Синусоиде Бруна Шулца

Зоран Ђерић

111 година је протекло од рођења Бруна Шулца, шездесет и једна од његове смрти. Довољно дуго да се заборави ко је и какав је био. Пре седамдесет година је објавио своју прву књигу, Sklepy cynamonowe (Продавнице циметових боја). 1938. године је објавио последњу причу, Ojczyzna (Домовина). Наизглед парадоксално, у ствари пророчки, своју домовину је пронашао у туђини, “у земљи тако жељеној у сновима моје младости”. Свакако не у свом родном крају, који га се олако одрекао, не желећи да има писца попут њега, тако удаљеног од социјалистичке реалности ("Нама не треба Пруст"). Сада с тешкоћама настоји да га поврати. Постао је незаменљива мадлена при евоцирању Дрохобича и ишчезлог света галицијске провинције.

Повратак Шулцу и његовом стваралаштву, све више ликовном (које се изнова проналази у графичким мапама које израњају однекуд), али и прозном (јер је постао обавезна школска лектира у Пољској), налик је на чепркање по пепелу: у настојању да се препозна шта је некад било или могло да буде, често се или превиђа или преувеличава оно што је одолело времену и пропасти. Приређивачи изложби сачуваних графика, цртежа и слика, можда чак и више од приређивача његове прозне заоставштине (писама, есеја, прича), савремени су врачи, шамани, опсенари, који настоје да га васкрсну. Видели ми то или не, веровали или не веровали – он одавно ту јесте, и без данашњих помагача, јер се сам побринуо да буде међу нама. Најпре многобројним аутопортретима, а потом и аутентичном прозом, коју је сам илустровао, нимало случајно “позајмљујући” свој лик главном јунаку и тако, куд ћете очигледније, још више подвукао њену личну црту. Стога је непроцењива штета публиковање Шулцове прозе без његових илустрација. Ако је већ сам на томе толико инсистирао, зашто су се његови потоњи приређивачи и издавачи одлучили за прештампавање “голог” текста, за прикривање очигледних трагова, за нова и даља мистификовања писца? Постоје, наравно, каталози, као и монографске студије које се богато илуструју Шулцовим цртежима. Цртач Шулц несумњиво помаже истраживачима у разумевању приповедача Шулца. Његови аутопортрети су као докази аутобиографичности његове прозе. То, истовремено, повећава и атрактивност научних студија које се, по правилу, мање читају од белетристичких дела.

Прве и свакако најважније црте (а можда и синусоиде) свог портрета начинио је сам Бруно Шулц. Покушаћемо да их опишемо.

На једном од најранијих сачуваних аутопортрета, оном из 1919. године, начињеног оловком, видимо уметника у оделу једноставног кроја, који стоји за сликарским сталком, црта левом руком; иза њега је полица с књигама, коју подупире (или само стоји у истој равни са њом) нага фигура детета. На зиду су две слике: у раскошним оквирима налазе се провокативни еротски призори. Подсетимо се: претходне године Шулц је приступио уметничкој групи “Kaleia”, у којој су млади уметници из Дрохобича, јеврејски интелектуалци. Ово је период његовог интензивног учења, читања и цртања. Како је због слабог здравља напустио студије архитектуре у Лавову, док је студије на Политехници прекинуо Први светски рат, он је самоук. Неколико месеци проведених у Бечу, уз пропали покушај наставка студија, омогућили су му обилазак музеја и упознавање са сликарством, пре свега сецесије, али и симболизма, па и експресионизма. Елементи првог видљиви су већ на овом портрету из младости.

Следећи аутопортрет, из “идолопоклоничке процесије”, почетком 1920, у коме се оловци придружују креда и туш: Шулц је нагнут мало напред, над сталком за цртање, или над отвореном књигом, с подозривим погледом, набораног чела, док у његовој позадини видимо изморену људску поворку, са заставама, на једној страни, а на другој – иза два погурена старца издиже се бродско једро, под облачним небом које наговештава буру. Овај аутопортет мора се упоредити са другим који је настао у исто време, док је Шулц радио циклус графика Xięga bałwochwalcza (Идолопоклоничка књига). Реч је о графици под именом “Посвета” или “Увод”. Уметник је погнут, у рукама држи тацну на којој је круна. Симболично: сиромах који нуди царство. У то време Шулц је, због недостатка средстава за живот и тешке породичне ситуације, покушао да се запосли у Гимназији “Краљ Владислав Јагјело. Због лошег здравственог стања, морао је да одустане од посла. Баца се на израду графика, које слаже у мапе, од 10 до 20. Све графике су израђене техником cliché-verre, налепљене на картон. Обележене су бројевима и насловима.

Насловна страница једног од примерака Идолопоклоничке књиге, са списком графика, садржи, такође, и Шулцов аутопортрет: са затвореним очима, између две жене (једна од њих је полугола, у изазовној пози, са бичем у левој руци). И једна од насловних графика има карактеристичан аутопортрет: Шулц чучи са отвореном књигом у рукама, на кревету поред обнажене лепотице, која у десној руци држи бич. Свој лик Шулц је давао и другим мушким особама које су на графикама увек у подређеном положају у односу на жене које доминирају над сићушним и пониженим мушкарцима. То је давало повода већ његовим савременицима да га сматрају мазохистом. Изопачавање премоћи нова је синусоида која прикрива његов страх од нападне спољашњости.

На другом аутопортрету из 1920. године, Шулц опет стоји поред штафелаја и црта левом руком, забринуто посматрајући испод обрва свој модел – себе у огледалу. Без сакоа је, у белој кошуљи без крагне и кравате (као и на претходним аутопортретима). Стоји на градском плочнику. Иза њега је град, умањен, налик на макету, недовршену, јер већина зграда је без прозора и врата. Уметник је уздигнут, као на градском тргу, налик на скулптуру, несразмерно увећану у односу на позадину.

Иако недовршен, аутопортрет започет оловком, довршаван тушем, из 1924. године, карактеристичан је за Шулца: готово запрепашћен поглед који касније уочавамо готово на свим аутопортретима.

Карактеристичан полупрофил, са мало забаченом главом, чврсто стиснутим, танким уснама, намрштеним челом и широко отвореним очима, видимо и на аутопортретима из 30-их година. И на фотографијама, уистину ретким, из тог времена, истоветан призор: шулцовска поза (ако је можемо тако назвати). На једној, врло често репродукованој, отуда и највише знаној, Шулц седи на степеницама свог дома у Флорјањској улици, у Дрохобичу, негде око 1935. године. У оделу је, али на ногама има папуче. На крилу држи отворену свеску, у десној руци оловку, док се левом држи за десну ногу, испод колена. Иза њега су отворена врата дома у коме је проживео највећи део свог живота, у кругу најближих. Има, заиста, у његовој пози и нешто спокојно, домаће, чак и интимно. Али и кривог представљања: почетком јануара је умро његов старији брат Исидор, што је значило да је млађи брат остао без финансијске потпоре. У том дому, на чијем зиду од 1989. године стоји табла да је у њему живео и стварао велики пољски писац и сликар ХХ века, породица Шулц је живела од Првог светског рата до 1941. године, кад су се морали преместити у јеврејски гето.

Вратимо се аутопортретима који су “инструменти аутоанализе”, а загледаност у властиту физионимију даје Шулцово духовно стање и емоционалне ауре (Ј. Јажембски).

Веома налик на графику из Идолопоклоничке књиге јесте "Акт жене са аутопортретом уметника". Овај цртеж оловком, настао десет година касније, мање је декорисан, стилизован, прикривен – поједностављен је, сведен на сексуалност: иако жена која лежи отворено показује своју разголићеност, мушкарац као да се скрива иза кревета.

У истој пози, али обучена, налази се и девојка на једном цртежу тушем на платну корица Идолопоклоничке књиге. Шулц је на њој у лику Пјероа (иначе често присутног на његовим цртежима). Налакћена на десну руку, са погледом негде у страну, наслоњена на високи јастук, ничим не показује да је заинтересована за свој лик у огледалу које држи Пјеро/Шулц, седећи на њеној постељи, у подножју њених разголићених ногу.

Може се, наведеним инструментима, уочити Шулцов страх, али није то обичан страх од другог пола, већ архетипски страх од смрти, истовремено, синусоидна потреба за скривањем и жудња за женским крилом.

Уз Шулца, на цртежима се често појављује и Станислав Вајнгартен, један од његових најближих пријатеља. На портрету оловком који је Шулц начинио 1919. године, видимо његовог проћелавог пријатеља и мецену, са графичким листовима испред себе, на столу, и са једним листом у руци (могле су то бити Шулцове графике, јер је Вајнгартен био велики колекционар пре свега његових дела). У позадини се виде три наге женске фигуре, потом једна нага жена са дететом на грудима, поред које лежи тигар, а мушкарац у подножју њених ногу, нагнут према њима, их целива. Три године касније, Шулц црта свој аутопортрет који се надноси над десним раменом Вајнгартена, који је загледан у цртеж на листу који држи у десној руци. Под столом је склупчана једна, а поред стола лежи заваљена друга нага женска фигура. Овај цртеж кредом, пером и лавираним тушем, уоквирен је цртежима нагих женских тела и низовима мушких глава. Под сецесионистичким сводом крије се још једна синусоида: симболична брига о неком, у ствари је брига о њему самом. Није могао ни слутити да ће, две деценије касније, обојица бити погубљени на сличан начин у дрохобичком гету (Вајнгартен је убијен четири месеца после Шулца). Одужио се ипак и свом пријатељу, сачувавши га својим графикама од заборава.

У Идолопоклоничкој књизи Вајнгартен је, као и сам Шулц, посматрач (не и учесник) еротских призора. Тек на фотографији из 1930. године, може се наслутити његова озбиљност: има на себи скупоцену бунду, на глави полуцилиндар, подгојен, намрштен, делује старије (иако нема више од 40 година). Тек овде је видљив чиновник нафтног предузећа “Галиција”, крупан, чврсте грађе, физичка супротност слабашном и ситном Шулцу.

За Вајнгартена је Шулц урадио неколико екслибриса, али и нешто што је до недавно било непознато: алфабет за каталог његове библиотеке. Alfabet Wеingartena данас је у власништву једног антиквара из Лођа. Први га описује и публикује Фицовски, 2002. Реч је о 27 листова које је Шулц исцртао, по претпоставци Фицовског, у два наврата – нешто пре 1920. године једну, а после 1925. године другу половину. Прва половина илустрација урађена је у симболистичком стилу, са експресионистичким утицајима, док је друга под утицајем кубизма и art deco.

Ова “непроцењива Књига слова”, иако је урађена по наруџбини, одавно не врши своју практичну функцију. Библиотека Вајнгартена, претпоставља се, као и слике и цртежи Бруна Шулца, који су испуњавали његов дом у Лођу, или су уништени бомбом која је пала на кућу на углу алеја Мицкјевича и Кошћушког, или су остали негде склоњени, попут Алфабета. Уз ова слова, понекад, стоји више од њихове илустрације – Шулцова митологија, у којој посебно место заузимају људи који наликују или се чак претварају у животиње.

Код Шулца, како је то запазио Јажембски, сваки лик је носилац “маски” или одређених улога које симболишу “емотивне ауре”, “духовну снагу, с којом човек може да се поистовети”. На пример, човек-игуана, који чучи у подножју на коме стоји слово К, уз које је наслоњена замишљена лепотица (на графикама из Књиге, као и на цртежима из каснијег периода, честа је комбинација човека и пса), док на последњој страници Каталога митски грифон лежи на три огромне књиге. Као и у Књизи, и овде су присутни коњи и мајмуни, а ови последњи су, већ по својој природи, пример кревељења, гримасе, још једна синусоидна одлика.

Једном од последњих аутопортрета, из 1939. године, Јежи Фицовски је посветио нарочит значај. Оно што га разликује од других је Шулцов рукопис који се налази с друге стране. У наизглед безначајној молби за пријем у Професионални савез Западне Украјине садржан је његов животопис, али и карактеризација сопственог стваралаштва “као чисте игре маште, која даје укус животу и радост”. Каква синусоида! Ово признање, демаскирање, па и демистификовање свог дела, треба разумети у контексту времена када је настало. Дрохобич је тада био под совјетском влашћу. У страху од надолазећег нацизма, Шулц се није приближио комунистичкој идеологији, како је то у једном интервјуу, 1982. године, изјавио Артур Сандауер (иначе један од првих који је истакао Шулцову генијалност, приредио прво послератно издање његових књига и афирмисао га, како у Пољској, тако и у свету, а овом изјавом је желео да афирмише Шулцову прозу у комунистичком свет(л)у, али јој је учинио лошу услугу, новим искривљавањем).

Шулцовска синусоида, назовимо је, на крају, његовим именом, шулцоида, још једном је деформисана. Овог пута “кривац” је сам Шулц. Бринуо се за своју породицу, трагао је за послом. Покушао је да разуме и приближи се свом времену. Иако је у својој молби изразио симпатије за левицу, интересовала га је пролетерска револуција тек као могућа “претња његовом имагинарном свету фантазмагорија и снова”. И успео је да добије посао, да продужи физичко постојање, да остане у родном Дрохобичу, али како новом друштву “није био потребан писац Бруно Шулц”, све више запада у депресију, не пише. Већ тада, 1939. године, док саставља своју последњу биографију, на полеђини свог последњег аутопортрета, наступа “његова прва смрт – као писца”, закључује Фицовски. “Вероватно док је писао своју Молбу није још знао да је таква пресуда већ донета.”

Та пукотина временом је затворена, срасла. Шулцова проза довољно је тајанствена и заштићена изнутра, да је не могу осветлити и оштетити ни овакви покушаји спољашњег продирања. Аура Бруна Шулца толико је видљива да јој више не могу наудити никаква изопачавања, никакве синусоиде, па ни шулцоиде.

Зоран Ђерић: Синусоиде Бруна Шулца. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 139-142. <www.brunoschulz.prv.pl>