Бруно
Шулц се данас
сматра за
једног од највећих
пољских
писаца
између два
рата, а трагична
смрт у
јеврејском
гету
начинила је од
њега икону
Средње
Европе.
Велики
део Шулцовог
прозног
опуса преведен
је и објављен
на српском
још 1961. године и
недавно (2001)
допуњен заборављеним
текстовима
из периодике. У овом
броју се од
Шулцових
текстова
нашло свега
неколико
досад
непреведених
рецензија.
Они се, додуше,
могу
сматрати и
његовом
аутопоетичким
текстовима, с
обзиром да је
Шулц у неким
књижевним
савременицима
препознавао
сроднике, па
је пишући о
њима заправо
писао о себи.
Многи од њих
су му били и
лични
пријатељи –
Витолд
Гомбрович, Зофја
Налковска,
Тадеуш Бреза, на
пример. У
тим
текстовима
препознаје
се Шулцов синтаксички
замршен стил,
синонимичан,
иначе у
приповеткама
густо
нанизан
метафорама, који
је изазов за
сваког
преводиоца.
Од
укупно 140
данас
познатих
Шулцових
писама, овде
је само мањи
избор из његове
јавне и
приватне
преписке,
који
хронолошким
распоредом чине
својеврсни
епистоларни
дневник
аутора, а за
последње
године
живота –
пошто је
већина писама
изгубљена –
избор је
употпуњен
фрагментима
из писама
која су други
упућивали њему.
Већи
део ове
свеске чине преводи
неких
најзначајнијих
књижевно-историјских
интерпретативних
радова,
који се са
различитих
аспеката
баве анализом
Шулцовог
књижевног и
ликовног
дела. Огроман
корпус тих
текстова,
који се непрестано
увећава,
сведен је на неколико
данас
најзначајних
имена у шулцологији:
Фицовски,
Јажембски,
Панас, Болецки.
Под
насловом Успомене,
фикције окупила
сам различите
сведоке,
сећања
његових
пријатеља,
сарадника и
ученика
гимназије у
којој је Шулц
радио.
Међусобно
понекад
контрадикторни,
ти записи
представљају
ипак
аутентично
сведочанство
о
пријатељству,
љубави и смрти,
о људима који
су живели у
том истом несретном
времену и
простору.
Насловом сам
покушала да
сугеришем да
им се ипак не
може до краја
веровати, јер
су они током
година почели
да залазе у
простор
фикције која
им је попуњавала
празнине
сећања, а
сопствена улога
у нечијем
животу
суптилно се
преобразила
у представу о
ономе што су
пропустили да
одживе. То се
приближава
тзв.
шулцоидима,
уметницима
који својим
делом дају
коментар на
Шулцов живот
и причају о
себи преко
легенде о
њему, о
његовом
скромном
животу провинцијског
наставника
цртања и о
последњим данима
у јеврејском
гету. Та је
легенда одавно
формирана,
али још увек
фасцинира
уметнике из
целог света.
Чињеница да
се и код нас
појавило
неколико
занимљивих
књижевних
дела посебно
је
изненадила
пољске шулцологе.
Посебна
драгоценост
су: малобројне
сачуване
фотографије
самог аутора
и његових
пријатеља,
разгледнице
Дрохобича из
времена кад
је у овом
данас украјинском
градићу
Бруно Шулц
живео и
стварао, а
његов велики ликовни
таленат
представљен
је
репродукцијама
графика и
цртежа –
почев од
раних
гротескних
визија,
преко
аутопортрета
и портрета,
па све до илустрација
за сопствена
књижевна
дела.
Бранислава
Стојановић
Уз
број о Бруну
Шулцу /
Бранислава
Стојановић. - Градац
(Чачак), год. 29,
бр. 148-149, 2003, стр. 5. <www.brunoschulz.prv.pl>