Књига о љубави

Бруно Шулц

Поступак овог аутора подсећа на кретање кртице. Бреза копа ходнике у својој теми и уз осипање земље, на бледом светлу свеће, корак по корак, приказује структуру унутрашњости, чудесно близу, јасно и готово опипљиво. Има се утисак да би видно поље у сваком тренутку могло бити бескрајно сужено, али то што се одиграва под испитивачким зраком светла необично је пластично, изразито, скоро као кроз лупу гледано. Бреза поседује несвакидашњи дар интензивног усредсређивања на танку нит нарације. Тада остатак приче, чини се, постаје невидљив и хипнотисани аутором, летимо за мистериозним покретима његових прстију, који плету суптилни венац чудесног орнамента.

Књига интригира фасцинантним квалитетом и густином нарације, материјалом којим се одвија ток монолога. Тај ток је овде посебно успорен, тежак и раскошан.

У суштини, свака проза поседује својеврстан тон монолога, који му је приписан специфичном линијом усана, аутору својственом анатомијом мисли, али особина просечне романескне прозе је то што веома кратко чува облик који су уста произвела, као вода облик изворских уста, па онда једва дефинисана, поприма облик корита у које се улива, прелази у свет објективних садржаја, ишчезава, док се о њеном трошку формира и расте значењски слој већ скоро независно од аутора.

Та привидна наивност, тај излаз из некаквог апсолутног почетка упадљиво је и суштинско својство овог монолога. Погрешно сам се изразио кад сам поменуо привидну наивност. То је, уствари, суштинска, права наивност уметника зачуђеног над својим предметом. То је једна од највећих дражи овог дела, тај пијетет, та пригушена пажња с којом аутор прислушкује жубор унутрашњих процеса, тај бешумни шапат унутрашњег монолога. Бреза тим процесима храбро намеће њихов властити темпо. Он не подлеже терору било каквих вредности, ништа не потцењује, још једном на сопственој ваги утврђује значај искуства. Великим, опрезним, задивљеним оком, без трептаја посматра тај унутрашњи свет и кодификује, кодификује са дубоком, наивном озбиљношћу, са једином бригом за тачност и верност. Зато се ток његове нарације одвија тако полако и раскошно тешко, зато се овде тако озбиљно, исцрпно и с дубоком проницљивошћу говори о стварима наизглед безначајним. Зато овај монолог врви од слика и поређења.

Као и све што је настало органски, тако је и физиономија овог монолога тешка за анализу и опис. У његовом склопу налазимо и тај меланхолични, благи тон прозе, отмену монотонију реченица, тај бешумни шапат сличан лету слепог миша у сутон, али и специфичну Брезину дијалектику, манир унутрашњег резоновања, другачији од Прустовог, иако у извесној мери близак по жанру; најзад ту резигнирану, скоро фаталистичку пасивност према животу, непротивљење злу, благу зачуђеност манифестацијама из сопствених дубина. Код мало ког писца се цела та духовна физиономија у телесној целини подудара са током монолога, са артикулацијом реченице, ретко се тако потпуно испољава у најситнијем елементу. Код писаца објективнијег, епског типа она се изражава кроз избор карактера, тип предела, кроз тематске квалитете – код Брезе се она ни на моменат не одваја од свог физичног тела, од тока монолога.

Брезина психолошка анализа не ограничава се на констатовање и опис, она се пре у развија у неку врсту дијалектичког процеса, у бескрајно занимљиву и суптилну расправу. Некада је и сами изрази и слике увлаче у својеврсну проблематику. На пар места Бреза се хвата у коштац са аутогенезом ове проблематике и пружа нам огледе из забавне психологије, јавно извођене, која се одиграва, као међу огледалима, у сред фиктивних паралелизама и парадоксалних супротности. Ти огледи, трагом Жиродуа, мајсторски су изведени. Мислим да, напуштајући путеве дословне истине, та митологизована психологија ипак на вишим нивоима остварује извесну врсту уметничке истине. Опасност произвољности, која овде прети, само појачава ризик и заслугу победничког ефекта. Упркос томе, Бреза је ближи себи кад се не одбија сувише лепршавим кораком од земље, кад остаје веран својој регистраторској, побожној прецизности. Сматрам тај Брезин монолог, који утврђује нову врсту објективизма, нову врсту поштовања и пијетета за унутрашње процесе, за на нашем тлу чин храбар и каткад револуционаран, при чему у овој књизи нема ни трага од патоса револуционарности, духа негације и демонстративног новаторства. Та је револуционарност позитивна и племенита, неусиљена и истанчана.

Тема књиге је велика, "класична" љубав Гривалда и Изе, љубав несрећна за Гривалда, док га Иза, разочарана тешком и компликованом природом свог драгог, напушта и одлази за Дјувала. Историја овог осећања, још од самог почетка романа везана за прошлост и ретроспективно тумачена, превазилази својим форматом, својом необичношћу – све што се збива у том миљеу, без дешавања и без властитог садржаја, који се храни глађу необичности и који паразитира на интригама. Сенка ове велике, скоро митске љубави пада на сва дешавања, стално искрсава на хоризонту књиге. Познајемо је из предивних одломака Гривалдовог дневника, из његових пригодних исповести, из легенде створене из интрига и разговора који су се около одвијали. Чувар ове легенде управо је аутор-наратор, посредна личност коју, као филтер дешавања, као још једну призму што прелама и координира директну убедљивост чињеница, Бреза поставља између читаоца и дешавања у књизи.

У садашњости романа се, пак, дешава неочекивани и чудан епилог ове љубави, права поента целе приче. Бреза приказује како та љубав некако саму себе преживљава, превазилази своју смрт и као укорењена у бесмртном емотивном инстинкту самоодржања, прелази на лик Моска, Изиног брата, који је сестри физички јако сличан.

Тај клинички случај, тај куриозитет осећања, као концепција, па и проблем, неизмерно интересантан – представљен је на изванредан начин. Гривалд, фасциниран јединственошћу и несравњивошћу тог унутрашњег факта, омамљен његовом необичношћу, а истовремено и његовим чудним филијацијама, у првом тренутку не запажа готову схему коју је психопатологија припремила за класификовање тог осећања, и управо та осцилација разних квалификација и расветљења, подједнако у души јунака као и у дискусији аутора, могла би да представља кулминациону тачку романа. Развој овог осећања изведен је на јако занимљив начин; његове перипетије, све израженије манифестације и симптоми за околину још увек неразумљиви, али већ лагано утопљени у атмосферу нагађања и интрига. Видимо како у следећим фазама, илустрованим низом изврсних епизода, од савршено осмотрене, детаљне у својој опсервацији, посете Гривалду, преко још недокучене љубоморе самог јунака на Јоасју, моћнија и освајачка индивидуалност старијег придобија пасивну, живу природу симпатичног, нејаког Моска, све до капиталне сцене у позоришту, у којој се опажа крајњи ефекат ове игре: потпуна капитулација и психичка зависност покореног Моска у упадљивој и чудно гротескној форми. Ако ми је допуштено да дајем претпоставке, онда би сцена у позоришту, у генези концепције, могла бити зачетак целе идеје. То је тај "плодни моменат" целог процеса, у ком се, као из кулминационе тачке, кренувши од краја, може испратити цела ситуација, све антецеденције заједно са карактерима њених партнера. Ова два лика – Гривалд и Моско – најживље су и најдаље од конвенционалних психолошких схема реализовани, нови и изванредни.

Чудну, интересантну улогу игра и аутор, повесни сведок и извештач догађаја. Некаква мањкавост емоција приморава га да паразитира на осећањима и авантурама окружења, да са чудном ватреношћу прати његове знаке – савршен психолошки претекст за романескног резонера и наратора. На тај начин, мимо своје улоге интерпретатора случаја, он је и сам маргинална личност у роману, нешто жалосна и тужна.

Ово је књига о младости, обавијена чудним мирисом незрелости. Суптилни младалачки задах зрачи из ликова ових младића и девојака. Еросова сенка провлачи се страницама књиге, врло деликатна, претпролећна, натопљена мирисом висибаба, муља и шумске воде. Ерос је водио руку писца, то он трепери, непознат и протејски, у свим жилама и рачвањима ове савршене прозе – елементарни, невини Ерос, утиснут у све ликове из књиге и све њене сиве, ветровите и кишовите пределе, у целу ауру сутона, заносну и очаравајућу.

Książka o miłości [rec.: T. Breza, Adam Grywałd] / Bruno Schulz. – Tygodnik Ilustrowany (Warszawa), 1937 (17. I), nr 3-4; s. 52; ibid, s. 475-480. – [In:] Proza / Bruno Schulz. Przedmowa Artur Sandauer. Opracowanie listów Jerzy Ficowski. – Kraków: Wydawnictwo Literackie, 1964. – 699 s.

Превела са пољског Марија Бараћ

Бруно Шулц: Књига о љубави / превела са пољског Марија Бараћ. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 53-55. <www.brunoschulz.prv.pl>