Трагична слобода

Бруно Шулц

Тешко је поверовати да је прошло тек годину дана од како је отишао човек чији се духовни лик, као печат, утиснуо у предео Епохе. Отишао је, а плашт времена што га је он одбацио сачувао се као отисак његовог торза. Чини се да су сами закони перспективе подлегли променама, да некакав снажан патос растојања увеличава дистанцу, уназад издужује зраке, расеца одељке времена, као да је час који га је у себи неговао нарастао од бремена којим га је испунио. Време, које својим упливом монументализује, затире ситне детаље, није ту било потребно. Полетело је за оним што одлази, подигло се за њим као орао и откинуло беспомоћно, као у судару с вечношћу. Тако је наједном прешао из историје у легенду, као из собе у собу.

Шта је историја? Ко је проникнуо у тајну њене милости, кључ њене наклоности? Не знамо какав се у четири ока одиграва мистеријум између ње и јунака, не знамо какве су завере и тајне међу њима. Да ли је то тајна миљеника и изабраника? Колико их сувишних она равнодушно пребројава, поред колико њих пролази не осврћући се, као поред нечитаних страница књиге, док се не заустави на једном – намах будна и пуна страсти. Оне друге троши брзо и летимично, само док трају, тек колико је даха у оној једној речи којом успеше да се одазову на њено питање. Јер могли су једва ту реч, читавог живота једва један глас у стиху њене загонетке. Али ови други долазе из својих дубина с већ спремним одговором. Читавим својим животом расли су ка том питању, ишли у сусрет и нагло му прече пут широко као зид. Одједном су одрасли и пунолетни, као да су старији од историје саме. Отуд долази снага и непогрешивост њихових дела, отуд долази њихово пуномоћје. Онда и није чудо што узбуркавају митске матичњаке, израстају они из исте мрачне, као и ови други, домовине.

Заблуда је романтичара да оно што треба да оживи у поезији мора да умре у животу. Мит о Пилсудском био је готов још за његова живота. Висио је у ваздуху неуобличен, улазио и излазио из груди са сваким уздахом. Био је то потенцијални мит, мит-стихија, сама динамика још неуобличена у велику легенду. Муње из тог облака промицале су тамо-овамо, али нико није могао да опише тај облак, да његов безимени електрицитет кондензује, да извуче из њега meritum историје, да га преведе у смисао и реч, оно што је био стоструки неартикулисани шум у њему. Тај је задатак чекао на свог песника, песника предодређеног. Он је морао осетити да се с митом стапа, као да је у његовом корену одгајен, како би био сигуран да се у његовим устима неће чути неистина, лаж, да се неће поткрасти нека ситна реч у то надахнуто сведочење и пророчанство. Гледати на то преко читавог неба огромно обличје мита и из њега читати и прорећи и избунцати оно што се у њему анонимно сања! Пажљиво га са све корењем извући из крила облака, хватати речи у мрежу, оно што се прелива у та потенцијална пуњења, у тај невезани дивљи електрицитет, а опет не прекинути пупчану врпцу мита, не затворити га прерано у једнозначан и самерљив облик! Јер дно мита мора комуницирати с неразумљивим и предлексичким, како би остало живо и трајало у мрачној митској домовини. Тмина мита и оштра упадљивост актуелне историје: између Сциле и Харибде ових спрудова песник је морао водити свој брод.

То је и учинио, јер мит пред нама лежи завршен – необично и велико достигнуће: Трагична слобода Казимјежа Вјежињског.

Зар је случајно песник тријумфалне младости узео на себе терет тог налога, те "друштвене потребе", осетио је као своју посебну мисију и позив? Вјежињски је песник који је у својој генерацији најснажније везан за своју младост, за којег она није била само животно доба, савладано и заувек завршено, него велики програм, манифест, за које је својим животом и делом преузео пуну одговорност. Његово дело је тестамент те младости коју је проживео пуније, тријумфалније и узорније од других. Види се како из године у годину сазрева, у пуном процвату, пошто је то било у најави, као универзални, биолошки немир, како из године у годину ону скицу допуњава и попуњава бојом, како део по део те генијалне младости израста у прецизан и узоран, репрезентативан облик.

Опијеност слободом, сласт од освајања њеног крепког тела! Вјежињски у биолошким категоријама проживљава повратак историјској стварности, на свом телу, оживљеним чулима. Ступање заједнице из утварних простора неисторијског бића у живу крв и месо историјског живота овде добија форму опште еуфорије, некаквог иступања изван својих обала и граница. Биологија је овде симбол, транспозиција историјске стварности. У микрокосмосу ове репрезентативне и сјајне младости проналази свој облик – значајан историјски факт: васкрсење државног бића, облик провизоран а још варљив и треперав. То је једна страна медаље: крилати геније слободе, опијен освајањем тела. Прошло је двадесет година пре него што је песник извајао другу страну, пре него што је у њему опет исклесао лице слободе – али како другачију.

Чудесна је та паралела песничке судбине са митском историјом заједнице. Знамо како се тај мит укоренио у првој младости ондашњих двадесетогодишњака, како је као младо жито изникао на тлу осећајности и ентузијазма. Без те младости не би било Пилсудског. Та га је младост измаштала, измислила, изникла у сусрет његовој величини. У то време била је то још увек магловита магма мита, пуна свитања и пролећа, запетљана у сопствени процват, изгубљена у својој густини, још увек у себи нечитљива и пуна сретних неспоразума, растопљена у сопственој разбарушености, у сопственој универзалној експанзији. И тај мит сазрева заједно с песником, дестилује се под притиском живота, његових спознаја и увида, упија у себе замишљеност и горчину искуства, губи латицу за латицом онај разбуктали, распламтели цвет мегаломанских захтева, увлачи се у своје језгро, у плод пун накупљене хранљивости и снаге. Постао је горак и густ за то време, читаву опору и тужну мудрост епохе упио је у себе. Тако је настао песник из заноса своје младости, начинио и испунио мит генерације, дао му име под којим ће га памтити нараштаји као глас нашег поколења. Ко би помислио да је тако горак и трагичан плод те младости која је имала тријумфални почетак под знаком Пролећа и вина, да је баш такво било њено језгро. Радосно лудило екстатичара преображава се у страшну трагичну слободу, а безгранични биолошки оптимизам се повлачи на најуже, са свих страна угрожене, трагичне положаје.

У Трагичној слободи није само мит нашег времена сазрео до крајности, него је песник стигао до свог највишег циља. Величина јунака, којег је подигао на тај стваралачки врх, изникла је из сопствених извора. За њу је сазрео и оснажио се у свој својој снази, за њу је у себи скупљао и штедео ову снагу речи и мисли, која му је дала да дорасте величини тематике, да буде достојан. Отуд Вјежињском то унутрашње право и склоност, отуд – кад у име јунака говори у првом лицу – то не звучи као узурпација. Та идентификација, то стапање јунака и песника овде је легално и правоснажно. У овој поеми нема ни једног јединог погрешног стиха. Песник је за све нашао покриће, унутрашњу супстанцу: изградио је величину јунака од своје сопствене пророчке величине.

Још једном се показује велика фаталност пољске историје, типична и трагична ситуација те историје: појединац је главом надвисио столеће, генија љубави и бриге прогутала је ситничавост. Ту велику осамљеност, пустош око величине, патос те љубави и истовремено мржње ("љубав у Пољској значи исто што и мржња"), песник провлачи у низ варијанти, по етапама ове велике биографије, па затвара те етапе – сваку од њих – у неку монументалну ситуацију, у неки баладни сиже.

Песник из себе испреда чудну материју, особено поетско ткиво од којег се творе те напола митске приче. У томе је можда тежиште уметничког акта Вјежињског, што је он из дубине свог надахнућа дестиловао ту легуру, пронашао у себи ту супстанцу, ту поетску стварност с властитим законима, која се развија у властитом духовном простору, што је на тај начин реализовао поетско тело мита.

Чудесном алхемијом речи створио је поетску димензију, митску стварност, у којој спољашња хроника догађаја невидљиво прелази у свој дубљи смисао, где се трепераво мешају историјске чињенице и историозофија, повест спољашња и њена лирска, унутрашња кантилена. Данас више немамо оруђа и органа за прецизно, теоретско поимање суштине поетске стварности, њених различитих врста, утврђивања њиховог система, њихове структуре и синтаксе. Шта можемо о њој рећи? Она се одиграва и дешава у некаквом сопственом простору, напола у митском пејзажу, напола у унутрашњем пределу јунака, проширеном на читаву Пољску. Јунак се овде пантеистички раствара у историјском пределу, разбија се на несреће, ратове и тријумфе и опет у себе скупља, формира у особени лик, у дух њене повести, у тужног, изневереног и усамљеног човека. Вјежињски је тело тог мита учинио великим и магловитим, надиндивидуалним и трансценденталним, које у свом центру има јунака, Пољску, њену судбину и историјско лице те судбине, приказано монументалним митским портретом. Он продужава и уноси у наше доба велику линију романтичарске поезије, гради и будућности завештава овај у наше време можда једини облик историјског мита.

Чудно: најсавременија историја, чији крик још увек трепери актуелношћу, под руком песника се обликује без отпора у баладичну форму, улива се у то митско лежиште као у своје природно корито. Само песник предестиниран могао је тако отворити уста за те проблеме, да проговоре сопственим гласом. Само песник тако репрезентативан, тако духовно везан за заједницу, могао је да се осмели да употреби такав тон, обичан и једноставан, да пронађе ту анонимност израза, да допре до матичњака језика и на том дну пронађе ову крајњу објективност, ослобођену сваке таште виртуозности, која овим стиховима даје некакву вечност, нешто што важи за свагда и узор је свему. Чини се да је песник само ослободио оно што је било спремно, што је вековима чекало у дубини језика, да је само ударио Мојсијевим штапом у ствар и у њој пробудио уста извора. Чини се да је у дубини језика, из његове мудрости и подземних блага извукао најдубље истине Епохе. Као да су се оне без песниковог учешћа формулисале у свој највиши и коначни, дубоко потресни израз. Чудан настаје одјек од те величанствене реторике, некакав варљиви ехо. Узорност тих крајњих формулација чини да подлежемо чудној илузији, као да смо их негде већ чули. На многим местима у први мах изгледа као да је песник употребио некакве постојеће фразе, да цитира вечну формулу пољског духа. Тако дубоко је заронио у дух језика, тако се с њим без остатка слио, да се поток његових надахнутих речи убацује у већ формиране облике, у облике налик пословицама и народним изрекама. Само стих једног Мицкјевича има у себи ту свеобухватност, која је тако природно изникла, из идиоматских дубина пољских корена и тако монументално.

Поеме као што су Ноћ народа, Домовина хохола, Палата, Белведер, садрже највише истине до којих се уздигла историјска свест Епохе. Вјежињски наставља ту велику линију пољске књижевности која води од Скарге до Виспјањског. Чини се као да се ови стихови разлежу у пустињи, испод мрачног свода, у простору трансценденталном – тако је снажна њихова резонанца, тако су монументални и мраморни. У другима, као што су Сулејовек, Усамљеност – њихова реторика је стишана, постаје елегична, урања у мрачни, лирски предео, предео чудесно продубљен и метафизички, некакав духовни предео Пољске. Тај предео се неприметно провлачи кроз све стихове поеме, као тамна и магловита позадина. То је предео сасвим прожет историјом, провејан повешћу, тежак од прошлости – отеловљена есенција пољског духа.

"Wolność tragiczna" [rec.: K. Wierzyński, Wolność tragiczna] / Bruno Schulz. – Tygodnik Ilustrowany (Warszawa), 1936, nr 27; s. 510-511; ibid, s. 433-440. – [In:] Opowiadania. Wybór esejów i listów / Bruno Schulz. Opracował Jerzy Jarzębski. Wydanie drugie przejrzane i uzupełnione. – Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich, 1998. – CXXV, 462 s. (Biblioteka Narodowa; I nr 264)

Превела са пољског Бранислава Стојановић

Бруно Шулц: Трагична слобода / превела са пољског Бранислава Стојановић. - Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 46-49. <www.brunoschulz.prv.pl>