Интервју с Бруном Шулцом

Станислав Игнаци Виткјевич

 

Шулца сам упознао пре десетак година.

Тада ми је показао своје графике (драпографије). Оне су ми остале у сећању, док је слика њиховог творца нестала с њих као честица прашине коју је одувао ураган.

Касније сам добио таква два примерка од Стефана Шумана, професора Јагјелонског универзитета (такође поклоника Шулцове графичке уметности и књижевности), па сам могао ближе да их погледам. Сада смо обновили познанство, више неко пријатељељство, а имао сам прилике да га боље упознам после читања Продавница циметове боје, које су на мене оставиле просто громовит утисак.

До недавно нисам знао да је, што се тиче цртања – Шулц готово самоук. То може само још више да изазове дивљење за тај невероватан таленат и за човека. Као графичар и цртач он припада линији демонолога. Почеци тог правца по мени се могу видети у неким делима старих мајстора, који код њих некако још није специјализован, као нпр. код Кранаха, Дирера, Гринвалда, пошто они с чудном сигурношћу и с већим ужитком у разузданости сликају паклене теме него оне небеске, одмарајући се у њима чисте савести након честих, вероватно досадних и усиљених светости. По мени у демонисте спада и Хогарт.

Али прави творац тог правца (наравно, ако се ради о садржају, о стварносној подлози, о претексту за Чисту форму) био је Гоја. Од њега потичу демонолози XIX века, као што су Ропс, Мунк или чак Бердсли. Овде се не ради о акцесоријуму демонизма (чаробнице, ђаволи и сл.), него о оном злу, које је у суштини основа људске душе (егоизам специфичан за ту врсту, похлепност, посесивност, полни нагон, садизам, свирепост, воља за моћ, угњетавање људи око себе), на којој тек помоћу одговарајуће дресуре израњају друге, племените особине, које се уосталом могу чак приметити код животиња у некој форми заметка.

То је углавном простор у којем се креће Шулц – његова специфичност у тој области је женски садизам и с њим повезан мушки мазохизам. По мом мишљењу, жена по својој природи (треба се само чудити што је још увек таква, што има такве органе и средства за деловање – чудити се, дивити јој се и хвалити силу која је извршила поделу на полове) у принципу мора бити садиста психички и мазохиста физички, а мушкарац углавном мора да буде мазохиста психички и садиста физички. Шулц је израз обе те психичке комбинације довео до крајњих граница напетости и готово ужасног патоса. Средство жениног угњетавања мушкараца код њега је нога, тај најстрашнији део женског тела, поред лица и неких других ствари. Жене код Шулца ногама злостављају, газе, доводе до суморног, беспомоћног лудила те његове мушкарце-наказе, патуљасте, покорне у еротској муци, понизне, који у тој понизности проналазе највећи, болесни ужитак[1]. Његове графике су поеме свирепости ногу. И поред свег ужаса тих њушки, стиче се утисак да Шулцове даме брижљиво перу ноге четком двапут дневно и немају жуљеве. Иначе би било баш страшно, а морално је и овако страшно.

Осим тог садржаја представљеног необичном снагом израза, изгледа да се неке Шулцове композиције баш приближавају идеалу Чисте форме, с обзиром на распоред светлих и тамних површина, па и на благе деформације које добијају необичан контраст усмерене напетости у појединим деловима. Али очигледно је да јединство индивидуалности овог уметника (развијеног у не сасвим чист тип) још увек је (можда већ и заувек) притиснуто његовим снажним животним садржајем и може да постигне самосталност израза у чисто уметничкој форми, схваћеној не као некакво ближе неодређено "обликовање" (?) или имитације тродимензионалних форми појединих предмета на површини (да ли је то битно у сликарству, наивни критикари?), само као конструкција целине која је "експлодирала" из дубина јаства и у тој експлозији скамењена – конструкција, понављам, а не декоративно попуњавање површине – а разлику између тих ствари не виде ни наши сликари, ни тзв. критичари, тј. лаици, који имају дрскости да пишу о уметности а да немају никаквог појма о њој.

Величина може бити у свему, и у добром и у лошем, и у реализму, и у формизму, па чак и у одговарајућој пропорцији тих елемената – битан је њихов квалитет и узајамни однос.

Имам утисак да код Шулца имамо, ако не баш генијалност, која се заснива управо на пропорцијама а не само на интензитету окрутних елемената, у сваком случају нешто на њеној граници. То се односи и на његову књижевност (Продавнице циметове боје и новеле по часописима "Tygodnik Ilustrowany", "Wiadomości Literackie" и лавовске "Sygnały"), која нам је за сада објављена у облику "одломака" нанизаних на исту нит места, времена и тамо описаних људи (самог аутора и његовог окружења), али који нису изразито повезани истом идејом и током догађаја, што не чини од тих дела ни новеле, нити какав роман, него су срасли више неком несвесном метафизиком аутора и његовом блиставом, чак у самом стилу необичном индивидуалношћу, чије елементе, па и чисто књижевне и филозофске вредности његових дела намеравам да анализирам у посебној студији.

На нашем упарложеном, антиинтелектуалном књижевном хоризонту, где преовлађује лакрдијање и додворавање гнусној Краветини-публици, одавно већ исквареној непрестаним мажењем удворица, Шулцова књига је прворазредна појава. Па код нас, осим Кадена (који кад би имао више смелости и карактера, кад би се бринуо за свој духовни развој, био би светски геније највише могуће марке), дословно и нема шта да се чита. Шулц је по мени нова звезда прве величине – али то зависи од тога да ли ће издржати, да ли ће му дати да живи и ради, да ли ће се развијати даље и – како. Само да не буде с њим као с оном јадном звездом Nova Herculis, која се већ спустила са прве на пету величину. О тим стварима касније – за сада интервју. Написао сам нека питања: Шулцове одговоре дословно преносим in extenso, без икаквих мојих додавања.

 

Написано пре читања Шулцовог одговора[2], 4. IV 1935.

 

Wywiad z Brunonem Schulzem / Stanisław Ignacy Witkiewicz [Tygodnik Ilustrowany 1935, nr 17, s. 321-322]. – [In:] Opowiadania. Wyb๓r esej๓w i list๓w / Bruno Schulz. Opracował Jerzy Jarzębski. Wydanie drugie przejrzane i uzupełnione. – Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich, 1998, s. 469-473.

 

Превела са пољског Бранислава Стојановић

 

 

Станислав Игнаци Виткјевич: Интервју с Бруном Шулцом / превела са пољског Бранислава Стојановић. - Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 38-40. <www.brunoschulz.prv.pl>

 


[1] То мало Шулцу пребацујем, пошто тек комбинација одговарајућег лица и психе са одговарајућим ногама даје еротски coctail ужитка и муке. – прим. аутора.

[2] Do Stanisława Ignacego Witkiewicza / Bruno Schulz. – Tygodnik Ilustrowany (Warszawa), 1935 (28. IV), nr 17; s. 322-323; Станиславу Игнацију Виткјевичу / Бруно Шулц; са пољског превела Бисерка Рајчић. – Књижевна реч (Београд), год. VIII, 10. октобар 1979, бр. 30; стр. 6-7; Духовна генеалогија / Бруно Шулц; превео са пољског Александар Шаранац. – Крагујевачко читалиште, год. VII, бр. 11, фебруар 2001; стр. 10-11; [исто у:] Republika snova: pripovetke, fragmenti, eseji / Bruno Šulc; s poljskog preveo Aleksandar Šaranac. – Beograd: Rad, 2001.