Виткаци – Шулц – Гомбрович

Влођимјеж Болецки

□ □ □

Нема сумње да су ова три писца и појединачно и заједно одиграли пресудну улогу у грађењу форми и тема пољске књижевности XX века. Њихов утицај и значај ипак далеко премашују домене књижевности. Без Виткација, Шулца и Гомбровича пољска уметничка култура и пољски интелектуални живот били би потпуно другачији. Али на тај проблем могу само да укажем.

Гомбрович је умро пре четврт века. Виткаци и Шулц нису у животу више од пола века. Али све већа популарност њихових дела у целом свету провоцира да они буду укључени у стваралаштво свих нових праваца и савремених идеја. Тако мора да буде и тако би требало да буде, дела и њихови творци прекорачују своје време живећи и огледајући се у све новим и новим огледалима, модама и фасцинацијама.

Пре скоро петнаест година указивао сам на сличности Виткацијеве "засићености форме" и концепције Џона Барта о "књижевности исцрпљености" и на зачуђујуће подударности естетика оба писца. Тада нисам знао за термин "постмодернизам". Правећи Гомбровичев портрет, пре десет година Зђислав Лапињски је написао да у историји светске књижевности Гомбрович има место као један од великих писаца постмодернизма, пошто одлике које дефинишу основу и естетику истовремено су одлике постмодернизма. Неколико година касније Лапињски је проширио ову постмодернистичку формулу на стваралаштво Виткација и Шулца. Од почетка 90-их постмодернизам је постао у критици најчешће употребљавано заједничко одређење за поменуте писце.

Начињем овде тему која захтева посебно предавање зато – чак је и не започињући – да бих одмах дошао до поенте. Подударност дела Виткација, Шулца и Гомбровича са постмодернистичком књижевношћу је несумњиво привлачна и може се ту накупити доста аргумената, што је сјајно Лапињски показао. Па ипак, аналогија постмодернизма са књижевношћу Виткација, Гомбровича и Шулца чини ми се потпуно погрешна, заснована на неспоразуму и подсећа на избацивање детета из купке. Истина, доводи до инспиративних терминолошких реинтерпретација и проширивања контекста у који укључујемо ове писце, али ништа ново не уноси у досадашње анализе и интерпретације њихових дела. Разлика између дела Виткација, Гомбровича и Шулца и књижевности постмодернизма чини ми се да је апсолутна и неоспорна.

Фундаментална разлика између постмодернизма и стваралаштва ових писаца тиче се схватања човекове субјективности. За постмодернисте "субјект" и "субјективност" су празне речи, субјект не постоји – то је једна од парола постмодернизма и истовремено одлика његове негативне антропологије. А за Виткација, Гомбровича и Шулца субјект, јединка и индивидуалност су најважније категорије њиховог мишљења и уметности.

За постмодернисте уметност је само артизам. Виткаци, Гомбрович и Шулц се служе, наравно, артистичким средствима, али у њиховим делима иза маски конвенција, игри и деформација крије се Тајна. Постмодернизам се игра технологијом XX века и понекад је његова адаптација. Виткацијево, Гомбровичево и Шулцово стваралаштво израста из одбацивања технологије. Постмодернистички лудизам се заснива на репродукцији без субјекта, без јединке и без оригинала, а лудизам три поменута писца је везан за јединку.

Постмодернизам – независно од својих различитих варијанти – полази од тога да књижевност не производи никакав смисао, да је то само игра конвенције знака и означеног, једном речју, да не исказује ништа о невербалном свету, тј. о стварности изван текста. Сваки такав израз или смисао, идеја, појам сматран је за "утопију" или за идеологију, а "смисао", "идеологија" и "утопија" су према постмодернистима врста насиља и хијерархије неког над неким и нечег над нечим. Дакле, то су одлике мишљења против којег је устао... постмодернизам.

У том смислу дела Виткација, Гомбровича и Шулца су управо пуни смисла и идеја, као и отворених и скривених хијерархија. Њихова је заједничка – понекад отворена, понекад скривена одлика – одбацивање ништавила и нихилизма, сондирање његових опасности, консеквенци и начина испољавања. Сваки од ових писаца је експериментисао с најновијим "формама у уметности", али саме форме нису биле њихов циљ, идеал или апсолут. Неко ко у Виткацијевом стваралаштву види само бесмисао "Чисте форме", код Гомбровича "Форму" и "пародију", а код Шулца – само метафоре које се умножавају, задржава се на површини, остаје на нивоу "техничких" термина аутопоетичких коментара ових писаца. Није Чиста форма била циљ Виткацијевих анализа, него метафизички доживљај; није Гомбровича интригирала Форма као таква, него га је чак ужасавала универзална драма човека; нису Шулца фасцинирале каскаде метаморфоза и метафора, него тајне стварања и постојања. Сваки од ових писаца имао је такође осећање изузетности свог стваралаштва, свако од њих је веровао у постојање и смисао Уметности и у то да су – према шаљивим речима самог Гомбровича – његова дела предодређена за "оштре, а не за тупаве". Ова вера да су интелект и уметност, мудрост и таленат елитне вредности такође удаљава њихова дела од програмски егалитарних поставки постмодернизма. И поред различитих постмодернистичких реинтерпретација какве се данас раде на њима, дела ова три писца су удаљена од поставки постмодернизма, с обзиром да њихов првобитни контекст није постмодернизам него европски модернизам и његова фундаментална питања о узајамним односима јединке и друштва, sacrum и profanum, о власти, субјекту и субјективности, о миту, о свести и подсвести, и о многим другим проблемима који су образовали европску модернистичку формацију.

Виткаци, Гомбрович и Шулц не спадају у исто поколење, али су ипак створили – свако на свој начин – врхунска дела пољског модернизма. Не оног на који је мислио Казимјеж Вика кад га је затварао у уске оквире младопољске епохе. Него оног модернизма који је најважнија надгенерацијска струја читавог XX века, који траје већ читав век и који ће трајати много дуже него што мисле његови ликвидатори. Трајаће, пошто проблеми и питања, постављени почетком нашег века нису ни решени ни обезвређени. То што и даље у делима Виткација, Шулца и Гомбровича откривамо питања која нас и данас муче – ту је најбољи доказ.

7 1 2 3

Witkacy – Schulz – Gombrowicz / Włodzimierz Bolecki. – "Dialog" nr 19 (460), 1995.

Превела са пољског Бранислава Стојановић

Влођимјеж Болецки: Виткаци – Шулц – Гомбрович. Превела са пољског Бранислава Стојановић. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 127-138.