Фердидурке

Бруно Шулц

     

Oдавно се у нашој књижевности није појавило нешто тако потресно, такво идеолошко пражњење великих размера, као што је роман Фердидурке Витолда Гомбровича. Имамо пред собом невероватну манифестацију списатељског талента, нову и револуционарну форму, нов метод романа, али и фундаментално откриће, анексију нове области духовних појава, област која је била напуштена и ничија и по којој су дотле махнитали само необавезна шала, каламбур и нонсенс.

Покушајмо да оцртамо домете и да укажемо на место те области у којој се десило ово Гомбровичево сензационално откриће. Чудно је да ова област, чије је размере показало тек ово невероватно откриће, досад није била именована, њој није била дата егзистенција, на карти духовног света није била означена чак ни као бела мрља.

Човек је дотле видео себе, желео је себе да види само са формалне стране. Није признавао егзистенцију ономе што му се дешавало изван формалног садржаја, није пуштао да изађе на форум мисли, није примао к знању. Оно је живело животом сирочета некако изван битка, изван реалности, жалостан живот садржаја који није прихваћен нити игде забележен. Анатема глупости, ништавности и нонсенса пречила је пут до њега, пренаглашена блискост је поражавала слепилом. Свест захтева извесну дистанцу и санкције разума, а оно што је сувише блиско и лишено те санкције, узмиче пред њеним замахом.

Док је човекова сенка на сцени његове свести водила своју формалну акцију, зрелу, одобравану – његова права реалност борила се безнадежно с глупошћу и бесмислицом, беспомоћно ударала о химере и тричарије у сфери без имена и локалитета. Сенка је за себе узурпирала све прерогативе егзистенције, а бескућничка реалност човекова водила је илегалан и прикривен живот неприхваћеног подстанара. Гомбрович је показао да су зреле и јасне форме наше духовне егзистенције пре pium desiderium, да живе пре у нама, као вечито усредсређена интенција, него као реалност. Ми живимо ту реалност испод те висине, у области безмало нечасној и неславној и толико никаквој, да се двоумимо да ли уопште да јој признамо макар привид егзистенције. Гомбровичев подвиг управо је у томе што се није либио да прихвати ову област као исправни и архиљудски домен стварног човека, што је усвојио разбаштињену и бескућничку спрам свести, што ју је идентификовао и дао јој име, први степеник у блиставој каријери, чији пут у књижевности крчи овај manager незрелости[*].

Као што зрела егзистенција човека има свој еквивалент у формама и садржајима више културе, и ова подземна и неформална егзистенција има свој свет еквивалената, у којем се она креће и делује. С културне тачке гледишта ово су неки нуспроизводи и отпадни материјал културних процеса, зона поткултурних, полуобразованих и рудиментарних садржаја, огромна рушевина културе која загађује своје периферије. Тај свет канала и одвода, ова огромна клоака културе ипак је матерња супстанца, гнојиво и животодавна мезгра из које израста свеколика вредност и култура. Ту је резервоар моћних емотивних тензија које су ови поткултурни садржаји успели прикупити и повезати. Нашa незрелост (а можда у ствари нашa животност) увезана је хиљадама чворова, хиљадама атавизама сплетена је с том другоразредном гарнитуром форми, с том културом друге класе, у коју се укопала снагом некадашњег савеза и заједништва. Док под плаштом зрелих, формалних форми одајемо почаст вишим, сублимираним вредностима, наш суштински живот одвија се кришом и без виших санкција у овој прљавој домаћој сфери, а емотивна енергија која је у њој смештена стопут је снажнија од оне којом располаже танак мизерни слој формалности. Гомбрович је показао да се управо ту, у тој презреној и неславној сфери, размножава бујан и богат живот, да живот беспрекорно може без виших санкција, да се он под устострученим притиском абоминације и стида разлистава боље него на висинама сублимације.

Гомбрович је поништио изузетан и изолован положај тог садржаја у психичком свету, срушио је мит о његовом божанском пореклу и показао његову зоолошку генеалогију, његову генеалогију из ниже сфере, од које се он охоло оградио. Гомбрович је доказао једнородност сфере културе и поткултуре и штавише, могло би се рећи да он у сфери поткултуре, сфери незрелог садржаја, види модел и прототип вредности као такве, а у механизму њиховог функционисања, који је ингениозно разоткрио, примећује кључ за разумевање механизма културе. До сада је човек видео самог себе кроз призму завршене и довршене форме, видео је себе с формалне стране фасаде. Док је у својим аспирацијама достизао меру идеала, није примећивао да је у својој стварности вечито недовршен, ошљарен, скрпљен и недорађен. Читав тај бедни шнајдерај форме, невешто склепано, измицао је његовој пажњи. Гомбрович нам пружа инвентар те дворишне стране, тог споредног крила нашег ја – зачуђујући инвентар. У предњем салону све се одиграва у складу с етикецијом и формалностима, али у кухињи нашег ја, иза кулиса формалне акције, води се политика најгорег понашања. Не постоје отпадничке, превазиђене идеологије, фушерске и ђубретарске форме које овде не би биле још увек у оптицају и које би могле да дебитују. Овде се у свој својој ништавности испољава структура митологије, насиље скривено у формама језичке синтаксе, тиранија и разбојништво празних фраза, моћ симетрије и аналогије. Овде се открива груби механизам наших идеала, заснован на доминацији наивне дословности, на метафоричким фигурама и ординарној имитацији језичких форми. Гомбрович је мајстор ове смешне, карикатуралне психичке машинерије коју успева да доведе до јаког варничења и величанствене експлозије у чудесној гротескној кондензацији.

Тајна је Гомбровичевог талента како успева да доведе до гранулације плазмоидних дела ове магличасте сфере, како их опипљиво и видљиво дозива на даске свог позоришта. Тај инструмент гротеске који у ту сврху конструише, гротеске која има улогу лупе, испод које ове импондерабилије попримају телесност – требало би да буде предмет посебне студије.

Међутим, ланац Гомбровичевих открића овим се ипак не завршава. Своје је место нашла у њима и дубинска дијагноза саме суштине културе. Гомбровичев скалпел извлачи основни мотив културе на светлост, ослобађајући њен нерв и корен из сплета мрачних другоразредних мотива. Гомбрович је открио и у потпуности схватио капиталан значај проблема форме. Гомбровичевски речено – целу културу чини систем форми у којима се она указује човеку и у којима он сам себе посматра. Човек не подноси своју нагост, и са самим собом и са ближњима долази у контакт само посредством форми, стилова и маски. Читава људска пажња је до те мере одувек била окупирана коришћењем форми и хијерархија, манипулацијом и померањем вредности, обузета мериторном страном проблема, тако да сам чин хијерархизације и производње форме није био доведен у питање. Гомбровичева је заслуга што је овај проблем, коме се увек прилазило са апсолутне и мериторне стране, са садржајне стране, одједном сагледао са генетске и развојне стране. Показао је ембриологију форме. Идентификовао је разноврсност и читав дијапазон људских идеологија свео на заједнички именитељ, а иза свих њихових лица уочио је исту људску супстанцу. А легло те творбе форми сместио је у област до које дотле није допирао поглед, област толико сумњиву, обезвређену и лошу да, ако се те две удаљене ствари повежу једним погледом и изједначе, то се мора прогласити правим блеском видовитости. Сад већ знамо место у којем се налази та лабораторија форми, та фабрика сублимација и хијерархија. То је клоака незрелости, област бруке и срамоте, недостатака и мањкова, жалосно ђубриште културе, препуно лобања, јефтиних, крпених и сламнатих идеологија које у културном језику немају своје име.

До таквих открића немогуће је доћи глатким и безбедним путем чисте спекулације, спознајом без страсти. Гомбрович је дотле стигао патологијом, сопственом патологијом. Сви ми, лакше или теже, пролазимо кроз пубертетске кризе, те болне процесе недостатака и мањкова, кроз те неприлике, од којих задобијамо лакше или теже ране, осакаћеност и деформације. Нису се трауме пубертета, сви порази и гађење код Гомбровича завршили оваквом или онаквом равнотежом, нису их смирили овакви или онакви компромиси, него су постали самосталан проблем, зрео за самоспознају, пробудили се за реч и израз.

Гомбровичев став није став објективног и бестрасног истраживача, његову књигу од прве до последње стране прожима жарко апостолство, ватрена и борбена вероисповест и реформизам. Ово апостолство је можда језгро и почетак књиге, из које су, као из стабла, израсли други делови и гранчице. Није лако представити меритум овог апостолства, а није лако зато што се овде не ради о неком посебном гледишту, доктрини или пароли, већ о измени читавог начина живота, о коренитом реформизму in capite et membris, какво до сада у тој фундаменталности није још било започето. Али опет, погрешио би онај ко би помислио да аутор полази од неких уопштавања и апстракција. Полазиште књиге је у највећој мери што се може замислити конкретно, лично, живо и горуће и Гомбрович програмски истиче генезу свог дела из своје личне и одређене ситуације. Гомбрович показује да нас ни "основни" и "општи" мотиви наших поступака, сва пловидба под заставом идеала и парола не изражавају целе и праве, него увек само делић, поврх свега случајан и небитан. Гомбрович се супротставља основном току културе, који се заснива на томе да се човек увек иживљава на рачун неких делова, идеологија, празних фраза и форми, који су избили из њега, уместо да живи собом, својом интегралном целином, својим живим језгром. Човек је себе увек сматрао за несавршен, небитан прилепак на сопствене културне садржаје. Гомбрович овом односу жели да врати праве пропорције,  окреће га наглавачке. Показује да ми – незрели, смешни, "жутокљунци" у борби за свој израз у низини конкретних ствари, у петљању са својом безначајношћу – ближи смо истини него узвишени, сублимирани, зрели и довршени. Зато нас враћа у ниже форме, тера нас да поново пређемо, поново прођемо борбу, прерадимо цело наше културно детињство, да се уживимо у дете, и то не зато што у идеологијама – све нижим и нижим, примитивнијим и јефтинијим – види спас, него зато што је човек на овом развојном путу, који је прошао од стадијума првобитне наивности, расипао, траћио и губио благо своје живе конкретности. Све те форме, гестови и маске обрасле су људскошћу, обухватају остатке ништавне али конкретне и једино истините људске судбине, а Гомбрович их ревандицира, узима натраг и опозива из дугог изгнанства и расејања. Што се више демаскирају и компромитују те маске, форме и идеали, што се њихов механизам више огољава у својој грубости, провидности и скандалозности, то се изразитије ослобађа човек из форми којима је био заробљен. Гомбровичев однос према форми ипак не изгледа тако праволинијски и једнозначан као што би произлазило из овог приказа. Овај демонолог културе, овај загрижени ловац на културне лажи, истовремено је њима на неки чудан начин опхрван, обузет патолошком и неизлечивом љубављу према њиховом јефтином шарму. То је љубав према људском, према тој смешној, неспретној и жалосно беспомоћној креатури која не може да достигне форму која захтева незасићеност. Њега узбуђују и заносе мањкавости, спотицања и каламбури форме, тортуре човека на њеној прокрустовој постељи.

Али како је танак и сув, како је сиромашан костур ове проблематике, ишчупан из живог организма Фердидурке. Ово је једва један пресек живе и ковитлајуће масе његовог тела, један од хиљаду аспеката ове хиљадоструке творевине. Напокон, пред нама је самородан интелект и из прве руке, који није напумпан готовим концепцијама. Где год да загњуримо длан у меко ткиво дела, осећамо моћну мускулатуру мисли, гребен и кости атлетске анатомије, ненадомештене ватом и кучинама. Ова књига пуца од вишка идеја, врви од креативне и рушилачке енергије.

Какве су онда консеквенце које Гомбрович извлачи из својих увида у животну и књижевну праксу? Гомбрович омаловажава индивидуалну форму, руга се њеним вратоломним напорима да се усидри у стварност. Никакав родослов, никакав алиби пред мериторним и апсолутним форумом њу не спашава у његовим очима. Али овај позитивиста и обожавалац факта њој све прашта, уколико се докаже ефикасношћу, успехом, уколико успе да опстане и одржи се у интермонадном медијуму који зовемо мишљење. Тада форма на тренутак достиже беатификацију. Успех је највиша инстанца, неопозива провера сваке људске вредности. Гомбрович неизмерно поштује ову инстанцу, иако познаје њен састав и супстанце, иако зна да је она груб просек судова икса и ипсилона, ординарна пулпа осредњих и ограничених ставова Пере и Мике. Али ипак нема – како доказује Гомбрович – друге и више инстанце за проверу, тако да управо она бесправно врши јурисдикцију над вредностима наших личних понуда, ка њој усмеравамо наше најскривеније чежње, на њој се ломе наше жарке аспирације. Уз сву ништавност сопствених манира она има праузорну моћ да вреднује и на то се своде на крају сви апсолутни критеријуми и инстанце. Она нас ограничава и притиска, у њу се утискује наша форма, уз њу се приљубљује облик који покушавамо себи наметнути.

Предговор за Филидора, и поред целог позитивистичког култа факта, указује на колебање ове идеологије, њено изневеравање, пошто њу Гомбрович овде ограничава, извесне ствари ослобађа од њене јурисдикције. Није требало да Гомбрович устукне пред својом једностраношћу. Сваки велики мисаони систем је једностран и не плаши се своје једностраности. Концесија коју Гомбрович признаје "прворазредним" писцима чисто је формална, овде није требало да уводи двоструки критеријум. Гомбрович прави изузетке који смањују кредит његове теорије такође у односу према фактима које излаже њеној јурисдицији. Наиме, Гомбрович захтева да пишчеви лични мотиви за писање – а према његовом смелом мишљењу то је тежња да се свој квалитет прогура на форум мишљења – престану бити подземан, срамотан и у тајности активан импулс његове делатности која своју енергију транспонује у потпуно стране и далеке садржаје, него да једноставно постану отворена тема његовог стваралаштва. Он тежи разголићивању целог механизма уметничког дела, његове везе с аутором и заједно са постулатом пружа и проверу ове могућности, пошто Фердидурке и није ништа друго него капиталан пример таквог дела. Он то сматра за једини пут преласка из општег и безнадежног лицемерја на пут излечења књижевности моћном инјекцијом реалија. Али шта заправо значи "другоразредни" писац? Мајстор релативизма и поборник конкретности какав је Гомбрович, не би требало да користи ову врсту искључивих категорија, по сили дефиниције осуђује на престабилизовану другоразредност. Гомбрович зна којим путевима иду каријере великих идеја и дела, зна да величина бива резултат срећне конјунктуре, стицаја унутрашњих и спољашњих околности. Зато Гомбровичеву лојалност великим духовима човечанства не треба узимати превише озбиљно. Вреди подсетити, без увреде за несумњиву оригиналност Фердидурке, да је ова књига имала претходника који је можда чак непознат аутору, наиме – преурањени и зато безуспешан Костур Ижиковског. Можда је тек сад на овом делу фронта ситуација сазрела за офанзиву.

Критичар је осуђен на превођење дискурзивне прозе Фердидурке на конвенционалан и популаран језик. Али у том разголићивању, у том препарирању сувог костура толико се губи цела бескрајна перспективност, вишезначност и метафорична експанзивност, која Гомбровичевим идејама даје вредност микрокосмоса, универзалног модела света и живота!

 

Ferdydurke [rec.: W. Gombrowicz, Ferdydurke] / Bruno Schulz. – Skamander (Warszawa), lipiec-wrzesień 1938, z. 96-98; s. 183-189; ibid, s. 398-408. – [In:] Opowiadania. Wybσr esejσw i listσw / Bruno Schulz. Opracował Jerzy Jarzębski. Wydanie drugie przejrzane i uzupełnione. – Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich, 1998. – CXXV, 462 s. (Biblioteka Narodowa; I nr 264)

 

Превела са пољског Агњешка Ласек

 

Бруно Шулц: Фердидурке. Превела са пољског Агњешка Ласек. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 56-60. <www.brunoschulz.prv.pl>

 


[*] Аналогија са фројдизмом се сама намеће, али је Фројд, откривши област подсвести, направио од ње психолошки curiosum, изоловано острво чије је несхватљиве манифестације и посебну, парадоксалну логику приказао као изразито разграничене, скоро иза решетака патологије, одељене од позадине нормалних токова, а Гомбрович је усмерио свој визир управо на оне тобоже нормалне и зреле процесе и доказао да су њихова легалност и правилност оптичка варка наше свести која као производ извесне дресуре прихвата једино њој адекватан садржај, не нотификује пак стихију незрелости чији залив окружује слабу лагуну формалних садржаја. Ради се о области која не спада ни у једну категорију формалне спознаје, не располажемо никаквим органом којим би могло да јој се приђе. Ту је Гомбрович извео генијалан трик. Употребио је психички апарат који иначе служи као сигурносни вентил, изолатор који штити слабашну грађу формалности од притиска подземног хаоса: комизам, конвулзију смеха, која отреса узурпацију и роварења ове мутне стихије – и на то је  накалемио нови орган гледања и нотификовања ових ствари, који је комуникацијски најближи тој проблематичној области. Гомбровичева гротеска није ништа друго него орган отпора и гађења, који је адаптиран зарад спознајних циљева. Фројд је указао на мали исечак овог подземног света који је могуће досегнути методама психолога, којима је неутрализовано деструктивно дејство смешности и нонсенса. У ствари он остаје на равни научне озбиљности. Али генерални напад на ту област могао је успети само уз повлачење и напуштање положаја озбиљности, уз отварање фронта за стихију смеха, за бескрајну инвазију комизма. Испоставља се да је у самој научној озбиљности, самој достојанственој пози научника садржана највећа препрека која не дозвољава темељно демаскирање механизма мишљења. Формалност и лицемерје, истерани из раскринканог положаја, спас су тражили у озбиљности истраживачког приступа. Била је то игра жмурки коју је Гомбрович укинуо изузетно смелим рушењем баријера озбиљности. Успео је да преради инструмент деструкције у конструктивни орган. Захваљујући томе, пустио је да уђе у област која дотле није подлегала никаквој обради људског духа, трачак хумора који хуманизује. (Прим. аутора)