1
Kraj zime te godine bio je pod znakom pogodne astronomske
konjukture. Šarena proroštva kalendara su crveno procvetala u snegu na granici
jutra. Od vrelog crvenila nedelja i svetaca padao je odsjaj na pola nedelje i
ti dani su hladno goreli, lažnim i slamnatim ognjem, obmanuta srca su trenutak
kucala življe, zaslepljena tim glasonosnim crvenilom, koje ništa nije javljalo
i bilo je samo prerani alarm, šarena kalendarska obmana, nacrtana drečavim
cinoberom na koricama nedelje. Počevši od Tri kralja svaku noć smo provodili
sedeći nad belom paradom stola koji je bleštao od svećnjaka i srebra, ređajući
bez kraja pasijanse. Iz sata u sat noć iza prozora je postajala sve svetlija,
prevučena šećernom glazurom i sjajna, puna badema, koji su bez kraja klijali i
šećera. Neiscrpivi transformista mesec sav utonuo u svoje kasne mesečevske
poslove redom je prolazio kroz svoje faze, sve jasnije i jasnije, izlagao se
svim kombinacijama preferansa, dublirao u svim bojama. Već u toku dana bi često
stajao po strani, pre vremena gotov, mesingan i bez sjaja – melanholični valet
sa svojim svetlećim žirom – i čekao na svoj red. Za to vreme su cela neba
jaganjaca prelazila preko njegovog usamljenog profila tihim i belim, širokim
putovanjem, jedva ga sakrivajući sedefastom ribljom ljuskom koja se prelivala,
i u koju se pred veče sažimao šareni firmament. Posle su se dani već prazno
listali. Vetar je s hukom preletao preko krova, izduvavao ohlađene odžake sve
do dna, dizao nad gradom imaginarne skele i spratove i rušio te bučne, vazdušne
građevine uz grmljavinu rogova i greda. Ponekad je u dalekom predgrađu izbijao
požar. Dimničari su optrčavali grad u visini krovova i galerija pod patiniranim
i pocepanim nebom. Prelazeći sa jednog krovnog nagiba na drugi, kraj ćoškova i
petlova grada sanjali su u toj vazdušnoj perspektivi, da im vetar za trenutak
otvara poklopce krovova nad ložnicama devojaka i odmah ih s treskom ponovo
zatvara nad velikom uznemirenom knjigom grada – opojnom lektirom za mnoge dane
i noći. Zatim su se vetrovi umorili i prestali. U izlogu radnje pomoćnici su
povešali prolećne štofove i od mekih boja vune odmah je postao blaži vazduh. Obojila
se despićem, procvetala bledom rezedom. Sneg se zgrčio, naborao u runo
odojčeta, upio u suv vazduh, ispijen od kobaltnih povetaraca, ponovo upijen
širokim i ugnutim nebom bez sunca i oblaka. Pogdegde u stanovima su već
procvetali oleandri, prozori su otvarani i besmisleno cvrkutanje vrabaca je
ispunjavalo sobu u tupoj zamišljenosti dana. Nad čistim trgovima su se na
trenutak skupljale strasne tuče zeba, zimovki i senica s prodornim cviljenjem –
i rasprštavale se na sve strane, počišćene vetrom, smazane, uništene u pustom
plavetnilu. Trenutak su posle njih u oku ostajale šarene pegice – pregršt
konfeta bačenih naslepo u svetlo prostranstvo – i nestajale na dnu oka u
neutralnom lazuru.
Počela je prerana prolećna sezona. Advokatski pisari su
nosili brkove spiralno uvrnute nagore, visoke, krute okovratnike i bili uzor
elegancije i šika. U dane oprane vetrom kao poplavom, kad je vetar hučeći jurio
visoko nad gradom, izdaleka su šarenim polucilindrima pozdravljali poznate
dame, naslonjeni plećima na vetar, raširenih peševa, i okretali poglede, puni
odricanja i delikatnosti, da ne bi svoje voljene izlagali ogovaranjima. Dame su
za trenutak gubile tle pod nogama, preplašeno uzvikivale zamršene u lepršave haljine,
i povraćajući ravnotežu sa osmehom su odgovarale na pozdrav. Po podne se
dešavalo da se vetar utiša. Adela je čistila u tremu velike bakarne šerpe koje
su metalno zvonile pod njenim dodirom. Nebo je stajalo nepokretno nad
krovovima, od šindre, zadihano, razgranato nebeskim putevima. Pomoćnici,
poslati iz radnje sa nekom porukom dugo su ostajali kraj nje na kuhinjskom
pragu naslonjeni na ogradu trema, opijeni vetrom koji je duvao po ceo dan, s
haosom u glavi od zaglušnog cvrkuta vrabaca. Iz daljine je povetarac donosio
zalutali refren vergla. Nisu se čule tihe reči, koje su izgovarali poluglasom,
kao preko volje – s nevinim izrazom lica – a u suštini sračunatih na to da
naljute Adelu. Pogođena u živac, reagovala je strasno, uzbuđeno ih psovala, sva
zapenušena, a njeno lice, sivo i mutno od prolećnih maštanja, prekrivalo se
crvenilom gneva i veselosti. Oni su obarali oči s pokvarenom pobožnošću, s
nečasnom satisfakcijom, što im je pošlo za rukom da je izvedu iz ravnoteže.
Tekli su dani i popodneva, plovili u haosu svakidašnji
događaji nad gradom viđenim sa visine našeg trema, nad lavirintom krovova i
kuća u mutnoj svetlosti tih sivih sedmica. Drotari su ih optrčavali, izvikujući
svoje usluge, ponekad je Šlomino kijanje duhovitom poentom obeležavalo daleku i
razbacanu gužvu grada; na nekom dalekom trgu luda Tluja, dovedena do očajanja
prkošenjem mališana, počinjala je igrati svoju divlju sarabandu, visoko
podižući suknju na radost gomile. Dah vetra je gladio, ispravljao te
eksplozije, raspoređivao ih po monotonoj i sivoj galami i jednolično razvlačio
nad morem krovova od šindre u mlečnom i dimljivom vazduhu popodneva. Adela
naslonjena na ogradu trema, nagnuta nad taj daleki uzburkani šum grada, loveći
u njemu sve glasnije akcente, sa osmehom je sastavljala te izgubljene slogove,
trudeći se da ih poveže, da iščita neki smisao iz te velike i sive, rastuće i
opadajuće monotonije dana.
Epoha je stajala pod znakom mehanike i elektrike i ceo
roj pronalazaka se prosuo na svet ispod krila ljudskog genija. U građanskim
kućama su se pojavile garniture za cigare, snabdevene električnim upaljačem.
Okretan je kontakt i roj električnih iskri je palio fitilj natopljen benzinom.
To je budilo beskrajne nade. Muzička kutija u obliku kineske pagode, navijena
ključem, odmah je počinjala da svira minijaturni rondo, okrećući se kao
vrteška. Zvonca su podrhtavala na zavijucima, krilašca vrata su se širom
otvarala, pokazujući osovinu vergla koja se obrtala, tabakerski triolet. U sve
kuće su uvođena električna zvonca. Domaći život je tekao pod znakom galvanizma.
Kalem izolovane žice postao je simbol vremena. U salonima su mladi kicoši
demonstrirali Galvanijevu pojavu i primali vatrene poglede dama. Električni
konduktor je otvarao put u ženska srca. Posle uspelog eksperimenta junaci dana
su slali poljupce sa usta usred aplauza salona.
Nije dugo trebalo čekati i grad se zarojio od velosipeda
razne veličine i oblika. Filozofski pogled na svet je obavezivao. Ko se
izjasnio za tu ideju napretka, izvlačio je konsekvence i pojahivao velosiped.
Prvi su naravno bili advokatski pisari, ta avangarda novih ideja, sa uvrnutim
brčićima i u šarenim polucilindrima, nada i cvet naše omladine. Rastavljajući
bučnu rulju, ulazili su u gomilu na ogromnim biciklima, triciklima, svirajući
žičanim paocima. Naslonivši ruku na široki upravljač, sa visokog sedišta su
manevrisali ogromnim obručem točka, koji se u veselu gomilu usecao talasavom i
vijugavom linijom. Neke od njih je obuzimalo apostolsko ludilo. Dižući se kao u
stremenu na svojim pedalama koja su svirala, sa visine su govorili narodu,
proričući novu srećniju eru čovečanstva – spasenje pomoću bicikla... I vozili
su se dalje praćeni tapšanjem publike, klanjajući se na sve strane.
Pa ipak bilo je nešto žalosno kompromitujuće u tim
veličanstvenim i trijumfalnim vožnjama, bio je neki bolni i neprijatni škrgut,
kojim su se krivili na vrhu trijumfa i srozavali u svoju sopstvenu parodiju.
Morali su to osećati i sami kad su obešeni kao pauci usred filigranske
aparature, raskrečeni na pedalama, kao velike skakutave žabe, pravili svoje
nespretne pokrete u obruču koji se široko kotrljao. Samo ih je korak delio od
smešnog i oni su ga prelazili s očajanjem, saginjući se nad upravljačem i
udvostručujući brzinu vožnje – razgimnastikovano klupče strasnih vragolija koje
se premetalo. Šta tu ima čudno? Čovek je tu snagom nedozvoljene dosetke ulazio
u oblast nečuvenih olakšanja, osvajanih isuviše jeftino, niže od cene koštanja,
skoro zabadava, i ta disproporcija između uloga i efekta, to očito varanje
prirode, to preterano isplaćivanje genijalnog trika poravnavalo se
autoparodijom. Vozili su kroz stihijske eksplozije smeha, jadni pobednici,
mučenici svoje genijalnosti – tako je velika bila komična snaga tih čuda
tehnike.
Kad je moj brat prvi put doneo elektromagnet iz škole, kad
smo svi s unutrašnjim drhtajem dodirom upoznavali tajanstveni vibrirajući
život, zatvoren u električni krug, otac se osmehivao sa visine. U njegovoj
glavi je sazrevala dalekosežna misao, spajao se i zatvarao lanac davno nastalih
podozrenja. Zašto se otac osmehivao samo sebi, zašto su se njegove oči
prevrtale, suzeći, u orbitama sa pobožnošću koju je ismejavao? Ko je u stanju
da odgovori? Da li je predosećao grubi trik, ordinarnu intrigu, prozirnu
mahinaciju sem zaprepašćujućih pojava tajanstvene snage? Od tog trenutka datira
očevo bavljenje laboratorijskim opitima.
Očeva laboratorija je bila prosta, nekoliko komadića žice
savijene u kaleme, nekoliko kalenica sa kiselinom, cink, olovo i ugalj – to je
bila cela radionica tog neobičnog ezoterika. »Materija«, govorio je spuštajući stidljivo
oči zbog svoga prigušenog frktanja,
»materija, moja gospodo...« Nije
dovršavao rečenicu, dozvoljavao je da nagađate, da je bio na tragu neke važne
stvari, da smo svi, kako smo tu sedeli, prevareni. Spuštenih očiju otac se tiho
rugao tom prastarom fetišu. »Panta
rei!« vikao je i pokretom ruke označavao večno kruženje supstance. Odavno
je želeo da mobiliše pritajene snage koje su kružile u njoj, da pretvori u
tečnost njenu krutost, da joj krči puteve ka svudaprodiranju, ka transfuziji,
ka svudacirkulaciji, jedino svojstvenoj njenoj prirodi. Principium
individuationis furda – govorio je i time izražavao svoj beskrajni prezir
prema tom osnovnom ljudskom principu. Bacao je to u prolazu, jureći duž žice,
zatvarao je oči i delikatnim dodirom pipao razna mesta kruga, osećajući malu
razliku potencijala. Zasecao je žicu, naginjao se osluškujući i već se nalazio
deset koraka dalje da bi na drugom mestu kruga ponovio to isto. Izgledao je kao
da ima deset ruku i dvadeset čula. Njegova raštrkana pažnja radila je na sto
mesta istovremeno. Nijedna tačka u prostoru nije bila slobodna od njegovih
podozrenja. Saginjao se, bockao žicu na nekoj tački kruga i naglim skokom iza
sebe gađao je kao mačka u određeno mesto i postiđen promašivao. »Izvinite«, govorio je naglo se obraćajući
zaprepašćenom gledaocu, koji je posmatrao njegove manipulacije, »izvinite, potreban mi je baš taj komadić
prostora koji vi zauzimate svojom osobom, da li biste izvoleli da se za trenutak
sklonite?« I žurno je vršio svoja hitna
merenja, okretan i spretan kao kanarinac, vredno podrhtavajući na drhtajima
svojih svesnih nerava.
Metali zagnjureni u rastvore kiseline, slani i
pokrivajući se patinom u tom bolnom kupanju, počinjali su u mraku da stvaraju
elektricitet. Probuđeni iz ukočenog mrtvila, monotono su pevušili, metalno
pevali, svetleli česticama u sredini u neprekidnom sumraku tih žalosnih i
poznih dana. Nevidljiva punjenja rasla su na polovima i prelazila ih odlazeći u
uzvitlani mrak. Jedva osetljiv svrab, slepi žmarci struje pretrčavali su preko
prostora polarizovanog u koncentrične linije snaga, u kruženja i spirale
magnetskog polja. Čas ovde, čas onde su aparati kroz san ispuštali signale,
odgovarali jedan drugom sa zakašnjenjem, u nevreme, beznadežnim monosilabama –
crtica, tačka – u pauzama gluve letargije. Otac je stajao usred tih putujućih
struja, s bolnim osmehom, potresen tom mucavom artikulacijom, tom nesrećom
jednom zauvek zatvorenom i bezizraznom, koja je monotono signalizirala kljastim
monosilabama iz neoslobođenih dubina.
Rezultati tih ispitivanja su bili zaprepašćujući
zaključci do kojih je došao moj otac. Dokazao je, na primer, da je električno
zvonce, napravljeno na principu t.zv. Nefovog čekića, obična mistifikacija.
Nije tu čovek provaljivao u laboratorijum prirode nego je priroda njega
uvlačila u svoje mahinacije, postižući preko njegovih eksperimenata sopstvene
ciljeve, smerajući ko zna kuda. Moj otac je za vreme ručka doticao svoj nokat
na palcu drškom kašike zagnjurenom u supu i evo u lampi je počinjalo da zvrji
Nefovo zvonce. Cela aparatura je bila nepotreban pretekst, nije spadala u
stvar. Nefovo zvonce je bilo mesto skupljanja izvesnih impulsa supstance, koja
je tražila svoj put kroz čovekovu dosetljivost. Priroda je htela i učinila je, čovek
je bio strelica koja oscilira, čunak tkačkog razboja, koji se iskrio čas ovde,
čas onde po njenoj volji. On sam je bio samo sastavni deo, deo Nefovog čekića.
Neko je bacio reč »mesmerizam« i otac ga je žurno
prihvatio. Krug njegove teorije se zatvorio, našao svoju poslednju kariku.
Čovek je po toj teoriji bio samo prolazna stanica, trenutni čvor mesmeričnih
struja, koje su lutale tamo i ovamo u krilu večite materije. Svi pronalasci,
kojima je trijumfovao, bili su zamke u koje ga je priroda namamila, bili su
kljusa neznanog. Očevi eksperimenti počeli su dobijati karakter magije i
mađioničarstva, ukus parodističnog žongleraja. Neću govoriti o mnogobrojnim
eksperimentima s golubovima, koje je u toku baratanja štapićem umnožio u dva, u
tri, u deset, da bi ih kasnije, s mukom ponovo vratio u štapić. Skidao je šešir
i evo oni su izletali redom lupajući krilima, vraćali su se u stvarnost, u
punom broju, prekrivajući sto talasavom, živom gomilom koja je gugutala.
Ponekad bi prekidao u neočekivanoj tački eksperimenta, zastajao neodlučan,
zažmirivši očima, i trenutak kasnije je već sitnim koracima jurio u trem gde je
stavljao glavu u otvor dimnjaka. Tamo je bilo mračno, gluvo od čađi i prijatno
kao u samoj srži ništavila, tople struje su putovale dole i gore. Otac je
zatvarao oči i neko vreme stajao tako u tom toplom, crnom ništavilu. Svi smo
osećali da taj incident ne spada u tu stvar, izlazio je nekako izvan kulisa tog
problema, u sebi smo zatvarali oči pred tom činjenicom izvan margina, koja je
spadala u sasvim drugi red stvari.
Moj otac je u svom repertoaru imao veštine koje su zaiste
deprimirale čoveka, koje su obuzimale pravom melanholijom. Stolice u našoj
trpezariji su imale visoke, lepo izrezbarene naslone. Bile su to neke girlande
lišća i cveća po realističkom ukusu, ali dovoljno je bilo da ih otac dotakne i
rezbarija bi naglo dobijala duhovitu fizionomiju, neodređenu poentu, počinjala
je značajno treptati i namigivati i to je bilo preko mere zastiđujuće, skoro da
se nije moglo podneti, sve dok namigivanje ne bi dobilo sasvim određen pravac,
nesavladljivu nepobitnost, i ovaj ili onaj od prisutnih ne bi počinjao
uzvikivati: »Tetka Vanda, tako mi boga,
tetka Vanda!« dame su počinjale da pište
jer je to bila tetka Vanda kao živa, ne, ona sama je već dolazila u posetu, već
je sedela i držala svoju beskrajnu besedu, ne dozvoljavajući nikome da dođe do
reči. Očeva čuda su se sama uništavala, jer to nije bila nikakva utvara, to je
bila stvarna tetka Vanda u svoj svojoj običnosti i svakidašnjosti, koja nije
dozvoljavala čak ni pomisao na neko čudo.
Pre no što pređemo na dalje događaje te značajne zime,
treba još kratko spomenuti jedan incident koji se u našoj porodičnoj hronici
uvek stidljivo zamazuje. Šta se desilo sa ujakom Edvardom? Doputovao je bio u
to vreme k nama u posetu ne predosećajući ništa, pucajući od zdravlja i
preduzimljivosti, ženu i ćerčicu je ostavio u provinciji da čežnjivo čekaju na
njegov povratak – doputovao je u najlepšem raspoloženju, da se malo zabavi,
provede dalje od porodice. I šta se desilo. Očevi eksperimenti su delovali na
njega kao udar groma. Odmah posle njegovih prvih trikova on je ustao, skinuo
kaput i sav se stavio na raspoloženje ocu. Bezuslovno! Tu je reč izgovorio s
upornim pogledom i snažnim stiskom ruke. Moj otac je shvatio. Zapitao je nema
li ujak tradicionalnih predrasuda u pogledu principium individuationis. Pokazalo
se da nema nikakvih, baš nikakvih. Ujak je bio liberalan i bez predrasuda. Jedina
njegova strast je bila služenje nauci.
U početku mu je otac još malo ostavljao slobode. Vršio je
pripreme za glavni eksperiment. Ujak Edvard se time koristio razgledajući grad.
Kupio je sebi veoma velik velosiped i obilazio trg unaokolo na njegovom
ogromnom točku, zavirujući sa visine sedišta u prozore prvog sprata. Prolazeći
pored naše kuće, elegantno je skidao šešir pred damama koje su stajale na
prozoru. Imao je spiralno uvijene brkove i malu šiljatu bradicu. Uskoro se ipak
uverio da velosiped nije u stanju da ga uvede u dublje tajne mehanike, da taj genijalni aparat nije
bio u stanju da mu trajno dobavlja metafizičke drhtaje. I tada su počeli
eksperimenti, prilikom kojih se pokazalo koliko je bio neophodan nedostatak
predrasude kod ujaka u pogledu principium individuationis. Ujak Edvard
nije imao ništa protiv da radi dobra nauke dozvoli da fizički bude reduciran na
nagi princip Nefovog čekića. Bez tuge je pristao na postepenu redukciju svih
svojih osobina da bi mogao otkriti svoje najdublje biće, identično, kako je to
odavno osećao, pomenutom principu.
Zatvorivši se u svoj kabinet, otac je započeo postepenu
analizu ujka-Edvardovog bića, zamornu psihoanalizu podeljenu na niz dana i
noći. Sto u kabinetu počeo je da se puni razloženim kompleksima njegovog ja. U
početku je ujak još učestvovao u našim obedima, jako reduciran, pokušavao je da
učestvuje u našim razgovorima, još jednom se provozao velosipedom. Zatim je to
ostavio, videći da je sve više dekompletiran. Kod njega se pojavila izvesna
vrsta stida, karakterističnog za taj stadijum, u kome se nalazio. Izbegavao je
ljude. Istovremeno se otac sve više približavao cilju svojih napora. Reducirao
ga je do neophodnog minimuma, jedno po jedno je uklonio sve što nije bilo
bitno. Smestio ga je visoko u udubljenju na stepeništu, organizujući njegove
elemente na principu karika Leklanša. Zid je na tom mestu bio plesniv, gljivice
su tamo širile svoju beličastu čipku. Otac se bez skrupula koristio celim
kapitalom ujakovog oduševljenja, razapinjao je njegovu nit duž celog trema i
levog krila kuće krećući se na lestvicama duž zida tamnog hodnika, zakucavao je
male ekserčiće u zid duž celog koloseka njegovog sadašnjeg života. Ta
zadimljena žućkasta popodneva su bila skoro mračna. Otac se služio zapaljenom
svećicom, kojom je izbliza osvetljavao plesnivi zid, pedalj po pedalj. Kruže
verzije da je ujak Edvard, koji je do tog vremena bio tako junački priseban, u
poslednjem trenutku ipak ispoljio izvesnu nestrpljivost. Govore čak da je došlo
do strasne iako zakasnele eksplozije, koja umalo što nije uništila skoro gotovo
delo. Ali instalacija je već bila gotova i ujak Edvard, kao što je celoga
života bio uzoran muž, otac i poslovan čovek, tako se i u ovoj poslednjoj ulozi
na kraju bio predao višoj neophodnosti. Ujak je funkcionisao odlično. Nije bilo
slučajeva da bi otkazao poslušnost. Izašavši iz svoje zamršene komplikacije, u
kojoj se ranije toliko puta gubio i bunio, najzad je našao čistotu jedinstvenog
i pravolinijskog principa, kome je otada imao zauvek da bude podložan. Po ceni
svoje s mukom administrirane mnogoobrazovanosti sada je dobio prostu neproblematičnu
besmrtnost. Da li je bio srećan? Uzalud je pitati to. To pitanje ima smisao kad
je reč o biću, u kome je sadržano bogatstvo alternativa i mogućnosti,
zahvaljujući čemu aktuelna stvarnost može da se suprotstavi polovično realnim
mogućnostima i da se u njima ogleda. Ali ujak Eduard nije imao alternative,
suprotnost: srećan-nesrećan nije postojala za njega, pošto je do krajnjih
granica bio identičan samom sebi. Nije bilo moguće uzdržati se od izvesnog
priznanja, videći ga kako tačno, kako precizno funkcioniše. Čak ni njegova
žena, tetka Tereza, kad je posle izvesnog vremena doputovala za mužem, nije
mogla da se uzdrži, da ne pritiska svaki čas dugme, da bi čula taj glasni i
prodorni glas, u kome je prepoznavala davni tembr njegovog glasa kad je bio ljut.
Što se tiče ćerkice Eđe, moglo se reći da ju je oduševila očeva karijera.
Kasnije, što je istina, osvetila se nekom vrstom odmazde na meni, sveteći se za
čin moga oca, ali to već spada u drugu istoriju.
2
Prolazili su dani, popodneva su postajala duža, čovek
nije znao šta da čini s njima. Suvišak vremena, još sirovog, još praznog i bez
primene, produžavao je večeri pustim sumracima. Adela je, pošto bi rano obavila
pranje posuđa i spremila kuhinju, stajala bespomoćna u tremu besmisleno
gledajući u sve crveniju bledu večernju daljinu. Njene lepe oči, u drugo vreme
tako izrazite kočile su se od tupe zamišljenosti – ispupčene, velike i sjajne.
Njena koža, koja je potkraj zime postala mutna i siva od kuhinjske vrućine,
podmlađivala se sada pod uticajem prolećne gravitacije meseca, koji je rastao
od četvrti do četvrti, dobijala je mlečne reflekse, opalne nijanse, emajlni
sjaj. Sada je trijumfovala nad pomoćnicima, koji su se zbunjivali pod njenim
tamnim pogledima, ispadali su iz uloga blaziranog posetioca kafana i javnih
kuća i potreseni njenom novom lepotom, tražili su drugu platformu za
približavanje, spremni na koncesiju na račun novog uređenja odnosa, spremni da
priznaju pozitivne činjenice.
Očevi eksperimenti i pored svih očekivanja nisu doveli do
prevrata u svakidašnjem životu. Kalemljenje mesmerizma na telo savremene fizike
nije se pokazalo kao plodno. Ne da u očevim otkrićima nije bilo zrna istine. Ali
istina ne odlučuje o uspehu ideja. Naša metafizička glad je ograničena i lako
se zasićuje. Otac se baš nalazio na pragu novih senzacionalnih otkrića, kada su
se među sve nas, u redove njegovih pristalica i adepata, počeli uvlačiti
neraspoloženje i dezorganizacija. Sve češći su bili znaci nestrpljivosti, koja
je dolazila do otvorenih protesta. Naša priroda se bunila protiv labavljenja
fundamentalnih prava, dosta nam je bilo čuda, želeli smo da se vratimo u staru,
toliko pouzdanu i solidnu prozu drevnog poretka. I otac je to shvatio. Shvatio
je da je otišao predaleko i ukočio je let svojih ideja. Grupa elegantnih
adeptki i adepata uvrnutih brkova topila se iz dana u dan. Otac je želeo da se
časno povuče, baš je nameravao da održi poslednje, završno predavanje, kad je
iznenadni novi događaj uputio pažnju sviju u sasvim neočekivanom pravcu.
Jednoga dana moj brat, vrativši se iz škole, doneo je
neverovatnu, a ipak istinitu vest o bliskoj propasti sveta. Naredili smo mu da
ponovi misleći da smo prečuli. Ali ne. Baš tako je glasila ta neverovatna,
sasvim neshvatljiva vest. Da, tako kako je stajao, nespreman i nezavršen, u
slučajnoj tački vremena i prostora, nezavršenih računa, ne stigavši ni do kakve
mere, nekako u polovini rečenice, bez tačke i uskličnika, bez suda i božjeg
gneva – nekako u najlepšoj ljubavi, lojalno, prema obostranom dogovoru i
obostrano priznatim principima – svet je imao da dobije po glavi, – jednostavno
i neopozivo. Ne, to nije bio eshatološki, odavno od proroka pretskazani
tragični finale i poslednji čin božje komedije. Ne, to je pre bio
biciklističko-cirkuski, hopla-mađioničarski, veličanstveno-okus-pokusni i
poučno-eksperimentalni kraj sveta – uz aplauz svih naprednih duhova. Nije bilo
skoro nikoga, koga nije odmah ubedio. Oni koji su bili prestrašeni i koji su
protestovali odmah su ućutkani. Zašto nisu shvatili da je to prosto bila
nečuvena šansa, najnapredniji kraj sveta, slobodoumni, koji je stajao na visini
vremena, prosto častan i onaj koji je činio čast Najvišoj mudrosti? Strasno se
ubeđivalo, ad oculos se crtalo na istrgnutim listovima iz notesa,
nepobitno je pokazivano, oponenti i skeptici su bili potučeni do nogu. U
ilustrovanim časopisima su se pojavili crteži na celim stranama, anticipirane
slike katastrofa i efektnih inscenacija. Tamo su se videli veliki naseljeni
gradovi u noćnoj panici pod nebom koje je bleštalo od svetlosnih signala i
fenomena. Već se videlo zadivljujuće dejstvo dalekog bolida, čiji je
parabolični vrh stalno upravljen u zemljin globus trajao na nebu u nepokretnom
letu, približavajući se brzinom od toliko i toliko milja u sekundi. Kao u
cirkuskoj farsi dizali su se šeširi i polucilindri, kosa se ježila, kišobrani
se sami otvarali, a ćele obnažavale pod perikama koje su odletele – pod nebom
crnim i ogromnim, koje treperilo istovremenim alarmom svih zvezda.
Nešto svečano je ušlo u naš život, neki entuzijazam i
oduševljenje, neka važnost i svečanost ušle su u naše pokrete, raširile naše
grudi kosmičkim uzdahom. Zemljin globus je noćima ključao od svečanog žagora,
od solidarne ekstaze hiljada. Došle su crne i ogromne noći. Zvezdane magline su
se zgušnjavale oko zemlje u nebrojenim rojevima. U crnim planetarnim
prostranstvima, skoro smo izgubili zemljin globus pod nogama, dezorijentisani,
pomešavši pravce, visili smo kao antipodi sa glavama nadole nad prevrnutim
zenitom i putovali po zvezdanim rojevima, vukući popljuvanim prstom kroz cele
svetlosne godine od zvezde do zvezde. Tako smo putovali preko neba u izduženom
neurednom streljačkom stroju, razbežani na sve strane po beskrajnim stepenicama
noći – emigranti napuštenog globusa, koji su pljačkali beskrajne mravinjake zvezda.
Otvorile su se poslednje barijere i biciklisti su se uvezli u crno zvezdano
prostranstvo, propevši se na svojim velosipedima, trajali su u nepokretnom letu
u planetarnoj praznini, koja se otvarala sve novim i novim sazvežđima. Leteći
tako slepim kolosekom, pravili su puteve i drumove besane kosmografije, a u
stvari su trajali u planetarnom letargu, crni kao čađ, kao da su uvukli glave u
vratašca na peći, poslednju metu i cilj svih tih slepih letova.
Posle kratkog, haotičnog, poluprespavanog dana, otvarala
se noć kao ogromna, rojna otadžbina. Gomile su izlazile na ulice, prosipale se
na trgove, glava na glavu, kao da su otvorena burad kavijara koji se kotrljao
potocima sjajnog olova, plovio rekama ispod noći crne kao smola i bučne od
zvezda. Stepenice su se slamale pod teretom hiljada, na svim prozorima su se
pojavljivale očajne figurice, ljudi-šibice na pokretnim drvcima su prelazili
preko prozorske daske i stvarali žive lance, kao mravi, pokretne gomile i
stubove – jedan drugom na ramenima – cureći s prozora na platforme trgova,
sjajne od bleska smolnih buradi.
Molim da mi se oprosti, ako opisujući te scene pune
visokih gomila i gužve preterujem, ugledajući se i protiv volje na neke stare
gravire u velikoj knjizi propasti i katastrofa ljudskog roda. Sve one teže ka
jednoj praslici i to
megalomansko preterivanje, ogromni patos tih scena pokazuje da smo tu izbili
dno prastaroj bačvi uspomena, neke prabačve mita i provalili u preljudsku noć
punu mucave stihije, klokotave anamneze, i više ne možemo da zadržimo nadošlu
poplavu. Ah, te ribne i rojne noći, zaribljene zvezdama i sjajne od krljušti,
ah, ti slojevi njuški koje neumorno gutaju sitnim gutljajima, gladnim
srkutanjima svih nadošlih, neispijenih potoka tih crnih i kišnih noći! U kakve
fatalne bubnjeve, u kakve žalosne mreže su plivala ta mračna pokolenja
razmnožena u hiljade?
O, nebesa tih dana, cela u svetlosnim signalima i
meteorima, išarana proračunima astronoma, hiljadama puta proračunata, ispisana
ciframa, iškrabana vodenim znakovima algebre. Lica plavih od sjaja tih noći
putovali smo po nebesima koja su pulsirala od eksplozija dalekih sunaca, u
sideričnim zaslepljivanjima – rojevi ljudi, koji su tekli po plićacima mlečnog
puta razlivenog preko celog neba, ljudski potok iznad koga su štrčali biciklisti
na svojim paučinastim aparatima. O, zvezdana areno noći, iscrtana do krajnjih
ivica evolucijama, spirale, zamke i petlje tih elastičnih vožnji, o, cikloidi i
epicikloidi izvođeni u nadahnuću po nebeskim dijagonalama, gubeći žičane paoke,
ravnodušno sjajne obruče, stižući nagi, samo na čistoj biciklističkoj ideji na
sjajnu metu! Jer od tih dana datira nova konstelacija, trinaesto sazvežđe
primljeno zauvek u svitu Zodijaka, koje otada svetli na nebu naših noći: »Biciklista«.
Stanovi su tih noći stajali pusti i širom otvoreni u
svetlosti lampi koje su se obilno dimile. Zavese prozora, izbačene daleko u noć
lepršale su se, tako su te amfilade stajale u sveobuhvatnoj neprekidnoj
promaji, koja je prolazila kroz njih jednim neprestanim, bučnim alarmom. To je
ujak Edvard alarmirao. Da, najzad je izgubio strpljivost, pokidao sve veze, pogazio kategorički
imperativ, oteo se iz stege svog visokog morala i alarmirao. Žurno smo ga
zapušavali uz pomoć duge motke, pokušavali smo da kuhinjskim krpama zapušimo
njegovu iznenadnu eksploziju. Ali čak i tako zapušen, besneo je divlje, treštao
je besvesno, treštao je neprisebno, bilo mu je svejedno, a sa tim treštanjem je
odlazio i život, krvavio je pred očima sviju, bez spasa, u fatalnoj
ostrvljenosti.
Ponekad je neko na trenutak upadao u prazne sobe kroz
koje je prodirao taj bučni alarm, između lampi koje su gorele visokim plamenom,
pretrčao bi na prstima nekoliko koraka i neodlučno zastao, kao da nešto traži.
Ogledala su ga bez reči uzimala u svoju prozračnu dubinu, ćutke delila među
sobom. Ujak Edvard je galamio do neba kroz sve te svetle i puste sobe i samotni
dezerter zvezda, pun nečiste savesti, kao da je došao da napravi neki prestup,
kradom se povlačio iz stana, zaglušen alarmom, i upućivao se vratima, praćen
opreznim ogledalima, koja su ga propuštala kroz svoj sjajni špalir, dok je u
njihovu dubinu bežao na prstima u raznim pravcima roj poplašenih dvojnika sa
prstom na ustima.
Opet se nad nama otvaralo nebo sa svojim bezdanim
zasejanim zvezdanom prašinom. Na tom nebu se već u rane sate iz noći u noć
javljao onaj fatalni bolid nagnut ukoso, obešen na vrhu svoje parabole,
nepomično uperen u zemlju, gutajući bez uspeha toliko i toliko hiljada milja na
sekundu. Svi pogledi su bili upravljeni prema njemu, dok je on, svetleći se metalno,
okruglog oblika, malo svetliji u svom ispunjenom jezgru, s matematičkom
tačnošću vršio svoj dnevni penzum. Kako je teško bilo poverovati da je taj mali
crvić, koji se nevino svetleo usred bezbrojnih rojeva zvezda, vatreni
Valtazarov prst, koji je na tablici neba ispisivao propast našeg globusa. Ali
svako dete je znalo napamet tu fatalnu formulu obuhvaćen lulom mnogostrukog
integrala, iz koga je posle stavljanja granica proizilazila naša neizbežna
propast. Šta nas je još moglo spasti?
Dok se rulja bila razbegla po velikoj noći, gubeći se
usred zvezdanog sjaja i fenomena, otac je bio tajno ostao kod kuće. Samo on je
znao tajni izlaz te zamke, zadnje kulise kosmologije i tajno se osmehivao. Dok
je ujak Edvard očajnički alarmirao, zapušen krpama, otac je tiho stavio glavu u
vratašca na peći. Tamo je bilo gluvo i crno, da se prst pred okom nije video.
Tamo je mirisalo toplim vazduhom, čađu, zatišjem i pristaništem. Otac se udobno
namestio i zadovoljno zatvorio oči. U tu crnu vindjaku kuće, koja je nad krovom
izranjala u zvezdanu noć, upadao je slab zračak zvezde i prelomljen, kao u
staklima durbina, klijao svetlom u ognjištu, začinjao zametkom u tamnoj retorti
dimnjaka. Otac je oprezno okretao zavrtanj mikrometra i evo u polje viđenja
dogleda je lagano ušao taj fatalni stvor, svetao kao mesec, dat kroz sočivo na
daljinu dlana, plastičan i svetleći vapnenim kipom u ćutljivom crnilu
planetarne pustoši. Bio je malo škrofulozan, izoran ospom – rođeni brat meseca,
izgubljeni dvojnik koji se posle hiljadugodišnjeg putovanja vraćao materinskom
globusu. Moj otac ga je prenosio izbliza pred izgubljenim okom kao krug
švajcarskog sira, jako šupljikavog, bledožutog, oštro osvetljenog, pokrivenog
krastom belom kao guba. S rukom na zavrtnju mikrometra, sa okom svetlo obasjanim
svetlom okulara vodio je otac hladnim pogledom po vapnenom globusu, video je na
njegovoj površini komplikovani crtež bolesti koja ga je izjedala iznutra,
vijugave kanaliće potkornjaka-štampara koji rije sirastu i crvljivu površinu.
Otac zadrhta, primetio je svoju grešku, ne, nije to bio švajcarski sir, bio je
to najočitije ljudski mozak, anatomski preparat mozga u celom svom
komplikovanom sastavu. Otac je jasno video granice polovina, vijuge sive
supstance. Napregnuvši jače pogled, pročitao je čak sitna slova natpisa koji su
se pružali u raznim pravcima na komplikovanoj mapi polukugle. Mozak je izgleda
bio opijen hloroformom, duboko uspavan i blago nasmejan kroz san. Ispitujući
jezgro tog osmeha, otac je kroz haotični crtež površine ugledao suštinu pojave
i nasmešio se sam za sebe. Šta nam sve ne otkriva sopstveni pouzdani dimnjak,
crn kao duvan u rogu! Kroz vijuge sive supstance, kroz sitnu granulaciju
infiltrata otac je ugledao jasne konture embriona u karakteristično prevrnutoj
poziciji, s pesničicama kraj lica, kako unatraške spava svoj slatki san u
svetloj vodi amniona. U toj poziciji ga je otac ostavio. Ustao je sa olakšanjem
i zatvorio vratašca.
Dotle i ne dalje. Kako to, a šta se desilo sa propašću
sveta, sa tim sjajnim finalom posle tako razvijene introdukcije? Spuštanje
očiju i osmeh. Da li se u proračune prokrala greška, mala greščica prilikom
sabiranja, štamparski đavolčić prilikom prepisivanja cifara? Ništa od svega
toga. Proračun je bio tačan, nikakva greška se nije uvukla u kolone cifara. Pa
šta se desilo? Izvolite poslušajte. Bolid je junački jurio, leteo kao
ambiciozni konj, da na vreme dostigne metu. Moda sezone je jurila zajedno sa
njim. Neko vreme on je leteo na čelu epohe, kojoj je dao svoj oblik i ime. Onda
su se ta dva pola poravnala i išla paralelno u napornom galopu, naša srca su
kucala solidarno
sa njima. Onda je moda lagano izašla napred najpre za jednu dužinu nosa,
prestigla je neumorni bolid. Taj milimetar je odlučio sudbinu komete. Bila je
već odlučena, jednom zauvek je zaostala. Naša srca su sad već jurila sa modom,
ostavljala pozadi sjajni bolid, ravnodušno smo gledali kako bledi, smanjuje se
i na kraju rezignirano staje na horizontu, nakrivljen u stranu, praveći već
uzalud poslednji zaokret na svojoj krivoj putanji, dalek i plav, zauvek
bezopasan. Nemoćno je otpao u konkursu, snaga aktuelnosti se iscrpla, niko se
nije brinuo za zaostalog. Prepušten samom sebi tiho je venuo usred opšte
ravnodušnosti.
Vraćali smo se spuštene glave svakidašnjim poslovima, bogatiji
jednim razočaranjem. Žurno su
svijane kosmičke perspektive, život se vraćao u obične koloseke. Tih dana smo
neprestano i danju i noću spavali, nadoknađavali izgubljeno vreme. Ležalo smo
jedni preko drugih u već tamnim stanovima, savladani snom, nošeni na sopstvenom
disanju slepim kolosekom bez zvezdanih maštanja. Ploveći tako, talasali smo –
pištave trbuhe, kobze i gajde, probijajući se melodioznim hrkanjem kroz sve
jaruge već zatvorenih i bezzvezdanih noći. Ujak Edvard je već ućutao zauvek.
Još je u vazduhu lebdeo odjek njegovog alarmantnog očaja, ali sam on više nije
živeo. Život je izašao iz njega sa onim treštavim paroksizmom, krug se otvorio,
a on sam se bez prepreka penjao na sve više stupnjeve besmrtnosti. U tamnom
stanu je bdeo jedino otac lutajući tiho po sobama punim melodioznog spavanja.
Ponekad bi otvarao vratašca dimnjaka i nasmešen zavirivao zauvek nasmejani Homunculus,
zatvoren u staklenu ampulu, obasjan punoćom svetlosti kao neonom, već odlučen,
precrtan, stavljen u akta – arhivski broj u velikoj registraturi neba.
(1938)
Preveo s poljskog Stojan Subotin