КЛЕПСИДРА,
санаторијум
у источној
Пољској, који
се понекад
назива
»санаторијумом
у знаку
пешчаног
часовника«, и
до кога је
веома тешко
доћи. До њега
вози један
једини воз
једном
недељно, а и
он је у најбољем
случају
непоуздан.
Чак и старији
путници
сложиће се да
су вагони
који
саобраћају на
овој линији
музејски
примерци,
који су углавном
повучени са
других пруга,
и истовремено
су неудобни и
пуни промаје.
Неки од њих
велики су
попут
дневних соба,
одишу чудном
и
застрашујућом
небригом, и
пуни су сламе
и отпадака
разбацаних
по ходницима
као да су
путници
месецима
спавали у
њима. За Клепсидру
не постоји
права
железничка
станица, већ
само успутно
стајалиште.
Уколико се
аранжмани
направе
унапред,
кочије ће доћи
да покупе
путнике, а
иначе једини
начин да се
стигне до
овога
санаторијума
је да се прође
пешке кроз
један мрачни
парк.
Околним
пределом
доминира
шума која се
уздиже са обе
стране
долине налик
кулисама од
картона. До
санаторијума,
који се
налази на
самом дну ове
долине, може
се доћи преко
једног уског
мостића с
несигурном
оградом
направљеном
од брезових
грана. Зграда
има облик велике
поткове, а
под управом
је др Готара, човека
који је
открио начин
за
преокретање
тока времена.
С обзиром на
ово
јединствено
откриће, све
у овој
клиници
помало касни,
и као
последица
овога,
пацијенти за
које се мисли
да су умрли
на другим
местима још
увек су живи
када овде
стигну.
Међутим, њихова
смрт не може
се у
потпуности
отклонити и оставља
извесну мрљу
у њиховом
животу.
Према др
Готару,
преокретање
временског тока
је
једноставно
питање
релативитета,
али упркос
своме
објашњењу,
тачна
природа његовог
третмана
остаје
мистерија. По
свему судећи,
он не
обухвата
хирургију, а
једина
операциона
сала
очигледно
већ дуго
времена није
била
коришћена.
Такође није
сигурно да ли
се он састоји
у опоравку од
болести која
је довела до
смрти
одређеног
пацијента.
Све што се
може рећи с
било каквом
извесношћу
јесте да се
ту ради о
реактивирању
прошлости, и
да је то оно
што даје
могућност
опоравка.
Пацијенти
се подстичу
да дуго
спавају. То помаже
очувању
њихове
виталности, а
они и иначе
ту немају
много шта
друго да
раде. Посетиоце
овог
санаторијума
често шокира
прашина која
се неометано
свуда гомила
и они кажу да,
иако их на
почетку лепо
примају и добро
хране, особље
и болесници
брзо постају
равнодушни
према
њиховом
присуству.
Неки
пацијенти
понављају да
често, када
излазе из
своје собе,
имају утисак
да неко ко је дотле
стајао иза
врата брзо
одлази и
нестаје без
гласа иза
ћошка.
Чопори
паса често се
виђају у
близини. Ти
пси потпуно
су црни, свих
облика и
величина, и у
сумрак трче
дуж стаза око
санаторијума,
обузети
својим
сопственим
послом. Они
као да не
примећују људска
бића, мада
повремено
зареже када
се очешу о
њих. Из
разлога које
је тешко
одредити, сам
санторијум
држи једног
огромног алзашког
овчарског
пса у
дворишту иза
главне зграде.
То је заиста
монстуозна
звер која као
да поседује
сву демонску
суровост
вукодлака. У
ствари, један
од
посетилаца
тврди да је
видео како он
поприма
људски облик.
Санаторијум
је у близини
једног
неименованог
града у коме
су улице
обично
празне, а небо
увек мрачно.
Многе од
тамошњих
радњи – од
којих неке
воде
пацијенти из
санаторијума
– очигледно
су стално
затворене, а
друге пак
увек делују
као да су
пред
затварањем.
Ваздух је ту
густ, тежак и
благ, тако да
ће посетиоцима
понекад бити
тешко да
задрже очи отворене
и да одагнају
осећај
летаргије и
поспаности
који ће их
неочекивано
обузети.
Влажна
атмосфера
која
прекрива
читав град
налик је
мокром
сунђеру који
заклања видик
и брише све
под собом.
Изгледа
да
становници
овога града
проводе
највећи део
дана
спавајући,
дремајући, док
седе у
кафеима и
ресторанима
или се чак предају
као да немају
никакав
осећај о
континуитету
времена, и као
да су
задовољни
што воде
фрагментаран,
испрекидан
живот. Жене и
девојке
овога града
ходају на
необичан
начин, као да
се покоравају
неком
унутарњем
ритму, дуж
неког невидљивог
конца који се
без
престанка
одмотава с
неког
невидљивог
калема. Оне
се крећу право
напред,
игноришући
све препреке,
као да их
покреће
увереност у
сопствено
савршенство
и надмоћност.
Највећи
део
вегетације
око овога
града и самог
санаторијума
црне је боје.
Ради се о једној
врсти црне
папрати која
се може
видети свуда,
и на
прозорима
кућа и на
свим јавним
местима – као
да је она заштитни
знак овога
града или
симбол жалости.
Има
извештаја да
је овај град
недавно пао у
руке
непријатељској
армији. Њена
појава охрабрила
је тежње
једног броја
незадовољних
грађана који,
обучени у
црну цивилну
ношњу са
белом траком
преко груди,
почињу да се
наоружавају
и тероришу
град. Има такође
извештаја о
пуцњави и
паљевинама,
али о томе
нема
никаквих
детаљних
информација.
Путницима се
стога
саветује да
се крећу с
опрезом.
|
РЕЧНИК
ИМАГИНАРНИХ
МЕСТА
/Алберто
Мангел и
Ђани
Гуадалупи/,
превео са
енглеског
Дејан Д.
Марковић,
приредили
Бранко
Кукић и Дејан
Д. Марковић; ГРАДАЦ
бр. 131-132-133, год. XXV, 1998, стр.
100-102. |
|
