www.brunoschulz.org

Agata Tušinjska

ŠULCOVI UČENICI

U Drohobiču je pre rata bilo nekoliko hiljada Jevreja. Neki kažu – sedamnaest, drugi – trinaest, dakle verovatno petnaest hiljada. Predstavljali su jednu trećinu stanovništva. Bruno Šulc je bio jedan od njih.

Danas je u gradu ostalo devet drohobičkih Jevreja.

Fredek: Zovem se Alfred Šrajer. Rodio sam se u Drohobiču 8. maja 1922. godine. Moj otac je tada radio kao šef laboratorije u rafineriji sirove nafte u Njeglovicama kod Jasla i tamo sam proveo prvih desetak godina svog života. Godine 1933, kad je zavladala strašna kriza u celoj Evropi, oca su otpustili i preselili smo se u Drohobič, gde nam je živela rodbina. Upisao sam se tada u privatnu gimnaziju «Henrik Sjenkjevič». Prva nastavnica i razredna bila mi je Juzefa Šelinjska, koja je, kao što se kasnije pokazalo, bila velika simpatija Bruna Šulca. Njoj je posvetio Sanatorijum pod klepsidrom. Naravno, tada nismo znali ko je Šulc a ni šta piše. Čuli smo samo da se tako zove nastavnik crtanja i ručnih radova u gimnaziji «Vladislav Jagjelo». Godine 1934. upisao sam se u tu gimnaziju. Tako sam postao njegov učenik.

Abraham: Ja sam se rodio u Borislavu, a osnovnu školu sam pohađao u Tustanovicama. Zatim privatnu gimnaziju u Borislavu. Ali nisam hteo da učim latinski, pa sam u svedočanstvu drugog razreda imao negativnu. Tada je otac, Drohobičanin poreklom, odlučio da me upiše u državnu gimnaziju u Drohobiču. Nastavnik crtanja i ručnih radova tamo je bio Bruno Šulc. U svakom razredu gimnazije bila su obavezna četiri časa.

F.: Dva časa!

A.: Dva časa? Da, jednom nedeljno dva časa ručnog rada.

Imali su sinagogu, najveću u predratnoj Poljskoj, kako tvrde, prelepu, sa stubovima ofarbanim u boju večernjeg neba, sa srebrno-žutim prugama. Plafon je bio iste te boje večernjeg neba, posut zlatnim zvezdama. Na uzvišenju na sredini stajao je kantor i pevao. Nije bilo te kapije, postavljena je za vreme sovjeta, kad su tu smestili prodavnicu nameštaja. Na galeriji i na mestu gde je stajala sveta Tora, držali su robu – ormane, stolove, komode. I do danas se valjaju po podu stari cenovnici.

Nekada je u prvom redu sedela elita Jevreja, najstariji i najzaslužniji. Bio je tu rabin, doktor Avigdor, čiji sin živi u Americi i koji će – nadaju se – spasiti sinagogu da zidovi ne popadaju i propali krov ne strovali im se na glavu. Veruju da će uspeti nešto da urade, iako su stari i iznureni. Misle da je sudbina prema njima bila blagonaklona.

A.: Sećam se naših školskih radova kao da je juče bilo. Crtali smo na staklu pomoću karborunduma. To je neki prašak kojim se maže staklo da bi bio matiran. Imao sam ozbiljan zadatak, radio sam orla. To je bila velika stvar, državni grb. Otac mi je pomogao, nacrtao ga je na papiru, a ja sam ga preneo na staklo. Da li se dopalo Šulcu? Kakvo je to pitanje? Stavio je na izložbu. Radili smo i male stoličice, nekakve poličice, ramove za slike, postolja za svećnjake za Hanuku, jevrejski praznik. Što da ne? To je bila državna škola sa obaveznim časovima religije. Na poljskom. Rabin i drugi Jevreji su nam predavali istoriju Jevreja. Sveštenik i Poljaci su imali časove posebno. Nije to bio problem. Nije to bilo izvor konflikata.

Preko puta sinagoge, malo gore uz ulicu, tamo gde je novo naselje, bio je teren starog groblja. Najverovatnije je tamo Šulc sahranjen. Navodno je između kuća ostao negde još neki kamen, ali niko ne može da ga nađe. To je bilo veoma veliko groblje.

F.: Odnosi Poljaka i Jevreja bili su izvanredni.

A.: Stvarno. Moji najbolji drugovi su bili Poljaci, barem većina njih. Šutirao sam s njima loptu, igrao se, išao u školu. Često sam čak išao u crkvu, ne da se molim ali da vidim, oni su isto dolazili u sinagogu. Takođe su nam pomagali, na primer da raspalimo vatru u subotu.

F.: Kod nas u kući se nije govorilo jevrejski.

A.: Kod nas samo kad su roditelji hteli da deca ne razumeju. U Drohobiču i Poljaci i Jevreji su bili najčešće radnička deca, pa smo možda zato živeli u slozi.

Ispred jevrejskog doma staraca stoji poprsje Puškina na postolju, velikom sivom granitnom postolju, koji je uzet sa jevrejskog groblja 1949. godine. Pozadi se još može pročitati zderan natpis.

F.: Zvaničan antisemitizam morao bi da dolazi odozgo, a u našoj gimnaziji nastavnički kolegijum je bio izmešan. Poljaci, Ukrajinci, Jevreji. Antisemitizam se osećao u Lavovu, na Univerzitetu Jana Kazimježa. Tamo su bile posebne klupe za Jevreje.

A.: Sećam se, ja sam sedeo s leve strane, a moje kolege Poljaci sa desne. Napolje s Jevrejima, Jevrejke nama, to je bila klasična parola.

F.: Jevrejkice nama. Tamo je došlo do ubistva dva studenta, to je bio skandal u celoj Evropi.

U drugoj sinagogi je dugi niz godina posle rata bila sportska sala Spartaka. Za vreme okupacije tu su se hranila siromašna deca, jevrejska takođe. Jednog popodneva Nemci su postreljali svu decu nad tanjirima vruće supe.

A.: Sećam se svog ispita iz hemije. Profesor mi je rekao da izaberem nešto iz tabele Mendeljejeva. U tom momentu je ušao direktor Kanjovski. Rekao sam: uzeću prvu grupu. A on će: Aaa... svi Jevreji vole zlato. Zlato je u prvoj grupi elemenata.

F.: Kanjovski je to rekao?

A.: On je bio strašan antisemita i arogantan čovek.

F.: Ali mnogo je voleo mog ujaka, doktora Šrajera, koji je predavao religiju. S njim je vodio filozofske rasprave, mora da mu je to imponovalo.

A.: Kasnije, kad je objavljivao rezultate mature, nije govorio: ovaj je dao, onaj nije dao. Govorio je: gospodin taj i taj može već da nosi šešir. Učenik Švarc, tako je meni rekao, takođe može sebi da kupi šešir. Mi smo naravno već imali po fiokama te šešire, u kojima smo ponosno paradirali na korzou, kako smo zvali Mickjevičevu ulicu, današnju Ševčenkovu.

Maturu sam dao 21. maja '39. godine. Da, Šulc je sve vreme bio u školi.

F.: Ja nemam poljsko matursko svedočanstvo, nego sovjetsko.

A.: Nije nam bilo dopušteno da se uveče šetamo. Kad ide direktor, već iz daleka bismo saznali: Bežite, ide Pikuš.

F.: A sećaš se Krokera iz istorije, kod koga je trebalo recitovati tačne godine vladanja svih poljskih kraljeva redom i bez greške, još je tražio da koristimo te uzvišene reči koje je on koristio.

A.: Francuski je predavao profesor Mantel...

F.: Onaj što je posle išao nag dole po bronjickoj šumi, glasno diskutujući o Kantu.

A.: Pa onda profesor Rađejevski, onaj bez noge.

F.: Sećaš se da je svakog leta išao u Pariz za raspust. Kako je on govorio francuski..., to je bio koncert! A naše parade, sećaš se 3. maja i 11. novembra s oružjem.

Poslednja putanja drohobičkih Jevreja vodila je na Sambor. Preko vlažnih, močvarnih polja do bronjicke šume. Svih tih godina, čak i na svečanom otkrivanju ploče, nije se govorilo o nacionalnosti ubijenih. Tek su prošle godine bili tu rabin i katolički sveštenici, hor i govori. Nastala je pesma Bronjicka šuma, za koju je gospodin Mazur napisao reči na ukrajinskom, predsednik jevrejske opštine, a muziku je komponovao gospodin Šrajer, iako nikad ranije nije pisao muziku. Čak je i zapevao. Tada su u zemlju uzidani simbolični spomenici sa Davidovom zvezdom.

F.: Često sam viđao Šulca na putu do škole, išao je iz Florjanske preko Mickjevičeve, a onda kroz park. Viđao sam ga i u obližnjem Truskavjecu, gde je išao subotom ili nedeljom u šetnju. Bio je neobično bojažljiv prema ženama, nekako ponizan. Mislio je da je žena nešto više od njega. Nije se nikad ženio. A imao je ljubavi, bila je gospođa Šelinjska, gospođa Halpern iz Borislava, ali nekako nije došlo do ženidbe. Bio je neženja i takav je umro.

Čega se sećam sa časova? Nisam imao nikakvog talenta za crtanje, drljao sam. Uostalom, crtanje je bilo u nižim razredima. A ručni rad mi je posle, za vreme okupacije, veoma koristio. Radio sam u stolarskoj radionici, čak sam pravio furnirani nameštaj.

A.: Šulc ga je naučio kako da se služi alatom, kako da se ophodi prema drvetu.

F.: Da, tamo se uglavnom radilo sa drvetom, ali i sa metalom i staklom.

Često je sa svojim učenicima išao na Lan, to je bila stara jevrejska četvrt, kasnije geto. I slikao je te drvene, polusrušene kuće, te tužne, iscrpljene ljude. Često je tamo išao. Jednom ga je jedan od učenika pitao: gospodine profesore, zašto toliko volite da slikate te bedne ljude i nesretne bedne kućice? A on je odgovorio: to moram da uradim, pošto će pre ili kasnije nestati.

A.: S vremena na vreme Šulc nam je pričao bajke.

F.: Da, imali smo po petnaest godina, ali te bajke su bile tako lepe. U početku se protivio, niste deca, govorio je, nije to za vas. Ali mi smo uvek znali da ga namolimo. Složio se. Na kraju časa bi samo rekao: skupite alat i pospremite, pa ću vam nešto ispričati. Uvek bi seo na stolarski sto, nikad na stolicu, i pričao bi, ponekad ilustrovao kredom na tabli. Te bajke nikad nisu bile iste. Svaka je bila improvizacija, svaka je bila nešto potpuno novo. Sedeli smo bez daha.

A.: Često i na odmoru. Posle zvona. Obično smo izletali kao lopta iz mreže, a tu smo sedeli dok on ne završi.

F.: Da li je bio zgodan? Ma otkud.

A.: Neee.

F.: Niskog rasta, veoma mršav.

A.: Kržljav. Pogrbljen. Nije ispravljao ruke, nego ih je držao kao pod uglom.

F.: Takvo koščato, trouglasto lice. On ga je posle stalno crtao. Zanimljivo je hodao, dosta širokim koracima, savijajući noge u kolenu.

A.: Nije bio običan nastavnik. U našoj gimnaziji je pored Poljaka, bilo desetak Ukrajinaca i manje-više isto toliko Jevreja. Veliki Šulcov prijatelj bio je fizičar, profesor Kuščak. Mnogo su cenili jedan drugog. Mi smo ih zvali profesorima. Oni su nam govorili «ti» i to je bila velika čast. Govorilo se: ja sam sa profesorom na ti. Na koji način? «Svinjo, beži kući», «Sedi, tikvane».

F.: Ali od Šulca niko nikad nije čuo uvredljivu reč. Nikakav povišen ton. Bio je pravedan. Nikad nikom nije naudio. Jako dobro je razumeo da ipak nemaju svi ljudi talenat za crtanje. Od svakog je zahtevao samo onoliko koliko je taj mogao da ispuni.

Kad su ušli Sovjeti, Abraham se upisao na politehniku u Lavovu, na odsek za naftu. Svi u njegovoj porodici su bili naftaši. Studirao je semestar ili dva, a onda su mu rekli da ide kući, jer mu je otac kapitalista. Dosta si naučio, daj mesta seljacima i sinovima seljaka.

Prvog dana sovjetsko-nemačkog rata, seća se da je bila subota, igrao je odbojku, posle je gledao lepu predstavu Makovi u Velikom Teatru. Nešto mu se nije sviđalo kretanje vojnih vozila na ulicama, ali otišao je da spava u internat. U pet ujutru bomba je pala na poštu u Kopernikovoj.

Fredek je takođe bio u Lavovu, u bivšem jezuitskom parku, a onda je stao sa Zigom Binštokom u kapiji kuće koju je pogodila bomba.

Tada je izgubio kontakt sa Abrahamom.

A.: Onda smo nas petorica krenuli kući u Drohobič, 106 km peške. Išli smo dva i po dana.

F.: Pamtim jednu veselu epizodu vezanu za Bruna Šulca s početka sovjetskih vremena u Drohobiču. Da, veselu. To je jedna od vrlo retkih veselih epizoda. Bio je neki državni praznik, godišnjica revolucije ili 1. maj, naručili su od Šulca tri ogromna portreta, Staljina u prirodnoj veličini i još valjda Lenjina, Marksa ili Engelsa. Velike portrete da ih okače na opštinsku zgradu na trgu. Šulc je naređenje izvršio, ali je za vreme demonstracija počela da pada kiša i još su ptice počele da pogane, čavke, i ti njegovi portreti su počeli da se razmazuju. Od njih su se napravile strašne drljotine. Šulc je navodno tada rekao: prvi put u životu nije mi žao što propada moje delo.

1. jula 1941. godine sa zapada su na oklopnim vozilima došli Nemci. Pre toga su svi bili sa crvenim kravatama. Abraham, Judica su mu govorili, takođe. Bio je čak komsomolac. Posle je zbog toga platio.

A.: Izgubio sam oca, majku i brata.

F.: Ja nisam pripadao Komsomolu, ali sam isto izgubio roditelje. U Drohobiču je odmah prvog dana nastao pogrom.

A.: U Borislavu je pogrom bio noću. Znao sam da me traže, pa sam pobegao u Drohobič. Saznao sam kasnije da su mog oca i brata zaklali meštani, Ukrajinci, kojima je otac dao posao. Imali smo služavku, otac je pomogao njenom momku, kasnijem mužu. Opremio ih. Postavio na noge. Zašto su to uradili? Iz mržnje prema Jevrejinu, tako ja mislim. Ona je bila kod nas trinaest godina, mene je čuvala. Nju ne krivim. Ali njen muž je ubio mog oca. Bratu su zabili nož u grlo. Mami su izbili zube. Pričali su mi susedi. Mama je posle došla u Drohobič i tu smo proveli celu okupaciju.

Geto je najpre bio u staroj jevrejskoj četvrti. Danas na popločanom trgu stoji reprezentativan hotel i veliki bioskop. Nema nikakvih tragova od kuće u Stolarskoj, gde je Bruno Šulc stanovao posle iseljavanja iz Florjanske 12. Stolarska, Slusarska, Bednarska, Blaharska ne postoje. Tamo su počele takozvane «akcije».

F.: Tamo je počela ta gehena, koja je snašla sve Jevreje, pa i njega. Preselio se u geto. Radio je za Nemce. Postao je takav umetnik, dvorski slikar gestapovaca. Slikao je freske na zidovima, slikao sobe. Tražili smo te freske, ništa nije ostalo. Šulc je radio takođe na popisivanju svih prigrabljenih stvari. Sastavljao je izveštaje na nemačkom, koje je načelnik Gestapoa samo potpisivao i slao u Berlin. Imao je među gestapovcima svog protektora, to je bio Feliks Landau, šef jevrejskog odseka. Nečuveni razbojnik, svojeručno je ustrelio mnogo ljudi, tukao je do smrti i tako dalje. Ali Šulca je cenio kao slikara, kao umetnika. Šulc se skrivao ispod njegovog krila. Jednom je Landau otputovao negde službeno iz Drohobiča, pa se Šulc odmah sklonio. Svega se strašno bojao.

U novembru 1941. godine bila je prva akcija u bronjickoj šumi. Kad su se odatle vratila teretna kola puna odeće, već su znali šta se desilo. Tada je streljano oko 400 osoba. Među njima je bio Fredekov poznanik, komšija Janek Borak, kljast u jednu nogu. Nije morao da ide. Javio se u nadi da će biti bolje sreće.

A.: Skupljali su ljude i odvodili, iz jevrejskog doma staraca, iz male sinagoge u Garbarskoj, odasvuda. Tražili su isporuku votke ili francuskog vina, čokolade ili žena. Ako je Judenrat odugovlačio, bilo je novih žrtava. Trebalo je svakodnevno se javljati na posao. Nekima je uspelo da pobegnu. Druge su ubijali.

F.: Ja sam jednom bio u grupi iz koje je nekoliko pobeglo. Tada nas je spasio Bakenrot.

A.: Pričaj o njemu.

F.: Naftali Bakenrot, sada gospodin Naftali Bronjicki, živi u Parizu, ima već 87 godina. Na početku je bio kao svi Jevreji, ali posle mu je Judenrat poverio funkciju rukovodioca radova, inženjera agronoma. Tulek Bakenrot, jer tako su ga svi zvali, bio je neobično zgodan, visok, sportski građen, uopšte nije ličio na Jevrejina. Kicoš. Don Žuan.

A.: Znaš da sam ga sreo kasnije, za vreme Rusa, u zatvoru. Ustupio sam mu gornji ležaj na dobrom mestu, ali nije hteo. Oterao me je nazad gore, a on je spavao u uglu.

F.: Izuzetno častan čovek. Stotinama ovde je spasio život. Ubacio se u Gestapo kao Poljak, arijevac. Ali kako je to bilo urađeno! Konan Dojl bi mu pozavideo. Našla su se nekakva dokumenta, po kojem je doktor Kozlovski – to je bio veoma poznat doktor u Drohobiču, hirurg, osnivač prve bolnice – imao ljubavnicu koja se zvala Branjicka i Bakenrot je bio njihov vanbračni sin. Ali to je trebalo još dokumentovati. Sa crkvom smo bili u dobrim odnosima, uvek smo s Poljacima bili u boljim odnosima nego sa Ukrajincima. I napravljen je takav dokument, koji je posle podmetnut u rafineriji nafte, u skladištu hartije. I naš čovek, namešten, odjednom je otkrio Ameriku, našao dokument koji govori da je Bakenrot katolik. Stoprocentni goj. To je bilo nečuveno. I to je stiglo u Gestapo. Ne znam da li je Tulek bio obrezan ili nije, valjda nije. Da je bio, ne znam da li bi sve to uspelo.

A.: Ili je imao uverenje o bolesti.

F.: Možda.

A.: Ne mogu da verujem da nije bio obrezan, ipak je poticao iz vrlo pobožne porodice. Da, najverovatnije je imao potvrdu da je imao veneričnu bolest, takozvanu špansku kragnu, u tom slučaju je obrezivanje obavezno.

F.: Jedan od gestapo-oficira, Pavliškis, nije se dao prevariti. Svuda je njuškao. Bezuspešno. Obratio se čak SS načelniku u Lavovu, Kacmanu, ali ni to nije ništa donelo. I tako je Tulek postao Poljak, Branjicki.

A.: Kretao se sasvim slobodno, bez trake. Ukrajinska policija je znala da je on svoj čovek.

F.: Jednom je spasio moju majku.

Kažu da se nikog nije bojao. Spašavao je ljude kako je mogao. Ali nije mogao sve da spasi, Naftali Bakenrot promenio je posle ime u Bronjicki, po bronjickoj šumi, jer je cela porodica Bakenrot streljana u toj šumi.

F.: Kad su sad tu u Drohobiču hteli da mu daju titulu počasnog građanina, Ukrajinci su se usprotivili: šta, tom gestapovcu? Oni ne znaju.

A.: Od jeseni smo svakodnevno morali da se javljamo u Judenrat, gde su davali zaduženja za rad. Na početku je bilo elegantno, pitali su ko hoće da ide u klanicu, ko u Gestapo, ko u školu. Većina ih je išla u klanicu, jer su tamo dobijali dobro da jedu.

F.: Gestapo je tražio nekog čoveka koji odlično zna da govori i piše nemački, i koji ume da crta. Preporučili su Šulca. Tako je postao štićenik Landaua.

A.: To je bio čudan gestapovac. Znao je sve jevrejske obrede i praznike. Radio sam kod njega električne instalacije. Kad sam dolazio, postavljan je ručak, za njega i za mene. Cigareta za mene. Ali kad bi neko zakucao na vrata ili ušao, Landau bi počeo da razbija tanjire, udara, viče, a kad bismo ostajali sami izvinjavao se. Radio sam tako nekih tri-četiri dana kad je došao Šulc i počeo da radi njegov portret. Portret ili pejzaž, ne sećam se tačno šta. Onda je došao taj krvavi četvrtak, 19. novembar 1942. godine. Ta akcija se razlikovala po tome što nisu pozivali na zborno mesto, nego pucali po ulicama.

F.: Šulcova smrt je bila rezultat ličnih neraščišćenih računa između Landaua i drugog gestapovca, Karla Gintera, čijeg je štićenika ranije ubio Landau. Šulc je tog jutra išao u Judenrat sa advokatom Fridmanom i kad je iz Mickjevičeve ulice naišao Ginter, Fridman je pobegao, a Šulc je, fizički veoma slab, ostao. Mislim da nije verovao da će poginuti. Ginter je ipak dotrčao do njega, povikao da se okrene i dva puta mu pucao u glavu. Kažu da je imao mali, damski revolver. Šulc je do uveče ležao na ulici. Nije bilo dozvoljeno uklanjati leševe. Ležali su do sutradan. Ali Fridman je skupio hrabrost i tokom noći ga odneo odatle. On i advokat Rotenberg zajedno su odvezli na groblje njegov i još nekoliko leševa i tamo ih pokopali.

A.: Ne znam kako se to desilo, da li sam ranije izašao tog dana iz geta, ali video sam Nemce kako tamo idu i crnu policiju. Počela je pucnjava. Na koga naleti, kroz prozor, kroz vrata. Došao sam kod Landaua. Pitao je gde je Šulc, ne, ne Šulc, Bruno, gde je Bruno. Rekao sam da ne znam, ali da su u getu Nemci i crna policija. Dobro, dobro, na to će on, moram da idem da vidim. U tom momentu je ušao Ginter, zadovoljan, s nekim podmuklim smeškom. Znaš šta sam danas uradio, ubio sam tvog Jevrejina. Šta, šta? Pošto si ti juče ubio mog Jevrejina, Leva. Ali vidi, tu imam započeti crtež, ko će da mi ga završi. A ti idi da pogledaš na čemu ja spavam, trebalo je da mi napravi krevet, spavam na zemlji, nemam krevet. To je bio taj razgovor. Čuo sam svojim ušima.

Kasnije, kad sam se vraćao kući, već se smirilo. Išao sam preko te ulice pune leševa. Ubijeno je više od 200 lica. Najviše leševa je bilo u Čackoj, ljudi su tuda išli na posao. Drugog dana naređeno nam je da odnesemo te leševe. I ja sam nosio. Priđem jednom mestu, stoji grupa ljudi, kažu: vidi, Šulc leži. Neko se oglasio: ne nosite ga, molio je da bude sahranjen pored mame. A njegova majka je ležala na starom groblju. Otišli smo dalje. Prevezli smo tela na novo groblje. Drugi su već iskopali grobove. Ubacivali smo leševe kao kamenje, sloj ljudi, sloj zemlje, sloj ljudi, sloj zemlje. Četiri sloja. Vraćali smo se četiri puta.

Bruno Šulc je poginuo na dan planiranog bekstva sa arijevskim papirima. Išao je po hleb za put. Bio je umoran od straha. S kojim od svojih učenika bi podelio sudbinu, da je kojim slučajem tada uspeo da izbegne smrt?

B. O. je imao tada nekih dvanaest godina. Klinci su trčali po ulicama, videli su ustreljene ljude. Bili su u blizini crkve, jedan kaže drugom, vidi, tu leži čovek. Prišli su. To je bio Šulc. Ležao je duž ivičnjaka sa licem na gore i levom rukom izbačenom na kolovoz. Na toj ruci je imao sat. Niz ulicu je išao ukrajinski milicioner sa tatranskim štapom. Prišao je bliže, pozvao dečaka i naredio mu da skine sat sa ruke leša. Dečak je poslušao, policajac je izvadio iz džepa maramicu, gadio se da uzme taj sat u ruke i pokazao gde da ga stavi. Zavio je sat u maramicu i sklonio. Zadovoljno je potapšao dečaka po ramenu i poklonio mu za uspomenu tatranski nadžak.

A.: Ti leševi su ležali na ulicama da bi se uterao strah. Kad sam tamo stigao, mnogo ljudi je već bilo svučeno. Noću su ih, ne znam da li meštani ili Jevreji, posvlačili. Bilo je takvih koji nisu imali šta da obuku. Ja sam jednom skinuo sa leša cipele. Priznajem. Uzeo sam. Iako je to kod nas, u našoj jevrejskoj veri, zabranjeno. Nije dozvoljeno nositi cipele pokojnika.

F.: Najveća akcija je bila u avgustu '42. godine. Tad je iz Drohobiča odvezeno oko 5 hiljada ljudi. U Belžec, u gasne komore. Među njima je bio i moj otac. U svakom vagonu je bilo u proseku oko 70 ljudi.

A.: Malo ih se spasilo. Ne zameram ja Poljacima. Samo jednu stvar, meni se to nije desilo, ali drugima, to da niko nije hteo da nas prihvati, one koji su pobegli iz voza. Znam da im je pretila smrt ništa manje nego nama, ako bi ih uhvatili. Ukrajinci su prihvatali Jevreje, držali ih mesec dana, posisali sav novac, a onda odlazili da prijave – u mene v chati jest Žydy, idite zabirajtie.

F.: Naš sveštenik je u župnom dvoru sklonio 20 ljudi.

A.: Bilo je veličanstvenih slučajeva u Drohobiču.

F.: Blizu kuće gde je stanovao tvoj ujka Švarc u Samborskoj, bio je jedan Ukrajinac, Pisk. 43 osobe je krio u podrumu. U iskopanom bunkeru ispod kuće. Zamisli šta je to značilo nahraniti svakog dana 43 osobe!

A.: Spremao je čitave kotlove hrane i govorio da ide da nahrani krave. I spuštao je to njima. Kažu da su jednom oni tamo dole počeli da se svađaju – meni daj više, ja sam platio, a ti nisi. On je onda sišao kod njih sa ždrepčanikom i sve ih isprebijao. Ja vam spašavam život, a vi se tu svađate, ubili bi me da vas čuju.

Svi su preživeli rat. Bila je jedna grupa koja je krenula u šumu, ali ih je neko na putu potkazao i likvidirali su ih.

F.: Nemci su se bojali da idu u šumu. Bili su kukavice, bojali su se banderovaca.

Abraham je bio poznat u Drohobiču kao traktorista u svim jevrejskim radnim logorima. Vozio se na nemačkom traktoru, takozvanom buldogu. Radio je na poljoprivrednom dobru, onda u fabrici crepova, kasnije na destilaciji benzina. U logor u kojem je živeo dovozili su stvari skinute sa streljanih ljudi. Ulazio je u magacine i navlačio na sebe dva-tri para pantalona, košulje, a onda ih menjao za hleb. Bojao se.

Fredek je najpre bio u stolarskoj radionici, zatim u fabrici crepova. Spasao se selekcije, a majku je izgubio u bronjickoj šumi. Posle njene smrti dobio je pismo koje mu je napisala na marginama svog ausvajsa: sretna sam da si se ti spasio, sada s tvojom fotografijom idem spokojno u smrt. Čuvao je dosta dugo taj dokument, izgubio ga je tek u Grosrozenu na putu za kupatilo. U Grosrozen je došao iz Plašova, odatle je dospeo u Buhenvald, zatim u drugi logor kod Lajpciga. To je već bio kraj rata. Bio je potpuno otekao od gladi.

F.: Nisam više uopšte mogao da hodam. Bio je sa mnom neki bankar, Nemac, izmolio je na kraju da me puste. Ponekad sam pevao u logoru, pa im je on rekao da sam veliki operski pevač. Znao je kako s njima da razgovara. Na putu sam ostao u jarku. Neko me je povezao do najbližeg sela. Noge su mi u gornjem delu bile tanje nego dole. Voda. Imao sam 40 kilograma.

A.: Ja sam stigao do 23 kilograma. Imam otpusnicu iz sovjetskog logora, 23 kilograma. Sa 25 godina.

F.: Još smo išli peške od jednog logora do drugog. Oslobođen sam tek 7. maja 1945. godine, pretposlednjeg dana rata. Od strane Rusa. Da su me oslobodili Englezi ili Francuzi ili Amerikanci, sigurno se više nikad ne bih ovde vratio. Sigurno.

A.: Šta si imao tu da tražiš? Koga si tu imao? Kome si bio potreban?

F.: Znao sam da tu nema nikog. Ali radio sam u Drežnju u Rusiji kao prevodilac, imao sam šta da jedem. A onda je maršal Sokolovski izdao naredbu da se svi repatriraju. I otišao sam. Da li mi je žao? Sad je suviše kasno za žaljenje. Možda je negde bilo pisano da treba da se vratim.

Takva je sudbina. Neko ipak tu treba da bude. Kod šume bronjicke. Zašto ne ja?

Nema ni traga od grobova oca i brata Abrahama Švarca. U Bronjici je pročitao kadiš. Ali jedna slika još uvek mu ne da mira. Kad je radio u fabrici crepova, imao je traktor sa velikom platformom. Jednog dana nadzornik logora naredio mu je da ode u grad i doveze ljude. Dozvolili su mu da skine traku. Odvezao ih je u šumu. Video je kako su oni tamo vezivali po petoro ljudi, pucali u prvog, i taj je ostale povlačio u raku. Tako su ih sahranjivali. Pucali su skoro naslepo, jednog je zapalo, drugog nije. Ne zna da li baš polovina, ali trećina je bila živih. Ta slika mu je stalno pred očima. Grobovi koji se miču.

Kad su ušli Rusi, Abraham je izašao iz skrovišta. Prvi čovek kojeg je sreo, ruski oficir, sproveo ga je u NKVD. Započela je istraga, koja je trajala 10 meseci. Ti si izdajnik, potpiši. Nije potpisao. Bio je sud. Čovek koji je otišao u šumu i počupao malo trave za krave, dobio je 25 godina. Zahvalio se vrhovnom sudu što ga primorava na tako dug život, pošto je mislio da neće toliko doživeti. Abraham je dobio 10.

Eksportovali su ga u Sibir, na severni pol. Pečora, Vorkuta, Uhta, iznad 23. paralele. Obarao je visoke jele, gradio transsibirsku železnicu. Promrzle su mu noge, ruke, izgubio je prst. Za 150% ispunjene norme skidali su tri dana kazne. Sve ukupno je trajalo osam godina i šest meseci. Posle Staljinove smrti rekli su im da su slobodni i da mogu da idu gde hoće. On i žena, takođe prognanica, otišli su u Černjovice, njeno rodno mesto.

O, snova kapitalisty prijehali! Žydy prijehali! – dočekali su ih. Teško je bilo za posao.

Hteo je da ode u Poljsku, ali nije imao nikakvih dokumenata. Odlučio je da traži. Arhiva iz Drohobiča je preneta u Sambor. Odatle u Varšavu. Otputovao je. Našao je sve – izvod iz knjige rođenih, matursko svedočanstvo, izvod iz knjige venčanih njegovih roditelja, čak i dokument da je bio poljski državljanin do '39. godine. Tri godine je trebalo dok nije dokazao da su Švarc Abram Leonovič i Abraham Švarc jedan isti čovek.

Godine 1957. poslali su ga u Legnjicu. Posle dve godine otišao je u Izrael. Hteo je da ode daleko odatle. Daleko od uspomena. Drugi su počinjali novi život. Zašto ne bi i on?

Alfred Šrajer je posle rata šesnaest godina svirao violinu i pevao u orkestru, kasnije je bio nastavnik muzičkog. Abraham Švarc je dvadeset sedam godina radio u fabrici na remontu aviona.

Abraham Švarc je došao u Drohobič prvi put posle 35 godina. Razgovor sa školskim drugom odvijao se na 50-ogodišnjicu smrti Bruna Šulca. U gimnaziji Jagjela hodnici izgledaju kao i onda. U razredima sede mladi ljudi koji nikad nisu čuli o Šulcu, a o Jevrejima malo.

S poljskog prevela Branislava Stojanović

Beograd, 2002.

[Agata Tuszyńska: Uczniowie Schulza, „Kultura” (Paryż), nr 4 (547), 1993, s. 31-44]