STOJAN SUBOTIN
ŽIVOT I KNJIŽEVNO
STVARALAŠTVO BRUNA ŠULCA[1]
Rat je počeo još pre
tri godine, a više od godine dana živeo je u strašnom fašističkom košmaru jedan
bolešljivi, tihi preplašeni Jevrejin, profesor crtanja. Novembra 1942. g. još
uvek je sedeo u drohobičkom getu. U to vreme prijatelji su mu već bili nabavili
lažnu legitimaciju i novac pomoću kojih bi se mogao prebaciti iz drohobičkog u
varšavski pakao. Tamo je, tako je bar naivnima izgledalo, bilo više mogućnosti
da se sačuva život. Ali taj tihi, bolešljivi, povučeni i plašljivi Jevrejin bio
je u isto vreme i pisac, pesnik, čovek možda najbujnije mašte u poljskoj
književnosti između dva strašna rata. Prijatelji i znanci je često spominju i
govore o njoj. Jedna žena, na primer, govoreći o njegovim pismima, priča kako
je jednom dobila pismo koje je opisivalo let i zujanje jedne obične domaće
muve. Osam stranica sitno ispisanog teksta samo o muvi. "Nezaboravno
pismo..." dodaje ta žena koja je godinama, kao mlada devojka, bila ideal i
sadržina pesnikovih snova i maštanja. Uostalom, zašto da tražimo svedočanstva
drugih, dovoljno je zatvoriti oči i žmureći, nasumce, otvoriti bilo koju
stranicu te neobične proze i bićete zasuti, preplavljeni, pritisnuti bogatstvom
i bujnošću mašte koja najobičnije, na izgled najnevinije i najbanalnije
činjenice, situacije, događaje pretvara u najuzbudljiviji mit, u najlepšu
poeziju. Zamislite šta je tek u stanju da izmisli takva mašta posle više od
godine dana košmarnog životarenja u velikom logoru smrti u koji su Nemci bili
pretvorili celu Poljsku. Šta je mogao da zamišlja takav čovek koji već mesecima
ide ivicom života sa žutom zvezdom na sebi. U njegovoj mašti, to željeno
bekstvo u Varšavu završavalo se ne na nekoj zabačenoj železničkoj stanici
mlazom iznenadnog svetla upravljenog u njegovo preplašeno lice, zlobnim
lupkanjem debelog žandarmskog prsta u prozor voza i pozivom: "Komm, du
Jude, komm!..." Ta slika ga je
pritiskivala kao mora, nije mogao da je se oslobodi, ona ga je zadržavala da
ostane u drohobičkom getu jer je tamo postojala jedna sitnica koja je, opet,
zahvaljujući njegovoj neobuzdanoj uobrazilji, narastala do ogromne iluzije
sigurnosti i pouzdanog oslonca. Ta sitnica je bila snobizam jednog bečkog
stolara koji se izdavao za arhitektu. Tom gestapovcu, zvao se Landau, izradio
je pesnik portret, na njegov zahtev zidnim slikama je ukrasio zgradu koju je
zidao ovaj samozvani neimar, a za to je ponekad dobijao mrvicu hrane koja ga je
održavala u životu. Mora da je bio zadovoljan idući drohobičkim ulicama sa tako
teško zarađenim hlebom. Ko zna o čemu je mislio! Možda o tome kako šanse za
očuvanje života postaju realnije. Tada ga je sreo jedan drugi gestapovac, zvao
se Ginter. "Bist du Schulz?" zapitao je kratko. Upitani je zbunjeno i plašljivo potvrdio, a
odmah zatim se srušio pogođen sa dva metka. Ginter je bio lični neprijatelj
Landaua i učinivši to sa zadovoljstvom je izjavio: "Ich habe seinen
Juden erschossen." Bilo je to
18. novembra 1942. g. Tako je završio svoj život Bruno Šulc, pesnik i slikar
koji je morao da pogine samo zato što je bio Jevrejin.
Kada je pao pogođen
u Školskoj ulici zabačenog provincijskog gradića, Šulc je imao pedeset godina.
Rodio se 1892. g. u tom istom gradiću u kome ga je zadesila i smrt, kao
najmlađi sin trgovca tekstilnom robom, Jakuba Šulca. Međutim, ubrzo posle
njegovog rođenja otac mu počinje poboljevati, usled čega su i trgovački poslovi
pošli nagore. Očeva bolest je za malog Bruna značila početak bede. Bolešljiv i
slabačak od ranog detinjstva, Bruno je do kraja života ostao povučen u sebe,
neshvaćen od malograđanske sredine u kojoj je rastao. Spoljašnji život mu nije
izgledao bogzna kako bogat. Posle položene mature, 1911. g., neko vreme je
studirao arhitekturu u Lavovu, dve godine je proveo u Beču na Umetničkoj
akademiji, a tridesetih godina posetio je i Pariz upoznavši se tamo naročito sa
stvaralaštvom Goje, Ropsa i još nekih slikara. Kasnije je postao nastavnik
crtanja u gimnaziji. Pravo da predaje crtanje dobio je na osnovu crteža koje je
podneo Akademiji lepih umetnosti u Krakovu. Objekt njegovih crteža i slika bio
je groteskno predstavljeni rodni gradić sa scenama koje često imaju
mazohistički karakter. Uopšte, crtanje je valjda bila prva životna strast Bruna
Šulca i sa crtanjem je počeo mnogo ranije nego sa pisanjem. A pisati je počeo
za mali broj izabranih.
"Pisao sam
pisma poznanicima", rekao je Šulc jednom svom poznaniku i prijatelju,
pesniku Marjanu Jahimoviču.
"Govorili su da su interesantna i da njihov stil prelazi kamerne
zahteve. Nagovarali su me da ga iskoristim u književnim delima. Tako su nastale
"Prodavnice cimetove boje".
Međutim, žena koju
smo već ranije spomenuli i koja je bila ispunila nekoliko godina pesnikovih
snova sigurno nije bila ta koja ga je navela na put književnika.
"Znala sam ga
kao grafičara. Pa ipak, mnogo godina pre pojave njegove prve knjige imala sam,
čini mi se, bezbroj dokaza njegovog književnog stvaranja... U godinama 1927-32,
pa čak i kasnije, pisao mi je po dva i tri puta nedeljno. Pisma su bila duga,
osam stranica..." i taj rani svedok njegovog stvaralaštva nastavlja:
"Pisma su bila
zanosna. Kad bih, vraćajući se sa putovanja, zaticala na pisaćem stolu koverat,
osećala bih žarku želju za usamljenošću. Ne bih ni reči pročitala u prisustvu
najbližih. Bez daha sam gutala osam stranica sitnog rukopisa. Zatim, čitave
sate nisam odgovarala na pitanja. Bila su to pisma – priče. Čudna – do straha,
tužna do bola. Mučna, a ipak očekivana. Možda zato što su mnogo govorila o
meni. I uvek romantična. Ostali su dronjci, odlomci, reči..."
I kao što je sve
bilo čudno i neobično, nesvakidašnje u životu i karijeri ovog tihog,
bolešljivog, ružnog čoveka, tako je bio čudan i početak njegove zvanične
književničke karijere.
"Sa rukopisom u koferu otputovao sam u Varšavu. Izdavači su mi priznavali: svakako, te stvari su originalne, ali
»ko će to čitati?«. Nisu hteli da štampaju.", pričao je Šulc svom prijatelju Jahimoviču.
"Slučaj mi je pomogao. Tamo gde sam odseo, našla se žena čija je
sestra vodila domaćinstvo Nalkovske. Ona mi je izradila audijenciju kod
književnice do koje je bilo teško doći. Ceduljica okačena na vratima predviđala
je samo pola sata za svakog ko bi dolazio sa posetama te vrste. Kad sam ušao,
primila me je učtivo, ali mi je unapred rekla da mi može posvetiti malo
vremena. Dakle, da izaberem neki fragmenat. Pročitao sam Ptice. Kad sam
završio čitanje, podigla je telefonsku slušalicu i pozvala Rój[2] preporučujući im da mi
prime Prodavnice za štampu. Tako sam kuhinjskim stepenicama ušao u
književnost.", završio je Šulc svoju priču. A posle izlaska te knjige Šulc
je bio taj koji je mogao da preporučuje druge, a ne onaj koga je trebalo
preporučiti.
Ali pre no što je zvanično ušao u književnost, postojala je još jedna
grupa ili bolje reći krug, koji je imao to zadovoljstvo da upozna njegovo
stvaralaštvo. Bila su to deca – njegovi učenici kojima je predavao crtanje u drohobičkim
školama. Svi učenici drohobičke gimnazije znali su da treba održavati apsolutnu
tišinu na časovima crtanja, ako bi bio ispunjen taj uslov, bajczarz,
kako su ga oni intimno zvali između sebe, počinjao bi da priča svoje čudesne
bajke. Prepričavao je i pričajući menjao tuđe bajke, a još češće ih je sam
izmišljao. Najčešće je ponavljao jedan motiv – dete, njegovi doživljaji,
njegova često čudesna sudbina. Za njegove čudesno lepe bajke i priče znali su i
učenici njegove škole i svi su ga željno iščekivali. A šta su o njegovim
sposobnostima i o stvaralaštvu znale njegove kolege iz gimnazije, nastavnici?
"Ne razgovaram sa njima o tim stvarima; dosađivali bi mi i nipodaštavali
bi me", rekao je Šulc jednom o tome. Najbliža sredina ga nije razumevala.
Zato je njegova biblioteka bila puna knjiga sa posvetama najčuvenijih i
najvećih poljskih pisaca toga vremena, koje su svedočile o ugledu i priznanju
koje je skromni bajczarz imao i kod njih.
Književni opus Bruna Šulca nije velik, bar ne ono što je ostalo: Sklepy
cynamonowe (Prodavnice cimetove boje, 1934), Sanatorium pod klepsydrą (1937),
Kometa (1938), nekoliko eseja i prikaza i to je sve. Međutim, poslednjih desetak godina svoga života Šulc je vrlo intenzivno
radio. U ratnom haosu propali su mu roman Mesjasz (Mesija) i nova zbirka
pripovedaka već spremljenih za štampu. Kad tome dodamo stotine pisama raznim
licima, koja su često bila prave priče, od njegovog dela zaista nije ostalo
mnogo po obimu.
Šulc je debitovao kasno, kao četrdesetogodišnjak i, čudna stvar, ono
što su donele njegove prve, pa i sve kasnije priče, doživljaji su detinjstva.
Ostao je nepromenjen dekor, ostao je isti emocionalni odnos prema njima,
stvarnost koju opisuje jeste stvarnost viđena i gledana očima deteta,
upotpunjavana i interpretirana dečjom maštom, stvarnost u kojoj snovi ničim
nisu izrazito razgraničeni i odvojeni od jave. Sve je tu smešano, sve kao da se
dešava van stvarnosti, van realnosti vremena. Šulc najčešće počinje od opisa
stvarnosti, nekog sasvim sitnog, realnog događaja, koji istina nije uvek
lokalizovan u vremenu i ograničen njime, ali u daljem pričanju te pojave
svakidašnjice neprimetno i neosetno prelaze u sfere fantastike, pisac se trudi
da nam pokaže najudaljenije perspektive događaja i stvari. Stvarnost Šulcovih
priča je sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je
stvarnost koju on opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte,
fantastičnih grotesknih scena. I takozvani klasični realistički roman je često
operisao sa fantastikom, ali je po njegovim zakonima ta fantastika zahtevala
motivaciju, kod Šulca, međutim, nema toga balasta. Njegova maštanja i fantazija
podležu istim zahtevima i zakonima, kao i realni događaji ili ličnosti, oni u
priči žive istim umetničkim životom. Otac, radnja, grad, fantastična vožnja
fijakerom, skupljanje palih zvezda, tobožnje dinastičke intrige i borbe, očeve
promene u kondora, bubašvabu, škorpiona – sve se to upravlja prema jednim istim
zakonima. Materija se skuplja i širi, vreme se izdužuje ili skuplja, događaji
teku u vremenu ili van njega, u celoj toj jedinstvenoj viziji stvarnosti ne
postoje nikakvi objektivni zakoni realnosti. Ta stvarnost viđena okom deteta u
Šulcovom delu tek biva otkrivena, spoznata i – stavljena u okvire mita, mita
stvorenog dečijom maštom. Sve to ukupno uzeto dočarava čitaocu jednu neobičnu
sugestivnu i jedinstvenu viziju sveta.
Na zamerke da su Prodavnice cimetove boje i suviše smela proba
interpretacije stvarnosti i da se ona veoma mnogo razlikuje od dotada
uobičajenih i sankcionisanih Šulc je u intervjuu sa St. I. Vitkjevičem
odgovorio: "Kad bi umetnost imala samo da potvrđuje ono što je već na
drugoj strani utvrđeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga je da bude sonda
spuštena u bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u dubini, gde se
stvara vrednost."
A malo dalje, upoređujući svoje stvaralaštvo sa stvaralaštvom Tomasa
Mana, Šulc izjavljuje da Prodavnice cimetove boje po svom traženju
genealogije pojava i događaja liče na Manove Jakubove istorije, samo što
Šulc u svom delu pokušava da u skromnijim razmerama nađe "sopstvenu,
privatnu mitologiju, sopstvene ‘istorije’, sopstvenu mitsku genealogiju",
jer motivi ne postaju jednom zauvek, oni se stvaraju pred našim očima i kraj
nas, treba ih samo znati videti i dati im spoljnu formu. Šulc je to nesumnjivo
umeo.
Možda, posle svega ovoga što je gore rečeno, malo paradoksalno zvuči
ono što ćemo sada reći. Šulc je u umetnosti bio branilac realizma sa kojim ga
je inače vezivala i jedna osobina njegovog stvaralaštva – ironija. Samo, Šulcovo
shvatanje realizma je bilo sasvim nekonvencionalno i originalno. Evo šta je on
o tome pisao jednoj svojoj poznanici:
"... Čini mi se da je realizam, kao isključiva tendencija
kopiranja stvarnosti – fikcija. Nikada ga nije bilo. Realizam je postao mora i strašilo
za nadrealiste, pravi srednjovekovni sotona, koga po svim zidovima slikaju
drečećim bojama. Za definiciju realizma predložio bih upotrebu čisto negativnog
termina: to je metoda koja se trudi da svoja sredstva smesti u okvire izvesnih
konvencija, donosi odluku da ne krši izvesne konvencije koje nazivamo
stvarnošću ili zdravim razumom, ili verovatnoćom. U okviru tih granica ostaje
mu vrlo široka skala sredstava, koliko široka, dokazuje upravo Man, koji
iscrpljuje sve sfere i adove ne lomeći realističke konvencije. Man ili
Dostojevski (pročitajte Dvojnika ili Karamazove) dokazuju koliko
je malo važno prekoračenje ili čuvanje linije realizma, da je to prosto stvar
gesta, poze, stila. Ako pod realizmom hoćemo da shvatimo izvesnu trivijalnost
opisivane stvarnosti, onda su ti pisci jarka negacija takve definicije. S druge
strane, samim kršenjem realističke konvencije bitka još nije dobijena. Samo
kršenje realizma nije nikakva zasluga, sve zavisi od toga šta je time
postignuto. Svesno i namerno gaženje realizma stvorilo je izvesne nove
mogućnosti, ali se ne treba zavaravati da nas posedovanje tog trika tobož
oslobađa od obaveza davanja bogatstva sadržine, davanja svog sveta. Nikakva, ma
i najgenijalnija metoda ne može zameniti napor izvlačenja sopstvene sadržine."
U svetlu ovih reči postaje nam jasniji i Šulcov umetnički postupak. On
se protiv svakidašnjice bori ne bežeći od nje, ne negirajući je, nego
otkrivajući u njoj fantastične slojeve mašte, daleke perspektive koje zrače iz
najobičnijih pojava, tražeći skriveni, izgubljeni i zaboravljeni smisao stvari
i događaja jer – kako kaže u svom eseju Mitizacija stvarnosti –
"Suština stvarnosti je smisao.
Što nema smisla nije za nas stvarno.
Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što ima udeo u nekom univerzalnom
smislu." Eto, taj univerzalni smisao osnovna je
opsesija svih Šulcovih napisa. Ono što nema imena – govori dalje Šulc na istom
mestu – ne postoji, i tek kad dobije svoj naziv, ime, uključuje se u neki
univerzalni smisao. Izolovana reč je kasniji produkt, rezultat tehnike i u
današnjem, tekućem značenju predstavlja samo fragment, rudiment neke davne,
sveobuhvatne, integralne mitologije. Tekuće reči su fragmenti davnih i večnih
istorija, naši trezveni pojmovi i definicije su daleki potomci mitova i davnih
istorija. Nema ni mrvice naših ideja koja ne potiče iz mitologije, koja nije
izmenjena, osakaćena, iskrivljena mitologija. Motorna snaga ljudskog znanja je
uverenje da će na kraju svojih proučavanja naći krajnji smisao sveta. Poezija
je ta koja otkriva te izgubljene smislove i vraća rečima njihovo mesto,
sjedinjuje ih prema njihovim davnim značenjima, vraća im njihovu integralnost.
Zato je svaka poezija mitologizovanje, sva teži da stvori mit o svetu.
Reč u Šulcovom književnom stvaralaštvu ima ogroman značaj, njegov jezik
je veoma originalan i sugestivan. Kao da je hteo da savlada granice jednog
jezika, Šulc je sa poljskim rečima ravnomerno upotrebljavao i mnoštvo stranih
reči i izraza vrlo retkih u poljskom čak i u naučnom, stručnom jeziku, a koji u
njegovom tekstu zvuče kao naučni termini. Tako, kako sam pisac kaže, imamo
"jeretičku" interpretaciju stvarnosti, prenebregavanje ustaljenih i
sankcionisanih odnosa i veza, često izraženu jezikom i stilom koji nam sugeriše
naučnu tačnost i objektivnost, stilom sa nemogućnošću da se sve stvari nazovu
odgovarajućim imenom, sa, kako bi Šulc to rekao, nesposobnošću da se otkrije
zaboravljeni smisao reči. Pri tome pesnički akt u toj senzualističkoj prozi
dobija izgled spoznajnog procesa, naravno u onom smislu koji ima spoznajna
vrednost književnog, a ne naučnog dela. Šulc nam ne pokazuje samo nepoznate
aspekte stvari nego povezuje daleke stvari i pojave i na taj način daje
originalnu interpretaciju svakidašnjih pojava i predmeta.
Njegove priče su konkretizacija bolesnih maštarija, ali pisac nigde ne
govori da mu se nešto prisnilo ili prividelo, najčudnovatije događaje i
slučajeve on opisuje spokojno i sa najvećom ozbiljnošću, tretirajući ih kao
realnost svoje vrste, kao što dete veruje u ono što zamišlja i, nesvesno te
činjenice, stvara prve mitove svoga života.
Pišući svoje priče, Šulc kao da se pridržavao pravila koje je u Traktatu
o manekenima izneo njegov otac, taj "veliki herezijarh" kako ga
je on u više mahova nazvao. Uostalom otac se ovde izjednačuje sa samim piscem,
a tih nekoliko kratkih pričica o manekenima sadrže Šulcov umetnički kredo. Kao
stvaraoca njega ne interesuje podražavanje prirode, ne interesuje ga njeno
savršenstvo. Ako mu je za ulogu koju je namenio svom junaku dovoljno da ovaj
ima samo jednu stranu lica, jednu ruku ili jednu nogu (ne uzimimo ove reči
preterano bukvalno), on će samo to i imati. I stvarno, kad pogledamo njegove
junake, kad proanalizujemo njihove fizičke osobine, pretresemo njihov izgled,
pada u oči koliko je malo pažnje Šulc kod njih posvetio onome što nije važno za
izražavanje njihovog unutrašnjeg lika, njihove sadržine. Njegovi junaci često
nisu aktivne ličnosti priče, ljudi koji učestvuju u akciji, kojoj određuju tok,
nego isti onakvi književni motivi kao dućan, kuća ili nešto drugo.
Sve je u njegovim pričama kao u bajci. Sve je neponovljivo, sve je puno
fantastične nadgradnje iako su ličnosti i junaci o kojima piše ljudi uzeti iz
sredine u kojoj je prolazilo njegovo detinjstvo. Pre svega otac, zatim Adela
koja je svoj prototip imala u dugogodišnjoj služavki njihove kuće Ruhli;
nesrećni idiot Dodo je Šulcov brat od tetke David Hajmberg itd., itd.
Teritorijalni opseg Šulcovih književnih
interesovanja bio je uzak – radno mesto, zabačeni provincijski gradić Drohobič.
Istina taj gradić je krajem XIX i početkom XX veka, zahvaljujući tome što je postao
središte industrije nafte, doživeo ekonomski polet i u minijaturi prošao
istoriju razvoja velegrada. Sitni objekt njegovog književnog stvaralaštva nije
sputavao njegovu pesničku fantaziju, nikad mu nije uskratio tema i motiva,
dobro poznati ljudi i događaji otvarali su pred njim svoje dubine i on je iz
njih vadio biser koji na drugom mestu nije znao ni mogao da pronađe.
Karakterističan je slučaj sa Varšavom inače
milionskim gradom. Tada ugledni nedeljni književni list Wiadomości Literackie (Književne vesti) pozvao je Šulca u Varšavu sa molbom da im napiše
priču o varšavskim bibliotekama. Šulc je doputovao, dane je provodio u
razgledanju starih biblioteka i arhiva, upoznavao se sa atmosferom tih
institucija i – vratio se u Drohobič ne napisavši ništa. Samo rodni grad mu je
pružao literarnu hranu i potsticao njegovu maštu.
Jedna od najoriginalnijih osobina Šulcovog stvaralaštva je njegova
veoma raširena metafora. Vrlo originalna, smela i fantastična, ona je puna
širokih slika i sitnih, realističkih, ako se tako može reći, najrealističkijih
pojedinosti. Ta prividna
suprotnost, taj nesklad ponekad zbunjuje čitaoca naviknutog da svet vidi samo u
realističkim kategorijama. Dodajmo tome još i slikarske kategorije kojima Šulc
prima i tumači svet i za neupućenog čitaoca zabuna postaje još veća.
Malo koji pisac u poljskoj književnosti je u tolikoj meri iskoristio
slikarske elemente u književnom delu. Uzmimo samo kao primer Sanatorijum pod klepsidrom priču
sa fantastičnom fabulom, priču o vremenu vraćenom unatrag, o drugoj stvarnosti
i o fantastičnom, drugom životu ljudi koji su već umrli. Koliko je celu tu
atmosferu sumornosti, beznadežnosti i pakla mnogo sugestivnijom učinilo vešto,
slikarsko baratanje bojama. U celoj priči je upotrebio samo nekoliko prideva
koji označavaju boju. To su: crn, beo, srebrn i sve nijanse sivila, čak i u
poređenjima i pesničkim figurama.
Dalja karakteristika Šulcova stvaralaštva je antropomorfizacija
prirode. Istina, antropomorfizacija prirode nije originalna Šulcova ideja, nije
čak ni plod literarne delatnosti čoveka uopšte, jer to su već učinile magija,
religija i mitologija pre no što je napisana prva reč, ali je kod ovog pisca to
toliko istaknuto pri pomenu svake zvezde, cveta, drveta, brda, vetra, ptice da
to u njegovom delu prelazi u jedan kvalitet koji se u takvom obliku retko
susreće u književnosti. No i u toj antropomorfizaciji Šulc ne trpi nikakvih
normi niti pravila. Svaka hijerarhija je poremećena, izmenjena, pomerena,
izmešana, kako hijerarhija reči i pojmova, tako i funkcija, osobina stvari itd.
Iz svega ovoga dolazimo
do jednog zaključka koji nam mnogo govori o Šulcu kao književnom stvaraocu i o
njegovom odnosu prema čoveku jer, najzad, antropomorfizacija prirode je samo
jedan dokaz više da je čovek osnovni i najvažniji materijal umetničkog
književnog dela. Koliko god puta čitali Šulca uvek ćemo u njegovom delu otkriti
čitave komplekse novih problema koji izlaze pred nas.
U jednoj od svojih priča (Knjiga) Šulc
piše:
"Jer obične knjige su kao meteori. Svaka
od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzleće kao feniks,
goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta
volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom
ponekad kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući, s drvenom
lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule."
Šulcova knjiga svakako ne spada u te obične
knjige, ona ne uzleće samo jednom, već uvek, kad god je uzmete u ruke, ona vam
otkriva nove lepote i zagonetke.
Šulc vrlo mnogo pažnje posvećuje prirodi, ali ne zato da bi na tom
polju pokazao svoje pripovedačko majstorstvo, bogatstvo jezika i slikarsko
osećanje, nego da bi iz nje izvukao određenu atmosferu. Pri tome on ide dotle
da poetsku sugestiju same reći uzdiže iznad same vizije ili slike, ona postaje
najvažniji elemenat njegova dela. I u težnji da izvuče i istakne sve
emocionalne nijanse reči – od sugestivnih, konkretnih, pustih boja slika i
vizija do prefinjenih i jedva ulovljenih fantazija, Šulc postiže najveće
efekte.
Rekli smo već da Šulc uopšte i ne pokušava da stvori iluziju
objektivizma. Konstruišući svoju umetničku viziju stvarnosti, on podvlači njen
subjektivizam, on napominje da njen smisao ne treba tražiti u nekoj objektivnoj
stvarnosti, već samo u njegovoj prebogatoj fantaziji. Pri tome, ta je stvarnost
fragmentarna, groteskna i autonomna, tj. upravlja se prema svojim sopstvenim
zakonima koje im je propisala logika pesnikove mašte jer ne može se poreći da
je ona bez ikakve logike kao i da ta logika nije dosledno sprovedena.
Stvarajući svoj svet i mitizujući stvarnost, Šulc je bio potpuno
svestan njegove geneze. U jednom pismu svom prijatelju Andžeju Pljesnjeviču (od
4. marta 1936. g.) on piše:
"... čini mi se da je ta vrsta umetnosti koja mi leži na srcu,
zapravo regresija, povratno detinjstvo. Kad bi bilo moguće... nekim okolnim
putem ponovo se vratiti u detinjstvo, još jednom imati njegovu punoću i bezmernost
– to bi bilo ostvarenje 'genijalne epohe...'
Moj ideal je 'sazreti za detinjstvo'. To bi bila prava zrelost."
Tim rečima je Šulc izrazio i svoju težnju da dostigne prostotu i punoću
dečje mašte i označio svoj umetnički program koji je dosledno realizovao u svim
svojim pričama.
U celom svom po obimu ne velikom opusu Šulc obrađuje samo nekoliko
osnovnih motiva. Jedan od njih je materijalna propast njegovog oca,
predstavnika stare, solidne trgovine koji sa svojim shvatanjima, načinom
trgovanja i moralom ne izdržava konkurenciju sa novim, praktičnim, bezobzirnim
predstavnicima svoje branše. U mnogim pričama njegov otac se javlja ili kao
trgovac tekstilnom robom, što je stvarno bio, ili kao fantastični čarobnjak,
kao prestupnički eksperimentator i herezijarh, tj. kao dvojnik samog pisca,
koji vodu borbu protiv sivila i ustajalosti života malograđanske sredine. Možda
je baš zahvaljujući vernosti uspomeni svoga oca Šulc ostao branilac
patrijarhalnih navika i shvatanja
trgovini i nikad nije sa simpatijom gledao na te nove ljude, skorojeviće
i aferaše, koje je prezirao, ali kojima je, što sasvim jasno proizlazi iz
njegovog dela, često i zavideo.
Drugi motiv koji Šulc često pokreće je seksualni, odnos žene i čoveka,
odnos muškog i ženskog pola. Međutim, antiteza između muške i ženske psihike
kod Šulca dobija nove perspektive. Napomenuli smo već ranije da u Šulcovom
slikarstvu bilo mnogo mazohizma. Nema ga manje ni u književnom stvaralaštvu.
Treći motiv koji se često javlja u Šulcovom stvaralaštvu je motiv manekena,
tj. prema piščevom shvatanju, duha ogrezlog u telesnost, čoveka koji od podmeta
postaje predmet. Ti njegovi manekeni su ne samo simboli bezdušne putenosti nego
i savremenog komercijalizma.
U grupu motiva čestih u Šulcovom stvaralaštvu treba uvrstiti i motiv
umetničkog stvaralaštva koje on tretira kao stvar grešnu i prestupničku.
Dovoljno je samo proanalizovati njegov već pominjani Traktat o manekenima
da bi se dobila potpuno jasna slika o tome.
Dodajmo tim nabrojanim problemima još dva-tri i njihova lista će biti
iscrpena.
Tematika i problematika Šulcovog stvaralaštva nisu nove, ali ta
secesijna problematika dobija kod njega novi smisao i vrednost. Dok je u doba
svog procvata ona uzimala na sebe formu metafizičke tragedije, ovde se javlja
kao metafizička komedija. Ismejavajući je, Šulc je krčio put savremenosti.
Šulcove knjige su nastajale u periodu "kada je" – kako kaže
savremeni poljski književni kritičar, esejista i pripovedač Artur Sandauer –
"u blatu i bedi poljskih gradića dogorevalo najbliže mu društvo", u
čijem su se svakidašnjem životu najtešnje preplitali sadašnji pad sa minulim
sjajem, komercijalni karakter sa biblijskim. Tek na tom tlu postaje razumljiva
ova realističko-mitološka groteska, u kojoj tekstilni trgovac osuđuje sinove Izraela
zbog hvalisavosti. Ipak nije teško zapaziti da po Šulcovom shvatanju taj –
propali i lišen razumevanja za očeve brige – prosti narod takođe ima svoje
pravo, slično kao što ga ima Adela, kad s vremena na vreme kompromituje oca,
kao što ga ima svaka prizemnost, kad se tvrdoglavo bori za svoje pravo na
obično, prostačko postojanje. Priznaje to junak, klanjajući se krišom Adeli,
kojoj nejasno pripisuje nému misiju i poslaništvo višeg reda. Šulcov mazohizam
se tu pred nama javlja u novom, neočekivanom obliku: kao zdrav razum."
Drohobič u kome je živeo, ta sredina, taj gradić izgubljen u dalekim
prostranstvima Poljske, ti praktični ljudi nisu shvatali svog najvećeg pesnika,
bili su mu tuđi, često neprijateljski raspoloženi, ironični prema njemu.
Usamljeni pisac je čeznuo za prijateljem kome bi se mogao poveriti, sa kojim bi
se mogao posavetovati, u koga bi mogao naći potpore i ohrabrenja za svoj dalji
rad.
"Potreban mi je drug" – piše Šulc 21. juna 1934. g. u pismu
Tadeušu Brezi – "potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku
garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo
na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa – napor je i muka
Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu
za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to
što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog
čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu – kad se ogleda u četiri
oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan,
bez daljih planova – počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u
dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive,
zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na
jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi."
Pišući te reči, ovaj veliki tvorac i kodifikator mitova možda nije ni
slutio da će i umreti sa tom željom. Taj veliki herezijarh i borac protiv
dosade, sivila i trivijalnosti malograđanskih navika, shvatanja i životarenja
ostao je do kraja života usamljen i željan kakvog prijatelja. Kao njegov tvorac
i njegovo delo ostalo je je i do danas jedinstveno i jedino u poljskoj
književnosti kao svedok borbe za otkrivanje novih i neslućenih lepota sveta i
života u njemu.[3]