ČOVEK ILI SVET[1]
Bruno Šulc je bivao u Zakopanima u periodu od
1925. do 1927. godine, međutim, izgleda da je Harendu prvi put posetio
znatno kasnije. Verovatno se to dogodilo u januaru 1934. godine – pismo
publikovano ovde je rezultat inauguracione posete, mada su nejasna uzaludna
nadanja "dezorijentisanog hodočasnika" koji je očekivao
nešto drugo od susreta sa tim domom i njegovom "Baštinicom". Te
godine pisac je boravio u podnožju Tatra. Odatle je otputovao 15. januara – iz
nekih razloga bio je to užurbani odlazak, kako se vidi iz pisma. Moguće je
nagađati da je do susreta o kojem piše došlo na kraju boravka.
Ako je tražio partnera za intimne i intelektualne
razgovore, onda ga je to traganje, kako nam se čini, jako uzbudilo; ako
pri tom nije bio ravnodušan prema auri ženstvenosti koja je postala jedan od
njegovih stalnih stvaralačkih podsticaja, onda je Marija Kasprovič
mogla da bude njegova sjajna sabesednica. Načitana i lepo obrazovana,
zainteresovana (amaterski, ali strasno) za dubine metafizike, teozofije i
antropozofije, vešto je vodila dispute, uvek spremna za društvo posedovala je
izuzetnu ljupkost kojom je vešto i koketno šarmirala a njen dom je uvek bio
otvoren. Njeni gosti – njeni, jer je posle smrti Kasproviča ostala sama,
bili su brojni pisci, umetnici, naučnici; među njima su bili i Zofja
Nalkovska i Stanislav Ignaci Vitkjevič koji su se sprijateljili sa Šulcom
još 1934. godine.
Da li je neko od njih doveo na Harendu
bojažljivog, nesigurnog u sebe nastavnika iz Drohobiča?
Čitajući pismo vredi se setiti da je ono
izašlo iz pera pisca i umetnika – slikara, da ga je pisao autor Knjige
idolopokloničke, izašle iz štampe nekoliko nedelja pre zbirke
pripovedaka Prodavnice cimetove boje. To pismo je svojevrsno
svedočanstvo interpretacije čoveka i sveta u kategorijama radikalnog
subjektivizma koji priziva "kosmose bez oseke, kakve su individue" –
neponovljive, daleke, hermetički zatvorene. Ta interpretacija
predstavljena je istovremeno s tačke gledišta pisca i slikara i sadrži
propozicije prelaska jednog stanovišta u drugo: "ljudsko lice kao polazna
tačka romana".
Nema tragova daljih korenspondencijskih kontakata
Marije Kasprovič i Bruna Šulca. Bar dosada nam nije pošlo za rukom da ih
otkrijemo u Harendi u arhivu koji se sređuje. U tom arhivu je
sačuvano pismo publikovano ovde (Polityka,
nr 11 (13), XI 1992. god.).
Tokom štampanja modernizovan je pravopis i
fleksijski nastavci i neznatno je dopunjena interpunkcija.
Roman Loth
Vrlo poštovana
gospođo!
Primoran da užurbano
otputujem, sa žalom sam napuštao Zakopane, jer nisam uspeo da se sa Vama dublje
sporazumem, a počelo je sve jako interesantno. Skoro ništa od pravih
stvari koje su mi navirale na usta nisam uspeo da Vam saopštim. Na primer, to
da, uprkos očekivanju, dezorjentišući zanos hodočasnika nije
bila aura zgusnute i najsavršenije istorije, ne dragocenost kraljevskog nakita
nošenog na glavi Baštinice, ne, nije u tome čar Harende... U senci
Prošlosti cvetao je tamo nepokoren kroz istoriju lični i revolucionarni
život...
Ili to što se iskristalisalo
tokom razgovora kao torso problema, to što nije imalo vremena da se razvije i
sazri. Ali bilo ga je dovoljno da se uhvati osnova, oseti struktura uma, da se
bude zaintrigiran fakturom njenog tkanja.
Vi ste govorili o
fizionomijama.
Takvo viđenje stvari
moralo bi biti preoblikovano u meni, potencijalno napregnuto, kad je već
odmah bilo spremno da prihvati Vaše formulacije. Kako rado bih želeo da Vam se
suprotstavim da bih dokazao kako je daleko dosezala ta kongruencija.
Razvijajući dalje tu Vašu koncepciju, mislio sam da je onaj koji je
izmislio Čoveka, grčku statuu, Hermesa – bio genije laži. Sama
reč Čovek je genijalna fikcija koja zaklanja lepom i utešnom laži te
ponore i svetove, te kosmose bez oseke, kakve su individue.
Ne postoji čovek –
postoje samo bezgranično udaljeni i suvereni načini bitisanja koji ne
mogu da stanu u monolitnu formulu i koji ne mogu biti dovedeni do
zajedničkog imenioca. Od čoveka do čoveka je veći skok nego
od crva do najsavršenijeg kičmenjaka. Idući od jednog ljudskog lica
do drugog, moramo se preobraziti iz osnova, moramo promeniti sva merila i
pretpostavke. Ništa od tih kategorija koje su važile kada se radilo o jednom
čoveku neće važiti kada se nađemo pred drugim.
Govorili ste o
individualnostima: stihije... Ja bih rekao: filozofije, sistemi, planovi sveta,
recepti za svet... To su ljudi.
Prema svakom od tih
recepata mogao bi biti stvoren čitav svet... Kad pristupam novom
čoveku sva dosadašnja iskustva, anticipacije, unapred formirane taktike
postaju neprihvatljive. Između mene i svakog novog čoveka
počinje svet nanovo, kao da dotad nije postojao i nije bio potvrđen.
A kako je tek tupa i
naivna školska i akademska fizionomija koja u izrazu lica vidi talog, naslage
višestrukih pokreta mimike – grčeve mišića. Tako kao da lica tek
treba da pokažu izraz, kao da su ona nešto drugačija nego što je sam
izraz, ekspresija, govor sa smislom, vatreno namigivanje našoj dosetljivosti.
Čudno je da su te stvari neme, neizgovorljive, jedva razumljive. Izraziti
fizionomiju rečima, izraziti bez ostatka, iscrpsti svet sadržan u njoj –
eto, šta me privlači: ljudsko lice kao polazna tačka romana! Da li
sam još uvek na poziciji vaše koncepcije?
Molim Vas, oprostite što
sam uzeo sebi za pravo da Vas uznemirim ovim pismom: taj prekinuti torso razgovora
nije hteo da se umiri: hteo je da se razgrana i živi...
Primite izraze
najdubljeg poštovanja,
Drohobič, 25.
januara 1934.
Bruno Šulc
