Bruno Šulc
Pisma Ani Plockjer
Bruno Šulc i žene: Romani Halpern; Ani Plockjer. Prevela
Biserka Rajčić. – "Treći program [Radio-Beograda]", br. 71, jesen
1986, str. 236-284.
10. VII 1940 / 23. VIII 1940
/ 13. IX 1940 / 13. IX 1940 / 17. IX 1940 / 7. X 1940 / 10. X 1940 / 15. XI 1940 /
13.
IV 1941 / 10. V 1941 / 4. VI 1941 / 9. VI 1941 / 13. VI 1941 / 19. VI 1941 / 23. IX 1941 / 4. X 1941 / 6. XI 1941 / 19. XI 1941
10. VII 1940.
Draga gospođo Anja!
Radujem se što smo se razumeli, što sam
na osnovu Vaše velike uviđavnosti i očekivao. To je nužno, pored manjeg
razočarenja koje mi to odricanje donosi (kad je to sa moje strane odricanje).
Ne bojim se da će nam za nastavak naših odnosa ponestati intelektualni i
ljudski supstrat. S obzirom na unutrašnje pobude i apsorbovanost, sposobnost
razmene predmeta mojih interesovanja sa Vama smatram uvek poželjnom. U
trenucima prazne unutrašnje stagnacije mogu da računam na impulse koji dolaze
sa Vaše strane i na Vaša prijateljska osećanja prema meni. Bez obzira na
činjenicu što sam u besu ono bljunuo iz sebe, Vi ste za mene nešto veoma
ozbiljno.
I
pored toga i pored česte potrebe za razgovorom sa Vama – ne mogu da se odlučim
da dođem. Moja unutrašnja ravnoteža, koju sam postigao s naporom, veoma je
uzdrmana, stalno je na granici pada. Ne mogu da predvidim na dva dana, pa čak
ni na dan unapred, da li ću biti u najdefetističkijem i najmizantropskijem
raspoloženju, koje i Vama i meni može pokvariti popodne. Da li možete to uzeti
u obzir i, bez ljutnje na mene, što češće me posećivati, sami ili sa svojim
društvom, u koje bismo mogli uključiti g. Jahimoviča iz biblioteke. Da li je to
u redu? Ako ostajete pri tome da me posetite, molim Vas, napišite mi.
Srdačno Vas pozdravljam
Bruno Šulc
Mnogo Vam hvala za
vest o g. S. Gotlibu, pisaću mu.
23. VIII 1940.
Draga gospođo!
Veoma se radujem što ste se pokazali
otvoreni prema Rilkeu. Kada vremenom savladate njegove stihove, pred Vama će se
otvoriti svetovi još kondenzovanije lepote. Da imate što češće takva otkrovenja
i da zauvek sačuvate elastičnost u pogledu revizije i korekture svojih pogleda.
Što se mene tiče, nakon perioda ludog oduševljenja Malteom, danas
zapažam njegove granice i tačku u kojoj se svesno udaljujem od te proze. Rilke
je u svojoj poeziji prolazio kroz nekoliko (3-4) stadijuma evolucije, od kojih
svaki zahteva posebno uspostavljanje odnosa sa tom poezijom.
U Lavovu sam proveo četiri dana. Video
sam mnoge ljude iz Saveza pisaca, ali sam u bližoj vezi bio samo sa D. Fogel i
Veberom, koji je genijalan. Možda će mi poći za rukom da ga dovedem u Drohobič.
Molim Vas da i Vi dođete, pričaćemo o Malteu. Srdačno Vas pozdravljam
Bruno Šulc
13. IX 1940.
Draga gospođo Anja!
Hvala na dopisnici, mislio sam da ste
razočarani u mene. Obradovao sam se što nije tako. Na žalost, neću moći da
dođem u nedelju, jer toga dana moram ponovo na operaciju. Zbog toga sam tužan i
uznemiren, iako opasnost ne postoji. Biću operisan u ovdašnjoj bolnici. Sutra
će se rešiti da li će to biti u nedelju ili kasnije. U subotu po podne sam
slobodan, radovaće me ako dođete. Srdačno Vas pozdravljam
Bruno Šulc
13. IX 1940.
Draga gospođo Anja!
Veliko Vam hvala za iskrenu brigu i saosećanja
sa mnom. Već mi je znatno bolje, temperatura mi je pala na 37 stepeni. Krećem
se po sobi, a 17. IX crtam za školu. Ako g. Marek ima vremena i želje, mogao bi
ponuditi svoje usluge glavnoj bolnici, mada mi se čini da za to ima premalo
vremena. Da li bi me g. Marek zamenjivao u školi na koji mesec? Pitam u načelu,
jer znam da se neće složiti.
Veoma bih Vas molio da dođete, ali tek
17, jer bih želeo da budem oslobođen crtanja. Toga dana, čini mi se, imaću
slobodan dan. Još jednom, srdačno Vas pozdravljam i zahvaljujem Vam se
Bruno
17. IX 1940.
Draga gospođo Anja!
Molim da mi oprostite za
atmosferu koja je zavladala oko mene, a od koje nisam umeo da Vas držim dalje.
To je pesnikovo kućno gnezdo, njegova žena nije na nivou, a njegova nevaspitana
deca kvare zadovoljstvo pravim prijateljima. Ne procenjujte me na osnovu te
atmosfere, uverićete se da je samo bolest okupila taj niz priviđenja koja će se
ubrzo raspršiti. Ne mogu da neljubaznošću plaćam dobre namere tih ljudi,
smatram da shvatate da tu plaćam posebnu cenu. Mnogo sam razmišljao o Vašoj
dobroti i požrtvovanosti, jedino se bojim da ne zažalite zbog toga. U prisustvu
drugih ljudi nisam Vam mogao reći šta mislim o Vašim crtežima i slikama. Vi ste
doista individualnost, najkraća rečenica Vašeg pisma izaziva u mojoj duši sliku
celog bića, isto je sa crtežima. Obećavam Vam da ćete me sledećeg puta zateći
samog. Ne znam da li je dobro što ste me upoznali od strane kulisa ložnice...
Srdačno Vas pozdravljam
i molim za oproštaj
Bruno
7. X 1940.
Draga gospođo Anja!
Od juče sam u Truskavcu,
stanujem u "Aidi", provodim sate u razgovorima sa gospodinom Arturom
koji mi se čine veoma bitnima. Vreme i pejzaž mi prijaju. Jednom smo u rano
jesenje veče prolazili parkom po kiši, iza naših leđa iza osvetljenih prozora
odvijale su se istorije porodica, najintimnije kućne istorije. Čeznemo za Vama,
Vi biste povezali naša traženja i postali klica sinteze. Molimo Vas, pojavite
se jednoga dana u praznom parku – putnica koja iz gajeva Borislava ulazi u
aleje Truskavca. Da li ćete održati obećanje? Srdačno Vas pozdravljam
Bruno Šulc
očekujući Vas priključujem se najintegralnijim željama
Artur Žečica
10. X 1940.
Draga gospođo Anja!
Nadovezujući se na Vaše
nezaboravne reči, pozivam Vas ponovo u Truskavjec, to će jedino zavisiti od
Vašeg raspoloženja, da li ćemo biti sami ili ćete proširiti krug ljudi. Priroda
je sada lepa. Ima izvesnog egzotičnog drveća koje liči na rajske ptice s njihovim
raskošnim purpurnim repovima. Čuo sam da imate puno časova, bojim se da to ne
bude prepreka. Takođe me uznemiruje mogućnost da u poslednje vreme osećate
odbojnost i razočaranje. Međutim, nadam se da je to prošlo. Stanujem u pansionu
"Aida", na putu za železničku stanicu, u sobi broj osam. Međutim,
mogu da budem u parku pored muzike.
S čežnjom Vas očekujem i
srdačno pozdravljam
Bruno Šulc
15. XI 1940.
Draga
gospođo Anja!
Upravo prekorevam
sebe što sam Vas ostavio bez reči izvinjenja i što sam ostavio utisak da je
moje ćutanje povezano sa scenom koju ste mi napravili. Pravo rečeno, ta scena
nije bila lišena poetskih čari, kojima odiše cela Vaša ličnost i svi Njeni
kaprici. Osetio sam je kao iznenadan nalet vetra s kišom – u aprilu, kada mlazevi
kiše, koji udaraju u lice, ne mogu drugačije, već samo da mirišu na proleće.
Nisam dolazio u
subotu, jer me je Stric pozvao u vezi hitne porodične stvari, kod njega sam
proveo ceo dan. Vrlo je ružno što nisam opravdao svoj nedolazak. Ne mislite da
Vas ne želim ili da nisam zainteresovan za Vas (sic!). Neprestano, sa
uzbuđenjem i zahvalnošću, mislim o Vama. Sve što radite meni je drago i
poetsko. Smatram da naše prijateljstvo ima pred sobom budućnost, da sadrži
mnoge događaje i peripetije. Samo od naše hrabrosti i preduzimljivosti zavisi
da li će se potencijalna istorija među nama, puna napetosti – konkretizovati.
Zauzet sam zaradom,
zanatskim slikanjem. Za stvari koje sam slikao u vašem prisustvu još nisam
dobio novac. Specijalnim pismom zamoljen sam za saradnju u "Novim
vidokruzima", poljskom mesečniku koji uređuje Vasilevska. Ali, šta mogu da
pišem za njih? Sve mi je jasnije koliko sam udaljen od stvarnog života i koliko
se slabo orijentišem u duhu vremena. Svi su našli neko rešenje, jedino sam ja
ostao nasukan na suvom. To je zbog nedostatka elastičnosti, izvesne
beskompromisnosti, koju ne ističem. Možete li nekad doći? Samo sam utorkom i
četvrtkom zauzet po podne, ostalih dana sam slobodan. Srdačno Vas pozdravljam.
Bruno Šulc
Srdačno pozivam i gospođu Hvistek.
13. IV 1941.
Draga
gospođo Anja!
Oprostite za dugo
ćutanje. Izvinjenje Vas neće uveriti. Jedino primite k znanju da se u mom
odnosu prema Vama ništa nije promenilo. Imam razne probleme, o kojima ću Vam
jednom ispričati usmeno. Zato nisam mogao doći u Borislav. Uvek je nešto
smetalo. Dođite, sa radošću Vas očekujem. Utorkom i četvrtkom zauzet sam po
podne. Imam bolesne nerve i nesposoban sam za bilo koji rad koji mi se ne sviđa.
Čas sam potpuno slomljen, čas vaskrsavam. Srdačno Vas pozdravljam
Bruno Šulc
10. V 1941.
Draga gospođo Anja!
Vaše ćutanje je kao
trn u mojoj svesti. Mislio sam da ste bili pogođeni i razočarani mojom duhovnom
tupošću (poslednji put). Sada sam veoma živ i unutrašnje aktivan, mada fizički
slab, tako da se nisam smeo odlučiti da dođem do Vas (pešice, u Mošćickog 30).
Imam proširene aorte, mada mi je u poslednje vreme malo bolje.
Dođite u nedelju, to
će me veoma radovati. Ako bude lepo vreme, možemo malo u prirodu, kao prošle
godine. Da li neopozivo prelazite u Lavov? Šteta, moji planovi za preseljenje
su propali. Važik nije prihvatio moju novelu. Pročitaću Vam je. S radošću Vas
očekujem. Kod mene je sada jevrejski pesnik Ber Horovic.
Srdačni pozdravi
Bruno Šulc
4. VI 1941.
Draga gospođo Anja!
U nedelju mi je
došao Sandauer, zbog toga nisam ispunio obećanje. Ostavio me je u teškoj
depresiji. Pod njegovim uticajem oživeo je moj kompleks "izgubljenog
života". "života bez budućnosti". Doputovao je u veoma dobroj
formi, sa svom bezobzirnošću mlade generacije koja traži prazno mesto za sebe.
Prirodno, sve to me je prožimalo, iako nije bilo rečeno direktno. Možda ćete se
radovati tom mom iskustvu, a možda ga jedino sugeriše moja hipohondrija. Vi
delujete na mene sasvim drugačije.
Molim Vas, dođite
jednom kod mene (pre nedelje). Bez obzira na to, ja ću doći u nedelju i to
možda čak pre podne. Sada su prekrasni dani, čak i kad pada kiša, i treba ih
provesti sa nekim senzibilnim i bliskim, iako si sam jadan i nikakav, da bi
osetio radost i nadu. Sve mi je jasnije da su oduševljenje svetom, bezrazložna
radost samo forme lične nade, opšte predstave vitalnosti, projektovani u
umetnički senzibilitet. Čekaću Vas svakoga dana do šest uveče. Srdačno Vas
pozdravljam
Bruno Šulc
9. VI 1941.
Draga gospođo Anja!
Veoma sam se
rastužio saznavši da smo se mimoišli. U nedelju sam bio prehlađen i odlučio sam
da ostanem kod kuće. Ali me je pred veče J. Vit izvukao iz kuće, tako da mi je
propao susret sa Vama. Molim Vas da se ne ljutite i dođete što pre. Veoma sam
tužan i depresivan. Možda ćete me malo izvući iz bule. Nikad mi nije bilo ovako
loše. Molio bih Vas za savet u vezi s tim. Da li, možda, da konsultujem dra
(sic!) u Truskavcu? Da li ga poznajete? Da li biste u vezi s tim intervenisali?
S nestrpljenjem
očekujem Vaš dolazak i srdačno Vas pozdravljam
Bruno Šulc
13. VI 1941.
Draga gospođo Anja!
Ne ustežite se zbog
nejednakih privilegija. One se kompenziraju mojom smanjenom pokretljivošću,
godinama, kompleksima. Raduje me što s vremena na vreme mislite na mene i
pamtite me. Pozivam Vas srdačno i s radošću. Čekaću Vas svakoga dana do šest
uveče, smatrajući da kasnije nećete dolaziti. Osećam se malo bolje i imam
potrebu da sa Vama šetam i razgovaram. Hvala Vam na dopisnici. Srdačno Vas
pozdravljam
Bruno Šulc
Da li mi možete doneti Die Heimkehr?
Molim Vas, pozdravite svoju Prijateljicu.
19. VI 1941.
Draga gospođo Anja!
Još uvek sam očaran
Vašim čudesnim metamorfozama. Smatram da su uzbudljive, jer ne zavise od Vaše
volje, što su automatske i nesvesne. To je kao kad neko potajno podmeće nekog
drugog, zamenjuje Vas, a Vi prihvatate tu novu osobu, smatrate da ste to Vi, dalje
igrate svoju ulogu na novom instrumentu, ne znajući da se po sceni kreće druga.
Naravno, preterujem i stvar razvlačim do paradoksa. Ne smatrajte me, međutim,
naivnim. Znam da to nije sasvim nesvesno, ali niste svesni da u tome učestvuju
dublje sile, da u tome ima nečeg od metafizičke marionete. Pri tom ste
neverovatno reaktivni, smesta poprimate dopunjujući oblik, čudesnu pratnju...
Sve to kao da se događa izvan intelekta, nekakvim kraćim i jednostavnijim putem
od puta misli, kao fizička reakcija. Prvi put susrećem takvo bogatstvo prirode,
koje ne može da stane u jednu osobu, koje zbog toga aktivira pomoćne osobe,
koje improvizuju pseudoosobe, koje su ad hoc u nekakvoj kraćoj ulozi,
koju Vi možete odigrati. Tako sebi tumačim Vašu protejsku prirodu. Možda mislite
da se prelazim, da običnu koketeriju uzimam kao duboku interpretaciju. Uveravam
Vas da je koketerija nešto veoma duboko i tajanstveno i Vama samoj nejasno.
Prirodno je da ne vidite tu tajanstvenost i da sa Vaše strane ona izgleda
neproblematična i obična. Ali to je iluzija. Vi nedovoljno cenite svoje
mogućnosti i naivnim snobizmom pobožnosti kvarite čudesan demonizam svoje
prirode. Nije Vam dovoljno da budete demon, želite da dodatno i uzgred budete
sveti, kao da se to može lako uskladiti. Vi, koji ste tako osetljivi na kič u
umetnosti, gubite instinkt i ukus u moralnoj sferi negujući mirne savesti
lagodan i nesvestan diletantizam svetosti. Gospo, svetost je teška i krvava
stvar koja ne može biti lep dodatak potpunom i bogatom životu. Uostalom, taj diletantizam
je čaroban i uzbudljiv kod bića koje opšti s ambisom. S Ambisom koje se piše s
velikim "A". Ne znam otkud to, ali Vi se igrate ključevima od Ambisa.
Ne znam da li Vam je poznata samo moja Čeljust ili Čeljust gubitka svakog
čoveka. U svakom slučaju, na toj ivici krećete se lako i mesečarski, dok je ja
u sebi izbegavam s bojazni i sa strahom, čim osetim da mi se ispod stopala
odronjava tlo. Međutim, prihvatam da ste bezbedni. Vi se lako i delikatno
oslobađate onoga što se kotrlja u dubinu dopuštajući mu da to čini bez Vas. Čak
se nekoliko koraka pravite kao da gubite tlo pod nogama, iako ste sigurni da će
se padobran u određenom trenutku otvoriti i odneti Vas na sigurno. U svemu tome
Vi ste potpuno nevini i, tako reći kao da ne učestvujete u tome što činite, Vi
ste žrtva i cela krivica pada na onog koji u sebi nosi ambis, na čiju ste ivicu
neoprezno stali. Znam da sam kriv samo ja, jer ambis je moj, a Vi ste samo vila
koja je zalutala u moj vrt, gde sam obavezan da čuvam vaše stopalo – da se ne
oklizne. Zbog toga ne treba da imate bilo kakvih skrupula. Bilo šta da radite,
Vi ste nevini, iako se tu otvara nova perspektiva za Vašu svetost. Vaša svetost
Vas ništa ne košta, jer ste vila, prema tome to nije diletantizam, već
nadljudska virtuoznost elfičnog bića, koje ne potpada pod moralne kategorije.
Dođite, bićete uvek
sigurni i van opasnosti i nemojte me štedeti. Prihvatam Vas u svim
metamorfozama. Ako ste Vi Kirka, ja sam Ulis, poznajem bilje koje će Vas lišiti
Vaših čari. A možda se samo hvališem i provociram Vas.
Čekam svakoga dana do
šest. Imam predlog za nedelju: sretnimo se u Truskavcu. Imam jutarnji voz za
tamo i večernji za nazad, mogli bismo provesti ceo dan u Truskavcu.
Da li se slažete?
Srdačno Vas pozdravljam
i zahvaljujem Vam za dolazak
Bruno Šulc
23. IX 1941.
Draga gospođo Anja!
Misliti na Vas je
istinski svetla tačka, odvajam je od svakodnevnih misli i čuvam za najbolje
trenutke, za veče. Vi ste partnerka mojih unutrašnjih dijaloga o stvarima koje
su za mene veoma bitne. Čeznem za vremenom kada će naši kontakti biti češći i
intenzivniji, a istovremeno se bojim da ćete u međuvremenu otići. Nisam Vam
odgovorio iz smešnog razloga, nedostajalo mi je nekoliko groša za dopisnicu. Ne
mogu da se odlučim da dođem. To mi se čini suviše velikim poduhvatom,
avanturističkim i opasnim. Radujem se što s vremena na vreme mislite na mene,
sanjam da jednog dana dođete. Kratka poseta Vaše Prijateljice učinila mi je
veliko zadovoljstvo. Da li nešto pišete? Da li ste duhovno aktivni? Vas i sve
ostale srdačno pozdravljam
Bruno Šulc
4. X 1941.
Draga gospođo Anja!
Zahvaljujem za drago
i nezasluženo pismo. Osećam se postiđenim i uzbuđenim prijateljstvom koje mi
poklanjate. Mislim često i pobožno na Vas, čekajući Vas da dođete. Dani su
čudesni, traže da ih dopunite. Šteta je što Vas ne mogu duže zadržati,
policijski čas tera na brz odlazak. Osim toga, brine me što Vas ne mogu odgovarajuće
ugostiti. Međutim, i pored toga dođite. Sada ne radim ništa, kontempliram
"unutrašnje bogatstvo", arhive i zbirke koje sam sakupljao tokom
života. Da li se to sme??
Na čemu radite,
donesite rezultate svoga rada. Srdačno Vas pozdravljam
Bruno
6. XI 1941.
Draga gospođo Anja!
Ne mogu da opravdam
pauzu koju sam dopustio između Vašeg pisma i moga odgovora. Čini mi se da nisam
imao snage da razmrsim čvor nesporazuma, u koji ste se – činilo mi se –
zapleli, hteo sam da taj posao odložim za kasnije. Smatram da je realizam kao
jedina tendencija ka kopiranju stvarnosti – fikcija. Takav nikad nije postojao.
Realizam je postao košmar i strašilo za ne-realiste, istinski srednjovekovni
satana, slikan po svim zidovima jarkim bojama. Za određenje realizma predlažem
čisto negativan termin: to je metoda koja se trudi da sva sredstva smesti u
određene konvencije, koja se odlučuje da ne ruši određenu konvenciju, koju
nazivamo stvarnošću, zdravim razumom ili verovatnoćom. U okviru tih granica
ostaje mu veoma široka skala sredstava, koliko široka dokazuje upravo Man koji
iscrpljuje sve sfere, čak pakao, ne narušavajući realističku konvenciju. Man
ili Dostojevski (pročitajte Dvojnike ili Braću Karamazove)
dokazuju da tako malo zavisi od prekoračivanja ili očuvanja linije realizma, da
je to, jednostavno, pitanje gesta, poze, stila. Međutim, ako pod realizmom
podrazumevamo izvesnu prizemnost, običnost opisivane stvarnosti, pomenuti
autori su potpuna negacija te definicije. S druge strane, bitka nije izgubljena
prelamanjem realističke konvencije. Samo prelamanje realizma nije ničija
zasluga – sve zavisi od toga šta je time postignuto. Svesno i precizno nasilje
nad realizmom pružilo je izvesne nove mogućnosti, mada se ne treba zavaravati
da nas taj trik oslobađa obaveze pružanja bogatog sadržaja, svoga sveta.
Nijedna, pa čak i najgenijalnija metoda ne može zameniti napor oko izvlačenja
vlastitog sadržaja. Naime, bojim se da ste na putu opozicije, negacije, i
umesto da uradite nešto za sebe (sic!), Vi posmatrate šta neprijatelj-satana
radi i to praćenje grehova i grešaka realizma onemogućuje Vas da pozitivno
delate. Dobro Vam je poznato da cenim Vaše stvaralaštvo, da verujem u Vaše
mogućnosti i da se upravo zbog toga plašim da vlastito stvaralaštvo, vlastiti
rad zamenjujete – kritikom realizma. Nerealističke metode stekle su pravo
građanstva, nije potrebno da se bore za svoju egzistenciju, da stiču poverenje.
Međutim, treba da dokažu u svojoj oblasti ono što je realizam već učinio u
svojoj. To će biti njihovo najbolje opravdanje. Veoma su mi se dopali pokušaji
koje ste mi čitali. Hteo bih da skupite hrabrost i zamah za šire teme, da tom
metodom obradite veće mase svog unutrašnjeg sveta. U oblasti stvaralaštva sama
ispravnost ne donosi spasenje. Pribojavam se da Vam ispravan i istinski uvid u
stvar pruža prilično zadovoljstvo, a da Vas potreba za stvaranjem uspavljuje.
Što se tiče analize
Mana, mislim da ste delimično u pravu. Man, možda, ne ostavlja kondenzovan
utisak, ali se iskljupljuje višestrukom širinom i bogatstvom svoga sveta.
Ni za šta na svetu ne
bih hteo da Vas deprimiram, ali Vas takođe ne mogu ostaviti u nečem što smatram
pogrešnim. To što sa Vama polemišem samo dokazuje da Vas ozbiljno tretiram.
Gajim veliko poštovanje prema Vašoj slikarskoj veštini, mada sam istovremeno
svestan svoje nekompetentnosti. Kompetentan sam za pitanja književnosti, što mi
Vi, uostalom, i priznajete – obraćajući mi se u vezi s tim.
Veoma me zanima šta ste
napisali? Kada ću to moći da pročitam? Kada ćete doći? Srdačno pozdravljam Vas
i Marka. Takođe topli pozdravi Hildi i Marku S.
Bruno Šulc
19. XI 1941.
Draga gospođo Anja!
Danas sam imao užasnu grižu savesti setivši
se svoga pisma Vama, u kome sam udovoljio svojim mentorskim i moralizatorskim
prohtevima, umesto da se radujem uspesima i otkrićima meni bliske i drage
osobe. Takođe sam razmišljao i o tome da se spremate u Varšavu gde ćete poneti
sa sobom ružne i pokvarene uspomene. Iz Vašeg pisma vidim da sam bio u pravu,
da se ne ljutite, za šta Vam zahvaljujem sto puta. Veoma me rastužuje Vaš
odlazak. Nisam umeo da iskoristim Vaše prisustvo, nisam imao koristi od Vas,
ali je Vaše postojanje predstavljalo izvestan oslonac, nešto za šta se mogu
uhvatiti. Mada nismo nikada govorili o suštinskim stvarima. Pred sobom smo
popularisali rezultate svojih iskustava, ali kao profane, dakle nismo to činili
kao osobe upućene u tajne nauke. Sada vidim da je trebalo da budemo poverljiviji
u našoj bliskosti, da je trebalo da posežemo za aktuelnijim stvarima, da ih
tekuće diskutujemo, onako kao što to radimo u monolozima sa sobom. Naša
distanca je bila izveštačena i konvencionalna, zasnivala se jedino na
terminologiji i leksici različitih škola, koje se u pogledu duha i intencija
nisu bitno poklapale.
Želeo bih da se
naša bliskost Vašim odlaskom u Varšavu ne prekine, da nastavimo da
komuniciramo, češće i suštinskije. Možda će čak naš kontakt na rastojanju biti
plodniji i doneti nam neke marginalne plodove. Predosećanje mi govori da ćemo
se uskoro sresti i da se naše prijateljstvo neće završiti. Postaće objektivno,
jer smo se dosad držali u privatnim granicama.
Da li biste
smatrali kurs iz slikarstva sa mnom beznadnim? To jest da sa mnom, možda uz
Markovu pomoć, pređete kurs iz slikarstva očišćenog od akademizma? U zamenu za
to izmenjali bismo iskustva u oblasti pisanja.
Sada mi se čini da
bih imao mnogo šta da Vam kažem, da uživo razmotrimo neiscrpne rezerve stvari
koje nas se dotiču. Sada, kada Vas gubim – rečeno običnim rečima. Molim Vas,
napišite mi da li ste spremni da mi odgovorite istim oduševljenjem na moje
predloge i da li se naš kontakt može nastaviti? Neka nam bude dato da u miru i
bez iznenađenja nastavimo naš značajan i bitan razgovor. Možda ćete tamo nešto
napisati? U suprotnom odande očekujem brze vesti. Srdačno i toplo Vas
pozdravljam
Bruno
S tugom mislim da
"Kod Mazepe", gde sam doživeo tolike drage stvari, više nikog neće
biti, da je sve to samo legenda. Ne znam zbog čega se osećam krivim zbog sebe
samog, kao da vlastitom krivicom nešto gubim.