Бранислава
Стојановић:
Шулц и
Андрић: две
судбине и једно
читање. –
Свеске
Задужбине
Иве Андрића
(Београд), год.
XXV, св. 23, 2006, стр. 308-317.
ŠULC I ANDRIĆ
(dve sudbine i jedno čitanje)
Iste 1892. godine rođeni su i Marina Cvetajeva, Josip Broz, Perl Bak, Rjunosuke Akutagava, Valter Benjamin, Konstantin Paustovski, Pedro Salinas... Činjenica da su Andrić i Šulc vršnjaci, sa razlikom od samo tri meseca, ne bi bio dovoljan razlog za njihovo povezivanje.
Kretanje u istom srednjoevropskom prostoru deo je opšte istorije. Gimnazija
u Šulcovom rodnom gradu nosila je tada ime austrougarskog cara, baš kao i
Mudroslovni fakultet u Zagrebu gde je Andrić završio prvi semestar.
Paralelna hronologija [1] njihovog
životnog puta ipak je više niz kontrasta. Andrić prelazi na studije 1913.
u Beč, a Šulc nakon bolesti pokušava da nastavi započeto školovanje u
Lavovu, gde će položiti samo prvi državni ispit. Geografski se tu
približavaju. Letnji semestar 1913/14 Andrić pohađa u Krakovu, koji
će mu ostati u naročitom sećanju. "Da nije bilo rata [...],
ja bih možda ostao u Poljskoj" – pričaće pred kraj života [2].
Ali i Andrića i Šulca sarajevski atentat odvlači kući, odakle
će ih lavina ratnih događaja opet gurnuti dalje. Kao pripadnika
napredne omladine Andrića u Splitu odmah hapse, a Šulc se ubrzo seli u
Beč (nakon što je njegov brat ranjen), gde će s manjim prekidima
ostati do kraja rata i čak pokušati da nastavi studije arhitekture.
Zdravlje je obojici pogoršano, s tim što se Andrić nalazi u zatvoru u
Mariboru, a Šulc iz Beča povremeno odlazi na lečenje u mondenski
Marijenbad.
Raspadom Austrougarske monarhije Andrić i Šulc više nisu podanici istog carstva. Dvadesetih godina Andrić puno putuje po Evropi, napreduje u književnoj i diplomatskoj karijeri. Šulc nesigurno ulazi u likovni život, učestvuje na nekoliko kolektivnih izložbi, ali 1929. postaje stalni nastavnik crtanja i ručnog rada u lokalnim školama i više nikad neće na duže napuštati rodni Drohobič. Svoju prvu pripovetku Šulc objavljuje tek 1933, a Andriću se već uveliko prevode knjige, između ostalog i na poljski (1937). Jedini novinski osvrt na to izdanje potpisao je upravo Bruno Šulc. Krajem jula sledeće godine Šulc će pokušati da osvoji ondašnji kulturni centar Evrope, ali iz Pariza će se posle tri nedelje vratiti razočaran. Početak drugog velikog rata i Andrića i Šulca će sudbina ironično dovesti u blizinu istorijskih izvora zla. Aprila 1939. Andrić u Berlinu predaje akreditive kancelaru "velikog nemačkog Rajha" [3], a Šulc kao podanik sovjetske države radi ogromne portrete Staljina i drugi propagandni materijal. Dalja ratna previranja Andrića će zatvoriti u okupirani
Tokom rata Andrić u centru razrušenog Beograda piše svoje najbolje
knjige. "Živelo se od danas do sutra, i niko nije verovao da će
idućeg jutra živ osvanuti. Činilo mi se da to što pišem nikad
neće ugledati svetlost dana i da će nestati u ruševinama. A moglo se,
eto, i to dogoditi. Po čemu bih ja onda ostao u našoj književnosti? Po
nekoliko pripovedaka i pesama objavljenih pre rata. I to bi bilo sve." [4]
Šta bi bilo sa Šulcovom književnom slavom da je kojim slučajem preživeo, neumesno je nagađati, ali iz komentara preživelih svedoka izbija skeptičnost. Mada je na poleđini jednog Šulcovog autoportreta iz 1939. sačuvan koncept molbe za prijem u Savez sovjetskih [ili ukrajinskih] pisaca, posredna svedočanstva potvrđuju da on ne bi mogao svoj pripovedački ton da prilagodi novim zahtevima angažovane književnosti, pošto su već slične takve pokušaje odbijali da štampaju, bilo zbog lošeg kvaliteta, bilo zbog nespretnih političkih aluzija [5]. Ma koliko njegova fantazmagorična proza imala danas mnogobrojne poklonike, posleratna recepcija Šulcove proze i u Poljskoj i u inostranstvu nije bez senke Holokausta. Njegovo ime je postalo ikona Srednje Evrope, simbol jednog nestalog sveta galicijskih Jevreja, umetnosti drugačije a bliske ostatku sveta. Zato posebnu simboliku nameće kratak izvod iz Šulcove predratne recenzije kao reklama za nemačko izdanje Andrićeve knjige pod naslovom Buffet Titanic (1995) [6], sa naslovnom ratnom pripovetkom iz života bosanskih Jevreja; čak i da nije tih godina, zbog novih ratova na tom prostoru, pojačano interesovanje za jedinog jugoslovenskog nobelovca. "Ko zna te pripovetke i okrutnost, nasilje i bezrazložno zlo koje je u njima opisano, lakše će razumeti nesreće koje su se desile u Sarajevu" – prokomentarisaće 1999. godine Andžej Vajda u svom kratkom sećanju na Andrića [7].
Međunarodna književna slava Ive Andrića i Bruna Šulca nešto
ranije je počela da se preklapa. Sa malim zakašnjenjem, 1961. godine se
pojavljuju prve knjige Šulcove proze u Parizu, Beogradu i Minhenu, a
Andrić tada u Stokholmu prima Nobelovu nagradu. Iste godine njihova imena
će se naći zajedno u jednoj velikoj nemačkoj antologiji [8], u kojoj je
objavljena Andrićeva "Knjiga" i jedna slabija Šulcova pripovetka
("Poslednje očevo bekstvo"). Tek tada je Andrić mogao da
sazna za Šulca, ali činjenica da je isti bio njegov prvi poljski
kritičar – verovatno mu je ostala nepoznata. Nema potvrda da je
Andrić uopšte čitao Šulca.
O Andriću i Poljskoj se već odavno dosta zna kod nas.
Najobimniju studiju, sa opširnim osvrtom na prethodnike, objavio je pre dvadesetak godina Milorad Živančević
[9],
ali kod poljskih srbista i ovdašnjih polonista ne jenjava interesovanje za temu
[10].
Kratak jednosemestralni boravak u Krakovu Andrića će zauvek vezati za
poljsku kulturu, pošto je – kako je sam govorio – "u Poljskoj duhovno
progledao" [11].
Mada je prethodno isto toliko vremena proveo u Zagrebu i Beču, Krakov ga
je zanosio zbog kulturne tradicije, ali i podsetio na dalmatinske gradove [12].
Jezik nije zaboravio, pošto je i iz tamnice vapio da mu pošalju "kakvu
poljsku knjigu 'da bar šta čitam na tom najdražem jeziku'" [13].
Svedoci pamte njegov poseban odnos prema velikim pesnicima poljskog romantizma
(Mickjevič, Slovacki, Krasinjski), da je čak napamet znao Slovackog,
a da u marburškoj tamnici čita Sjenkjeviča (mada je scena "nabijanja
na kolac" mogla imati i druge inspiracije [14]).
Oduševljavao ga je i Žeromski, naročito njegova Verna reka [15],
a od poljskih savremenika posebno je cenio Tuvima, Pšiboša, Slonjimskog,
Ivaškjeviča, Nalkovsku, Andžejevskog i Rudnjickog [16].
Jednu pripovetku ovog poslednjeg čak je sâm preveo i objavio 1948. u
sarajevskoj "Brazdi". Pretpostavka da Rudnjicki nije bio Andrićev izbor po srodnosti, nego pre "prijateljski dug prevodioca prema ovom savremenom poljskom piscu" [17] zvuči neverovatno, pošto bi u tom slučaju Andrić bio produktivniji prevodilac nego pisac. Čak i bez udubljivanja u razloge zbog kojih je Andrića privukla priča o tradicionalnom Jevrejinu i njegovoj muci da dostojno sahrani sina koji je ubijen kao komunista, dokaz su same Andrićeve reči: "Nedavno sam dobio jednu zbirku pripovedaka Rudnjickog, koji me je prosto očarao, tako da sam ga pročitao u jednom dahu – jednu priču, pod naslovom Konj, jezički izvanrednu, preveo sam na srpskohrvatski i čak štampao, iako u principu ne prevodim iz stranih književnosti." [18] Andrić je mnogo čitao i za mnoge pisce se interesovao, ali se njegov literarni ukus ipak više okretao tradicionalnoj prozi.
Ali ako se povodom Andrićevog odnosa prema Šulcovoj prozi ne može
ništa pouzdano reći, Šulcovo čitanje nekoliko Andrićevih
pripovedaka ostalo je posvedočeno kao novinski članak. Kako je došlo
do toga da ovo bude gotovo jedini odjek u poljskoj štampi, možda objašnjava
činjenica da su tek malobrojne ovakve knjige predstavljene posebno, pošto
se uglavnom izveštavalo o čitavoj ediciji [19].
To prvo poljsko izdanje Andrićevih pripovedaka [20]
pojavilo se 1937. kao deseta knjiga "Jugoslovenske biblioteke" koju
je uređivao Julije
Benešić. U istoj ediciji – osim Andrića – izašli su prvi prevodi
mnogih značajnih južnoslovenskih pisaca (Gundulić, Njegoš, Mažuranić,
Sremac, Cankar, Bora Stanković, Krleža). Poljaci su pozdravili prevod
za njih čuvenog Gundulićevog Osmana, osvrnuli se na Nečistu
krv Bore Stankovića i jedan poljski panoramski pregled pod naslovom Lepota
Jugoslavije, ali sve ostale knjige kao da su ostale
neprimećene. Iako već poznat poljskoj pozorišnoj publici, Krleža i
njegov Hrvatski bog Mars, objavljen nesretne 1939. godine, takođe
nije imao odjeka u štampi.
Iz Andrićeve prepiske sa urednikom edicije [21] poznato
je da je autor učestvovao u izboru naslova i pomagao u prevodu.
Andrić je pomno objašnjavao i Benešiću manje poznate turcizme i
dozvolio da tekst bude apsolutno polonizovan, gotovo bez ijedne strane
reči. U konačan izbor ušle su pripovetke "Put Alije
Đerzeleza", "U musafirhani", "U zindanu",
"Ispovijed", "Kod kazana", "Čudo u Olovu",
"Most na Žepi" i "Žeđ". Još onda se Andrić
protivio ideji da cela knjiga bude objavljena kao Bosanske novele
("meni to lokaliziranje, iako bukvalno tačno, ne izgleda dobro ni
zgodno") [22],
baš kao i mnogo godina kasnije povodom švedskog izdanja: "Pripovetke iz
Bosne ne bih nikako ja hteo, jer ograničava delo na jednu provinciju i
miriše na folklor" [23].
Bilo je odjeka tog poljskog izdanja, ali veoma slabih. Dva prikaza su tada
objavljena kod nas: jedan u "Srpskom književnom glasniku"
(Đorđe Živanović), drugi u "Hrvatskoj reviji" (Antun Šimčik). Osim Šulcovog prikaza,
malo je u Poljskoj bilo
odjeka. Bilo je reklame, čak je "U musafirhani" čitano na
radiju [24], ali po svemu sudeći,
to je sve.
Šulcov tekst je objavljen u časopisu "Wiadomości Literackie" (nr 38, 1937) u okviru
većeg članka pod naslovom "Prevedena proza". U istom nizu su i duže beleške o nekim
delima danas gotovo zaboravljenih spisateljica: Irene Nemirovske i Ange Zajdler, te
je zbog toga verovatno i promakao bibliografima [25].
Ivo Andrić je vodeći
pisac današnje Bosne.
Čitajući ovaj izbor novela u savesnom prevodu
gospođe Znatovič-Ščepanjske, stiče se veliki respekt za
prvorazredni spisateljski talenat i format ovog autora. Nameću se najbolje
paralele, što ga ipak ne objašnjava sasvim kao književnu pojavu. Ove pripovesti
o kaljugama, janičarima i kaluđerima uzete su iz istorijske prošlosti
bosanskog naroda XVII i XVIII veka, ali taj je istorizam specijalne vrste. Ovo
je daleko od onog tipa istorijskog romana sa eruditno iskonstruisanim miljeom i
šablonskom psihologijom u prvom planu fabule. Nema tu nikakvih folklornih
pikanterija, nikakvog koketiranja sa egzotikom i lokalnim koloritom. Ovde je
istorizam savršeno resorbovan u suštinu ljudskih likova, vremenska distanca
potpuno je apsorbovana snažnom aktuelnošću akcije. U ovim pripovetkama
istorija je prisutna u hemijski intrakranijalno povezanoj formi, tako da
dobijamo utisak čitanja nekakve hronike savremenih letopisaca. Ovaj pisac
odustaje od lake prevage istorijske distance koja bi relativizovala i umanjila
tragizam istorije, dodala ironičan odnos prema prošlosti. U njegovim
pripovetkama prevladava napeta klima preteće naglosti trenutka,
bezizlaznog fatalizma. Prošlost ga vuče kao izvesna duhovna klima u kojoj
karakteri izrazitije i tragičnije sazrevaju. Njega interesuju ljudi koji
su duboko upleteni u svojoj telesnosti, u svojoj krvi, zatvoreni u klopku svoje
individualnosti, u trenutku tragične konfrontacije sa svojom sudbinom.
Zadivljujućom intuicijom i vidovitošću ovaj neobični
pesnik-narator radi sa primitivnim materijalom, sa napetim naravima jake
individualnosti, najradije ih prikazuje u njihovoj bespomoćnosti i
žestini, u tragičnoj zaslepljenosti njihove individualnosti koja ih
sputava. [26]
Osim prve uvodne rečenice, sve ove dugačke sinonimične
konstrukcije, pune stranih i stručnih reči, tipične su za
Šulcove impresionističke kritike. Boljim poznavaocima Andrićevih
pripovedaka nametnuće se možda utisak da Šulc nije pažljivo pročitao
ni iscrpan predgovor Nikole Mirkovića, ali i da možda nije sve pripovetke
pročitao. Kao da je tek uhvatio jednu pripovednu nit, istrgao iz konteksta
i nastavio da je varira u svom lavirintskom stilu. Onaj deo koji počinje
sa "nema tu nikakvih folklornih pikanterija" – izdvojio je
nemački izdavač povodom izbora Buffet Titanic. To je ista teza koja se javlja i u prepisci
Andrić – Benešić, a Šulcu je mogla biti direktno sugerisana od strane
prevodioca ili urednika.
Po svemu sudeći, Andrić nije bio Šulcov izbor po srodnosti,
kao ni većina drugih naručenih kritika za "Književne
novosti" ("Wiadomości Literackie"), ali da
li je preporuka išla preko redakcije časopisa ili direktnim kontaktom sa nekim
zajedničkim prijateljem Julija Benešića (Nalkovska, Dombrovska ili
Juzef Vitlin) danas nije tako ni važno. Pošto je Šulc Andrića
pročitao blagonaklono ali u mladopoljskom ključu, u oceni ove
recenzije ne treba zaboraviti da Šulc nije bio ni profesionalni, ni
nepristrasni kritičar, mada se trudio da savesno prenese svoje utiske. Dve godine nakon velikog
uspeha prve zbirke priča Šulc je objavio dva eseja, ali kao kritičar je
počeo da se oglašava po raznim časopisima tek 1936. godine. Tad je počeo i taj jedan kraći
period od nekih godinu i po dana kad je za "Wiadomości Literackie" povremeno pisao kratke
prikaze prevedenih knjiga. Nije se redovno oglašavao u svakom broju. Ukupno je
tokom 1936/37 izašlo 16 takvih Šulcovih članaka, a u poslednjem od njih je i ovaj deo o
Andriću. Negde
već u februaru 1938. Šulc piše prijateljici da ga je to "uvek koštalo
velikog napora", pa je zato i prestao da piše kritike za njih. Prethodno se već
žalio da mu neko traži da piše o nečemu što mu se ne sviđa. No, ako je i bio
prinuđen, njegova kritika je ponekad bivala oštro negativna, pa je o
jednoj holandskoj autorki čak napisao da bi bilo bolje da se mane pisanja
romana.
Poljski
komentatori danas naročito ističu Šulcov prikaz "Prosjačkog romana" Bertolda Brehta, a bilo je na tom spisku
još nekih angažovanih ("Bazelska zvona" Luja Aragona) ili tada popularnih
romana ("Ulica Mačka Ribara" J. Feldeš), kao i razni drugi pisci koji su
se u ono vreme čitali i kod nas (L. Frank, T. Plivije, Ž. Bernanos, F. Morijak, Ž. Žiono). Ali kad se bolje pogleda
taj spisak, čini se da nijedan od pomenutih, čak ni u svojim
najboljim delima, ne bi bio Šulcov "izbor po srodnosti", pa ni Andrić. Nijednog od tih pisaca
nije u prepisci pomenuo kao nešto posebno zanimljivo, a takvih opaski je bilo
često u pismima Romani Halpern. "Izbor po srodnosti" je možda
bio samo kod poljskih pisaca, a to su mu sve bili prijatelji – Debora Fogel, Tadeuš Breza, Zofja Nalkovska i Vitold Gombrovič. O njima je objavljivao
oduševljene recenzije po drugim časopisima. Bilo je i takvih prema kojima je
osećao neku vrstu lojalnosti, kao što je Kuncevičova, ali neki strogo Šulcov izbor odnosio bi se više
na velike svetske pisce kao što su Kafka (čiji je Proces preveo i za koji je
napisao pogovor), Rilke, Prust, Tomas Man, Haksli, Andre Žid ili Monterlan, koje je pominjao u
privatnoj
prepisci.
Od pisaca koji su bili posebno važni i za Andrića i za Šulca – poklapa se samo Tomas Man, ali za neki ozbiljniji uticaj na Šulca prosto nije bilo vremena. A da su Andrić i Šulc sasvim različiti pripovedači, dovoljno je uporediti njihove priče pod prividno istim naslovom – "Knjiga". Samo na poljskom naslovi nisu identični, pošto je Šulc upotrebio arhaičan oblik księga, sugerišući
tako da se radi o sakralnom pojmu Knjige, dok su kasnije Andrićevu
pripovest s pravom preveli danas uobičajenom rečju za knjigu (książka), koja je
zapravo etimološki deminutiv. Šulcova "Knjiga" prvi put je objavljena 1935. godine [27] i danas se pretpostavlja da je prvobitno predstavljala fragment nikad dovršenog romana Mesija, a koji je autor 1937. stavio na prvo mesto svoje zbirke Sanatorijum pod Klepsidrom. Andrićeva "Knjiga" objavljena je desetak godina kasnije [28] i jedna je od najpoznatijih njegovih pripovedaka o deci. U oba slučaja stoji centralni motiv knjige iz perspektive dečaka ili mladića, u oba slučaja reč je o uništenom primerku koji se čuva na dnu sanduka, odnosno fioke [29], ali iz sasvim različitih razloga. Andrićev fokus na naivnost mladića ima više psihološkog i nekog gotovo čehovljevskog patosa, dok Šulcova mitska fascinacija navodnim Autentikumom ima korene u hasidskim legendama. Stilska obrada istog toposa knjige toliko je različita, da se pomenute podudarnosti ispostavljaju kao slučajne. Ne samo različiti motivi u drugim proznim ostvarenjima, nego i kompletan pristup stvarnosti, u mnogo čemu različiti, ova dva pisca bi se mogla samo kontrastirati po pitanju psihološkog, mitskog i istorijskog odnosa prema stvarnosti. A to opet nije posledica različitog porekla i životnih sudbina, nego prosto estetska usmerenost ka polovima istine i fantazije, istorije i mita.
[1] R. Popović, "Životopis Ive Andrića
(1892-1975)", Делатност
и документи,
Задужбина
Иве Андрића у
Београду, 1980; M. Karaulac, Rani
Andrić, Beograd-Sarajevo, 1980; J. Ficowski, "Bruno Schulz – kalendarium
życia i twórczości", Regiony wielkiej herezji i okolice,
Sejny, 2002; P. Caneppele, "Bruno Schulz w Wiedniu", W
ułamkach zwierciadła... Lublin, 2003.
[2] Љ.
Јандрић, Са
Ивом
Андрићем (1968-1975),
Српска
књижевна
задруга,
Београд, 1977, 359.
[3] Cf. М.
Караулац,
"Андрић у
Берлину (1939-1941)", Свеске
Задужбине
Иве Андрића,
22, 2005, 218.
[4] Љ.
Јандрић, 128.
[5] Listy,
fragmenty. Wspomnienia o pisarzu, zebrał i opracował
Jerzy Ficowski, Kraków,
1984.
[6] I. Andrić, Buffet Titanic: Erzählungen, aus dem Serbokroatischen
von Milo Dor und Reinhard Federmann, Wieser Verlag, Klagenfurt, 1995.
[7] "Film o nie zrealizowanych
projektach Andrzeja Wajdy", Kino, nr 4, 1999.
[8] Moderne
Erzähler der slawischen Völker, Herausgegeben von
Gerda Hagenau, Stalling Verlag, Oldenburg, 1961.
[9] М.
Живанчевић,
"Андрић у
Пољској", Polonica, Матица
српска, Нови
Сад, 1987, 203-235.
[10] Ђ.
Живановић,
"Андрићев
Краков", Научни
састанак
слависта у
Вукове дане,
22/1, 1994, 141-146; М.
Филипек,
"Андрићева
слика Пољске",
110 година
полонистике
у Србији:
зборник
радова,
Славистичко
друштво Србије,
Београд, 2006, 147-154.
[11] Љ.
Јандрић, 106.
[12] Љ.
Јандрић, 305-306.
[13] M. Karaulac, Rani Andrić,
73.
[14] М.
Живанчевић, 212;
Љ. Јандрић, 88-89.
[15] Љ.
Јандрић, 359.
[16] A. Dukanović, "Ivo
Andrić i Polska", Twórczość, XXXI, nr 7 (360), 1975,
136-140.
[17] Ј.
Нешковић,
"Поговор", Преводилачка
свеска,
Светови, Нови
Сад, 1994, 176.
[18] М.
Живанчевић, 211.
[19] N. Mihanović,
"Benešić, Julije" [bibliografija], Leksikon pisaca Jugoslavije,
t. I (A-Dž), Matica srpska, Novi Sad, 1972, 210-211.
[20] I. Andrić, Nowele (z
portretem autora i przedmową o autorze prof. dr. N. Mirkovića), przełożyła
Marja Znatowicz-Szczepańska, Instytut Wydawniczy "Bibljoteka
Polska", Warszawa 1937, 139. (Bibljoteka Jugosłowiańska pod
redakcją prof. Juljusza Benešića, tom X)
[21] Odlomke Andrićevih
pisama Benešiću (1936/37) navodi M. Živančević u članku "Andrić u Poljskoj", 215-217.
[22] М.
Живачевић, 216.
[23]
Иво Андрић –
Гун Бергман
(Београд, 6.
јула 1962), Преводилачка
свеска, 153.
[24] Andrićevo pismo
Benešiću od 8. juna 1937.
(Живанчевић, 217).
[25] H. i Z. Wagner, "Jugoslavica u Poljskoj", Зборник
за
славистику, 2,
1971; Иво Андрић:
библиографија
дела, превода
и литературе,
САНУ,
Београд, 1974.
[26] B. Schulz:
"Proza tłumaczona" [rec.: Ivo Andrić: Nowele.
Przełożyła Marja Znatowicz-Szczepańska. Instytut Wydawniczy
„Bibljoteka Polska”, Warszawa 1937], Wiadomości Literackie, 1937
(12. IX), nr 38; s. 4.
[27] B. Schulz, "Księga", Skamander, nr 58, 1935,
100-109.
[28] И.
Андрић,
"Књига", Наша
књижевност,
св. 1, јануар 1946, 29-39.
[29] Tema se kod Šulca nastavlja u
sledećoj pripoveci iz iste zbirke, u "Genijalnoj epohi".
--------------------------------------------------------------