Нови песник

Бруно Шулц

Далек од било какве стручности у овој области, одлучио сам да о овој поеми пишем – не као професионални рецензент или критичар, већ као сународник из истог духовног света, сведок тих истих извора из којих ова поезија избија, један од повереника и упућених, који је својим очима видео њене зглобове и чланке, где се она истезала од живота и крајолика, не би ли узлетела у сопствену сферу. Са овим песником ме повезује не само иста колевка крајолика, иста земља и пејзаж, већ уколико постоји некаква духовна географија, ако смо у унутрашњем свету размештени по спратовима и сферама некаквога космоса, онда су наше границе негде у близини, наши су светови уроњени у исту климу, обавија нас аура истих крајева и предела. Из те блискости црпим право узимања речи поводом овог песника, право, па чак и обавезу сведочења и признања, чиме ме та поезија задобија и подјармљује.

Суштина поезије Јулијуша Вита, њена специфична и врсна особеност, можда је најизраженија онда када је упоредимо са пољском песничком авангардом са којом га повезује основни песнички став. Песничка авангарда је ослободила инструмент говора од владавине старих фраза и уобичајених слика, очистила је песнички алфабет од старих филијација и тропизама, преместила је раван рецепције на дубље спратове осећајности. Учинила је то не толико под притиском нових садржаја, колико пре из осећања нове врсте песничке стварности. Због тога је та делатност која проистиче из основних и теоријских тачака гледишта била пионирска, била је рад на реконструкцији апарата поезије. Постојала је у њој страст експеримента, лабораторијска знатижеља, постојали су занос и трема проналазачке пробе и изненађења. Песничка авангарда припремила је терен за нову генерацију песника која надолази.

Јулијуша Вита сматрам за једног од наследника достигнућа авангардне поезије. Међутим, Витова аванградност далеко је од програмског, далеко од методичног и експерименталног карактера. Она је код њега неосвешћена премиса или непланирани резултат, некакав нуспроизвод нове мелодије и нове песничке мисли, некаквих заиста нових уста. Оно што код Јулијуша Вита запањује управо је одсуство било какве виртуозне жице. Овај песник не познаје чар песничке игре и забаве, отпоран је на искушења експеримента. Ако постоји нека трунка истине у миту о неумољивом диктату надахнућа, о стиховима који као харпије нападају песника, ако је истинита она мрачна и трагична верзија о поезији – онда ту она налази свој запањујући и несумњиви пример. Далек од сувереног овладавања инструментом, од мајсторске игре, он је пре вешт у послушности, у томе да верно, са фантазијом и жестоком дословношћу сведочи о ономе што му је наметнуто, били то срећа и блаженство, или бол и туга. То је песник који уме да ћути, ћутећи непоколебљиво, док не чује једини глас у себи којем је послушан.

У суштини – та тешка, напорна природа, та зависност од сила којима је немогуће управљати, предодређује песника у другом и трагичнијем значењу више него лепо савршенство и виртуозност сретнијих талената. Не желим да прецењујем овај жанр, има он своје границе и недостатке, али оно што га непрекидно прати то је некаква строга и озбиљна, понекад застрашујућа аутентичност. А ипак би се могла довести у питање тврдња да је таква поезија подесно оправдање, суштинска санкција пионирске делатности аванграде – цвет који је на њу пао као на суви Аронов штап. Авангарда је изградила нови орган, нову синтаксу, нови инструмент и појавио се, наиме, неко ко уводи тај – чинило се – вештачки орган у крвоток живота, ко том синтаксом говори једноставно, без уметности, некако природно, за кога та нова реч постаје властити крик из дубине срца. Травестирајући Енгелсову максиму о Хегеловој дијалектици, могло би се рећи да је Вит методу авангарде, која је до сада ходала на глави, поставио – на ноге. Та доза живе, вреле крви чини да авангардна форма губи ту своју езотеричност, да излази из куле од слоноваче и постаје јасна и разумљива.

У својој новој збирци Лампе Вит се ослобађа готово целог спољног апарата и баласта уметности, одустаје од строфе и често од риме, сав се удубљује у реч коју, блиставу и сјајну, извлачи из дубине блеском првог блока. Свака реч рађа се са својом природном тежином, сопственом каденцом и ритмом и побожно примљена из утробе стихије, као плод који се сам одваја од дрвета, са једином бригом да ништа од њега не пропусти и ништа своје не дода. Ток тих стихова понекад је готово као текст заклетве, свечано понављане за неким, послушно и покорно, са паузама између речи, има дисање задихано од тежине и озбиљности речи.

О песничкој структури Витове стварности могла би се написати засебна студија. То је свет у коме симболички процес, који стварима даје дубљи смисао и везу, као да је постао аутоматски процес његових токова и природних флуктуација. У природном паду, у сопственој гравитацији, све без ауторове режије тежи – ка симболу, ка дубљем смислу, ка миту. То је нова и чудна митологија, у коју се формулишу ти токови, митологија у чијем нам се светлу показује лепота света, која сија глазуром и блеском првог дана стварања. Што мелодија те поезије постаје једноставнија, што тањим потоком теку речи, кап по кап – то тај млаз постаје драгоценији, то непроцењивије он ниже бисер за бисером.

било је пролеће

ноћ пролеће били су тело

била си са мном

као никад пре мене

био сам у теби

ноћ је пламтела месецом

раменима

устима

и није се угасила

све док дан није крикнуо

Због тога највише ценим чисто лирска дела те збирке, љубавне и затворске песме са засебном кантиленом, свиране на једној струни, а на крају свиране сасвим без жица, као у ваздуху, самом мелодијом ствари и токова:

сјајан је свет

иза реке

иза планине:

провидно стакло ноћи

отворен далеко блиставом мапом

далек

као да је свет

први пут отворио очи

те ноћи тада у Стружи

излазила си да певаш на велики месец

певачице тамна као обрва

Тешко је дискурзивним излагањем формулисати на чему се заснива блесак и успламсала магија слика којима гори Витова песма. У ствари, на његову песму гледам као на књигу која гори, која се трансформише у ватри и добија крила, као да текст страница цео ступа у пламен и на крају ја сам горим заједно с њима, срећно и блиставо.

ноћу

када си у тами спавала

ја да спавам нисам могао

месец ми је сијао у лице;

блистави и риђи лисац

пекао је врело као ватра

Има тамо слика и конфигурација остварених по први пут, слика добијених из непознате околине унутрашњег космоса, а друге из тамних страна унутрашњег апохелијума, са чудном симболиком, као фасцинантни Плод или Фуга. Ту би заправо требало цитирати песму по песму да би се исказало богатство, срж те непроцењиве сочне песничке материје:

тамни ветар оркестрира дрвеће

армије фагота и фаталних труба

дрвеће тресе жамором вечери

завија хорна

у болесну ноћ хучним певањем

више

и у дубину

Nowy poeta [rec.: J. Wit, Lampy] / Bruno Schulz. – Sygnały (Lwów), 1936, nr 23; s. 11; ibid, s. 446-451. – [In:] Proza / Bruno Schulz. Przedmowa Artur Sandauer. Opracowanie listów Jerzy Ficowski. – Kraków: Wydawnictwo Literackie, 1964. – 699 s.

Превела са пољског Јелена Јовић

Бруно Шулц: Нови песник / превела са пољског Јелена Јовић. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 51-53. <www.brunoschulz.prv.pl>