BRUNO ŠULC "PROCES" FRANCA KAFKE
	Za života Kafke, samo je nekoliko manjih pripovedaka ugledalo svetlost dana. Neobično osećanje odgovornosti, najviša mera religije, kakvu je osećao prema svom stvaralaštvu, nisu mu dozvoljavali da se smiri ni na kakvom dostignuću, naređivali su mu da sumnja u svako delo svoga nadahnutog i srećnog stvaralaštva. Samo je mali krug prijatelja već tada mogao da pretpostavi da sazreva među njima autor velikog formata, koji pruža ruke ka univerzalnim rečenicama, bori se da se razreše najdublji problemi postojanja. Stvaranje za njega nije bilo cilj samo po sebi, već put ka osvajanju najviše istine, ka pronalaženju one prave životne staze. Tragedija njegove sudbine je to da život, koji se sa očajničkom proždrljivošću probijao ka svetlu vere, nije našao svoj cilj i pored svega bio prinuđen da utone u tamu. Time se objašnjava testament prerano umrlog, koji ceo njegov literarni rad osuđuje na uništenje. Maks Brod, koga je Kafka odredio da ispuni testament, ignorišući poslednju želju autora, odlučuje se da objavi spaseni deo zaostavštine u nekoliko knjiga, koje učvršćuju Kafkinu poziciju među reprezentativnim duhovima pokolenja.
	Celo to bogato i intenzivno stvaralaštvo, od samog početka gotovo i zrelo, bilo je od prvog trenutka nadahnut izveštaj i svedočanstvo iz sveta dubokih religijskih iskustava. Kafkin pogled, zauvek fasciniran vanživotnim, religijskim smislom stvari – upija sa nikada zasićenom znatiželjom strukturu, organizaciju, duboku uređenost te sakrivene stvarnosti, premerava granične oblasti, gde se ljudski život dodiruje sa životom božanskim. On je pesnik i poklonik božanskog reda, pesnik zaista čudne vrste. Ni najzadrtiji satiričar ne bi mogao ovaj svet da nacrta tako karikaturalno deformisan, koristeći naizgled tako kompromitujuće i apsurdne oblike. Uzvišenost božjeg reda, prema Kafki, ne može biti predstavljena drugačije nego silom ljudske negacije. Taj red je tako daleko izvanljudski, tako daleko prevazilazi sve ljudske kategorije, da mera njegove uzvišenosti postaje snaga suprotne struje, protivljenja i burne kritike, kojom se čovek suprotstavlja tim visokim namerama. Kako bi inače mogla da reaguje suština čovekova na uzurpaciju tih moći, ako ne protestom, nerazumevanjem, kritikom i škrgutom zuba?
	Takvoj razarajućoj kritici predaje junak Procesa čitavu organizaciju "sudstva" za vreme prvog saslušanja. On napada nametljivo, naizgled uspešno preti, od optuženog postaje tužitelj. Prividna konsternacija suda, njegovo povlačenje i bezizlaznost što označavaju suštinsku neuporedivost te uzvišenosti sa ljudskim kategorijama – samo pojačavaju uobraženost i reformatorski plamen lika. Tako reaguje ljudsko slepilo na invaziju tih sila, na konfrontaciju sa njima: ojačanom sigurnošću u sebe, ovom antičkom hybris, koja nije uzrok već sporedni proizvod božjeg gneva. Jozef K. se oseća stotinu puta višim od suda, njegove poslovične laži i mahinacije ispunjavaju ga prezirom. Suprotstavlja mu ljudsku logiku, civilizaciju, rad. Smešna zaslepljenost! Čitava njegova uzvišenost i logika neće ga odbraniti pred nezaustavljivim tokom procesa, koji nadire u njegov život kao da se nalazi iznad svega toga. Osećajući obruč koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu. Kafka na taj način saseca i neumorno ismejava problematičnost i uzaludnost ljudskih postupaka u poređenju sa božanskim poretkom.
	Greška Jozefa K. je u tome što uporno ostaje pri svojoj ljudskoj logici, umesto da se preda bez pogovora. On istrajava u svome prividu, bez kraja predaje svoju izjavu, u kojoj, dan za danom, želi da dokaže svoj ljudski alibi. Svi ti pokušaji i "pravna sredstva" upadaju u tajanstvenu prazninu, ne stižu do viših instanci, oko kojih kruže. Otuđenje čoveka u tom neuporedivom, vihorno-razbijenom svetu ostaje zauvek nerazumevanje, izbegavanje, slepi udarac pored mete.
	U pretposlednjem poglavlju, koje je ključ čitavog romana, iz priče zatvorskog kapelana izranja još jedan aspekt situacije: nije zakon taj koji juri krivca, već čovek čitavog svog života traži "ulaz u zakon" i sve ukazuje na to da se zakon krije pred čovekom, pažljivo štiti svoju nedostupnost i svetost, istovremeno, naizgled potajno, računajući na bogohulni napad, na prodor čoveka. Odbrana zakona, koju u predivnoj egzegezi toj priči preduzima kapelan, pomera se uz sam bok sofistike, zadire u perfidnost i cinizam – najteža proba na koju može da bude stavljena ljubav zakona, najviše samoodricanje do koga može da se uzdigne.
	Kafka je u ovom romanu pokazao prodor zakona u život čoveka, pokazao ga je nekako in abstracto. Nije to učinio konkretno, na osnovu stvarne, pojedinačne sudbine. Do kraja nećemo saznati kakva je bila krivica Jozefa K., ne upoznajemo tu formu istine, koju je njegov život trebalo da ispuni. Kafka daje jedino atmosferu dodira ljudskog života sa vanljudskom, najvišom istinom, njegovu klimu i auru. Genijalni umetnički čin ovog romana leži u tome da je Kafka, za te neuhvatljive i u ljudskom jeziku neizrecive teme, pronašao nekakvu adekvatnu telesnost, nekakav rezervni materijal, u kome do najsitnijih detalja rekonstruiše strukturu procesa.
	Ti nagoveštaji, prepoznavanja i pogledi kojima Kafka teži da nađe izraz, nisu njegovo isključivo vlasništvo već zajedničko nasleđe mistike svih vremena i naroda, izražavano uvek u subjektivnom, slučajnom jeziku, dogovornom jeziku pojedinih zajednica i ezoteričnih škola. Tu je, po prvi put, snagom poetske magije stvorena nekakva paralelna stvarnost, nekakvo poetsko telo na kome se demonstriraju takvi procesi – istina, ne na suštinski način, ali tako da čak i onaj koji nije upućen u tajne može da oseti drhtaj od dodira njihove daleke uzvišenosti, da oseti nekakav poetski ekvivalent njihovog suštinskog preživljavanja.
	U tom značenju možemo reći da se Kafkina metoda zasniva na stvaranju paralelne, dvojničke, rezervne stvarnosti, u suštini bez istorijske potpore. Taj dvojnički karakter svoje stvarnosti Kafka postiže pomoću određene vrste pseudorealizma, dostojne posebnog izučavanja. On neobično oštro vidi realističnu površinu stvarnosti, nekako zna napamet njenu gestikulaciju, čitavu unutrašnju tehniku događanja, njihovo prožimanje i preplitanje, ali za njega je to labava pokorica bez korenja, koju skida poput nežne presvlake i polaže je na svoj transcendentan svet, vrši njenu transplantaciju na svoju stvarnost. Njegov odnos prema stvarnosti je u potpunosti ironičan, prevrtljiv, pun zle volje – odnos laboranta prema svojoj aparaturi. On samo simulira tačnost, ozbiljnost, nasilnu preciznost te stvarnosti, da bi je još više kompromitovao.
	Kafkine knjige nisu alegorične slike, opisi ili egzegeze doktrine, one su samodovoljna poetska stvarnost, okrugla, sa svih strana zatvorena, utemeljena u samoj sebi. Izvan svih mističnih aluzija i religijskih intuicija delo živi vlastitim životom – višeznačno, ne vezano za zemlju, ne iscrpljeno nikakvim interpretacijama.
	Roman koji imamo, čiji je rukopis M. Brod dobio od autora 1920. godine – nije završen. Nekoliko fragmentarnih poglavlja, koja je trebalo da nađu svoje mesto pre poslednjeg poglavlja, on je izbacio iz romana, pozivajući se na Kafkino tvrđenje da je taj proces in idea u osnovi beskonačan, i da njegov dalji tok ne bi uneo ništa novo u suštinski smisao problema.
	(1936)
Redakcija prevoda Branislava Stojanović	Preveo s poljskog Aleksandar Šaranac
	[LETOPIS MATICE SRPSKE, mart 2001]

www.brunoschulz.prv.pl