Posle niz peripetija i promenljivih puteva
sudbine, koje ovde ne želim da opisujem, našao sam se konačno u
inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja dugih
snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam
zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru
života. Ta zemlja, u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je
bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom,
gubio svoje uzvišene i ponosne aspiracije. Borio sam se još samo za goli život
i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća,
gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam
konačno na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim
mladalačkim snovima, trebalo da se nalazi vila, utočište starog i
slavnog majstora od svetske buke. Ne primećujući čak ni ironiju
sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim
neko vreme, da se negde sklupčam, možda i da prezimim, da sačekam
sledeću oluju događaja. Bilo mi je svejedno kuda će me sudbina
dalje odvesti. Čar te zemlje za mene je bespovratno nestao, namučen i
siromašan želeo sam još samo mir.
Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam,
očigledno, do nekakve okrenice moga puta, do specifičnog zaokreta
sudbine, moja egzistencija neočekivano je počela da se stabilizuje.
Osećao sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam
se obraćao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi
su se trenutno odvajali od svojih poslova, kao da su samo na mene čekali,
primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu
trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više istance.
Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim
povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u
mesečarskom transu, vodio od događaja do događaja. Skoro da
nisam imao vremena za čuđenje, zajedno s tim povoljnim tokom moje
sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga pasivnost, poverenje
koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Skoro
da to nisam ni osetio kao nadoknadu za dugo nezadovoljene potrebe, kao duboko
zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao da
je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog svirača, koji
je tražio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste gradske
opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao
na osnovu davno zasluženog prava ušao sam u najbolje društvo, ja, koji sam
dotle obitavao u polupodzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika,
u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su
u moj život aspiracije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini
moje duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i
uzaludne ljubomore otekle su sa mog čela.
Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz
aspekta opšte linije moje sudbine, bez ulaženja u detalje te čudne
karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima želim
da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga ekscesa i
raspusnosti, kao što bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj
dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam s dubokim olakšanjem shvatio –
postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni
poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put one ne krije preda mnom nikakve
podle namere. Kvalitet moje sreće pripadao je rodu trajnih i pouzdanih
stvari.
Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika,
podzemna beda moje bivše egzistencije odvojila se od mene i letela je unazad,
kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg sunca, koja se još
jednom izdigla iznad kasnog horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju
krivinu, nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi
navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom začinjena budućnost.
Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici, koja je
zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na
svom putu u to vreme, i s kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog
perioda, venčao.
Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj
u operi je nenarušiv. Dirigent filharmonijskog orkestra, gospodin Pelagrini,
ceni me, i traži moje mišljenje u vezi svih važnih pitanja. To je
starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, uprave
opere i čelnika lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno, da
nakon njegovog odlaska diregentska palica bez ikakvih ceremonija pređe u
moje ruke. Držao sam je već više puta u njima, bilo dirigujući
koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo
zamenjujući u operi bolesnog majstora, bilo kada dobri starčić nije
imao snage da podnese teret tuđe mu u duhu, nove i moderne partiture.
Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj
honorar je sasvim dovoljan za život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj
pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima živimo, Eliza je
uredila prema svom ukusu, budući da sam ja lišen bilo kakvih želja i
inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima odlučna, mada malo promenljiva
pravila uređenja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših
ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavljačima, hrabro se bori za kvalitet
robe, za nižu cenu i postiže na tom polju neverovatne uspehe, na koje je
izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali,
istovremeno, i sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra
na ivici provalije. Kako je naivno misliti da boreći se za hiljadu sitnica
našega života gradimo svoju sudbinu!
Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo
bih još samo da uspavam njenu pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da
neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem nevidljiv.
Grad u kome mi je sudbina dozvolila da nađem tako
mirno i udobno pristanište, slavno je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj
katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto udaljenoj od poslednjih
kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu leskom, i
otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag
krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom
provincije, čitavom širinom otvorene za topao dah zapada. Izložen tom
nežnom vetru, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru
većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko
područje. Čitave godine tu duvaju jeva primetna, nežna vazdušna
strujanja, koja na početku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med
gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidno i
monotono duvanje, slatko do gubitka sećanja i blagog nestanka.
Katedrala, izglačana protokom vremena, u bogatom
mraku svojih vitraža, umnoženih bez kraja, doterivanih kroz mnoga pokolenja
draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada brojne turiste iz
čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako s bedekerima u
rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji u najvećoj meri žive u našim
hotelima, pretražuju naše prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune
naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, ponekad
polet velikih projekata, široki raspon interesovanja. Dešava se da, oduševljeni
klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period,
aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode za sobom žene,
lepe ćerke naših trgovaca, fabrikanata, hotelijera. Zahvaljujući tim
vezama, strani kapital biva često investiran u naša preduzeća i
ojačava našu privredu.
Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina
teče bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija šećera hrani
svojom slatkom arterijom tri četvrtine stanovništva. Osim toga, u gradu
postoji i slavna fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona
prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju
domovinu, smatra za pitanje časti da naruči jedan od tih servisa sa
toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukrašen slikama grada i katedrale
koje su ručno uradile učenice naše škole za primenjenu umetnost.
Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju,
bogat i pravilno vođen – istovremeno štedljiv i predan poslovima, taman
koliko treba zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i isto toliko ambiciozan i snobovski.
Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju
način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno
održavajući privid noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im
čak i dame i skoro da nema večeri da i mi ne završimo dan u nekom od
elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se neretko proteže
do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja
svoju strast pravda preda mnom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva
čest izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, mada, u suštini,
ona podleže čaroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.
Posmatram je često, kako zaokupljena igrom,
zarumenjenih obraza i blistavih očiju, čitavom dušom učestvuje u
promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa razliva blagu svetlost na
sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte stegnute u ruci,
odigrava imaginarni lov, trčeći za iluzornim tragom fortune. Skoro da
vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse, kako se pojavljuje za
leđima ovoga ili onoga. Tišina je, reči koje padaju u pola glasa samo
su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće. Što se mene
tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da
obuhvati sve umove, kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički
nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprimećeno
povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli.
Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim
sto i tiho pređem u drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični
fenjer iz daljine šalje svoju svetlost. Naslonivši glavu na staklo stojim tako
čitavu jednu večnost i razmišljam...
Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno
osvetljava crvenim bljeskom. U opustošenim granama drveća, uplašene vrane
se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog svitanja,
poleću u bučnim grupama i njihova tela pune komešanjem i talasanjem
crvenkastu tamu, punu gorke arome čaja i letećeg lišća. Polako
opada i smiruje se taj na čitavo nebo raširen haos kruženja i letova,
spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, provizoran pokrov, pun
nemira, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno
nalazeći svoje mesto i spajajući se s tišinom lišća koje vene. I
ponovo ovladava duboka i kasna noć. Prolaze sati. Vrućim čelom,
pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da mi se
desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina
teških od sreće i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko
poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune srećom.
Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me jednom smrt u svoj
zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na
lepom, negovanom, lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati
veo udovice – donosiće mi cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva.
Iz dna te bezgranične punoće ustaje nešto kao teška i duboka muzika,
žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem
moćne udarce ritma koji rastu iz dubina. Podignutih obrva, zagledan u neku
daleku tačku, osećam kako mi se kosa polako diže na glavi. Slušam,
nepokretno...
Glasni razgovori bude me iz zanosa. Raspituju se o meni
kroz smeh. Čujem Elizin glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu
sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se već razilazi.
Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju o onima koji napuštaju kuću,
razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje
elastične, slobodne korake mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući
ulicom, nešto spuštene glave, ona nogom rastura šuštavu gomilu uvelog
lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim vinom
i malim, ženskim projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta
neodgovorna maštanja apsolutnu toleranciju s moje strane, i zamera mi na svakoj
trezvenoj i kritičnoj primedbi. Zelena linija zore već se nazire nad
tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan. Obuhvata nas dobri miris tople i
negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulični fenjer ocrtava na
suprotnom zidu srebrni dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu,
ćuteći uzimam Elizinu ruku i držim je za trenutak u svojoj.
Preveo s poljskog Aleksandar Šaranac
----------------------------------------------------------------------------------------------
Republika snova : pripovetke,
fragmenti, eseji / Bruno Šulc, s
poljskog preveo Aleksandar Šaranac, Beograd : Rad,
2001, 77 str. („Reč i misao”, 517)