Месијанија

Јовица Аћин

Једино од приступачних сведочанстава о Месијанији дугујемо Бруну Шулцу. Зато кад год желимо да се подсетимо Месијаније, још једног од зачараних светова, обраћамо се Шулцу, и тим се, заправо, подсећамо на њега.

То место је данас зарасло у траву, и важи као тачка преображаја. Пошто је у четвртак, 19. новембра 1942, у Дрохобичу, насред улице, Бруно убијен, он није умро, него је, замађијан, прешао у један од зачараних светова. У почетку се није најбоље снашао. Али, кад се коначно досетио да свом новом боравишту надене име, брзо је све дошло на своје место, и Бруно је наставио да живи на новој адреси као да је одувек био настањен у најчистијој зачараности.

Том свету је дао назив Месијанија.

Кад је Месија био млад, волео је жене до бесвести. Био је њихов роб. Оне би му покаткад дале да им оњуши део тела испод пупка. У њему је онда све праскало од радости и, истовремено, био је мрачан и тужан због те радости. Брунови цртежи на којима је то очигледно чине ми се као најнепобитнији део сведочанства.

Њихов стил ми је стран, али осећам њихову снагу, унутрашњу напетост: то су голе демонке, распуснице испуњене врхунском чедношћу, и уз њих снуждени, понизни лик неког незапосленог ђавола. Укратко, то је абракадабра мување.

Марлен Дитрих је измислила абракадабра мување.

Окрутна и дивља богиња.

Леополд фон Захер-Мазох рођен је у Лавову. Био је већ мит за живота; митски аутор Венере у крзну. Умро је кад је Бруно имао три године. И можда му је душа ушла у Шулца, не дајући му више да мирно усне. Не дајући му ни да умре. Све је то абракадабра мување. И какве са тим везе уопште има Марлен Дитрих, плави анђео? Бруно ју је видео и упио је у себе, а потом је цеди кап по кап у своје женске ликове.

Не знам зашто, али једаред док сам у мислима превртао како да опишем неке од одлика Месијаније, мој Бруно искрсну из леје са луком. Застао је и гледао ме. А ја се нисам ни осврнуо на њега. Рекох себи, нека стоји, шта мари, не смета. Онда он крете пут мене, убрзавајући корак. Учини ми се да овај наш сусрет никако не може добро да се заврши. Узмакох корак. Узмакох још један корак.

Пролеће је већ увелико. Пролеће истинито, заслепљујуће, блиставо. Цвекле младе, баш најбоље за боршч.. А ту је и лук, са зеленим перима. Бруно се, готово већ у трку, саже и ишчупа лук. Добар и уравнотежен атлетски потез. Као да је бирао. Управо је дохватио лук са највећим и најјачим перима. Махнуо је њиме око своје главе. Онда га је бацио на мене. Побледео сам. Хитац ми је пролетео поред уха. Махинално сам подигао обе руке, саставио шаке. Могло је изгледати да молим. Мимо моје воље, два велика прста на шакама се додирнуше вршцима. Знак крова на две воде. Кажипрсти се укрстише, а палци преклопише. Тако се одједном створи знак клепсидре, и Бруно се укипи. Није дуго био тако залеђен, него мрдну и поче да се повлачи по истим стопама којима је малочас хрлио према мени. Све је тако одступао, леђима, не скидајући очи са мене. Био је поново усред леје, и намах нестаде.

То је било управо једно од својстава Месијаније. Не само ствари него и живи створови појављују се ненадано. Њихова појава је претећа. Али, то само тако изгледа. Онда ми нешто учинимо, нехотице, малтене инстинктивно. И то је довољно да свака неочекивана појава ишчезне.

Ипак, питам се зашто се то десило и са Бруном Шулцом. Зашто је он нестао? За мене он није био неочекиван. Напротив.

Међутим, постоји још нешто. И то сам запазио кад се Бруно појавио у леји са луком. Био је од мене удаљен неких тридесетак метара. Био је огроман. Горостас. А онда кад је потрчао ка мени, почео је да се смањује. Није се он истински смањивао, него као да се све више удаљавао док ми се примицао. Промена је чисто оптичка. Све што је далеко, неизмерно је велико. Све што је близу, мало је, малецно. Оно што је тик до нас, пошто је само једва видљива честица, морамо у то да се дубоко загледамо да бисмо га уопште видели. Ако би нам пришло још ближе, не бисмо га никако видели. Може бити и да је Бруно све време толико уз мене да га ја више и не видим. То објашњава и његов нестанак из нашег видног поља.

Ваљда они који се припремају да нас искупе, сви житељи Месијаније, морају бити невидљиви, јер иначе не би успели у свом задатку спасавања. Не знам, не разумем.

Да бисте опстали у Месијанији потребна вам је велика машта. Свако ко иоле нешто зна, без оклевања ће вам то потврдити. У томе вам ја не могу помоћи. Моја машта је недовољна.

Како ко, али нема двоје који ће се сложити у погледу Шулца, коју му боју приписати. Најлакше је рећи: Шулц је циметова боја. Али, не, неко други ће одмах дометнути: ултрамарин. Трећи: зелено. Четврти: плаво. Жамор гласова, довикивање и надвикивање. Ту је и нечији шапат који понавља да је број боја бесконачан, и нема шансе да погодимо. Ја кажем да је Шулц боја невидљива, боја по имену Бруно Шулц. И подједнако грешим као и остали.

Где је? Да ли постоји? Месијанија је, како нам у свом сведочанству саопштава Бруно Шулц, свугде где хоћемо. Наравно да постоји; у том је он недвосмислен.

Иако је свугде, још је нисмо нашли. Иако постоји, наше постојање не допушта јој да се то и потврди.

Није њој неопходно да се њено постојање потврди, нити да је откријемо. Не брине она о том. Не брине она ни о чему. Ми смо ти који се напросто залећемо.

Тако, ни Бруно Шулц није за мене постојао све док није искрснуо у мојим причама, при чему га нисам измислио. Прича је сан. Бруно је оживео у причи, јер је и сам оживљавао друге у својим причама. И он је сањао. Док сам ја у свом сну грцао због изгубљеног Месије, или веровао да се одиграло чудо и Шулц, у свом последњем дану, у својој последњој секунди, био замађијан, или призивао његове страсне и ишчашене слике, цртеже, бајколико фарбање зидова, он је у свом сну нетремице посматрао моје мучење. Ако је убијен, није и мртав, него је замађијан. Био је замађијан. И његов Месија сакривен. А овог часа, у свом последњем даху, у Месијанији, више нимало нисам сигуран ко је кога сањао, ко је кога замађијавао. Бруно мене, пре много година, у Дрохобичу, на граници Пољске и Украјине, или ја њега, данас, у Београду, на граници Месијаније и Епифаније?

Никад нисам знао одговор. Никад нисам ни питао. Он пита, он одговара, а ја записујем. Он сведочи за нас, а ја бих да будем сведок његовог сведочења.

Где сам? – полагано се будећи, запитао се, и већ је сав, са свим што јесте или би могао бити, био одговор: ту сам, међу осталима, на земљи коју искључиво насељавају Месије и чекају да их неко снева, оживи, и подстакне да заврше посао од којег нема никакве користи, јер сви смо заувек спасени или заувек изгубљени. У ствари, у Месијанији нема разлике између спаса и изгубљености. Обоје је исти израз нестрпљења.

Јовица Аћин: Месијанија. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 194-196. <www.brunoschulz.prv.pl>