BRUNO ŠULC O IVI ANDRIĆU
(1937) *
Ivo Andrić je vodeći
pisac današnje Bosne.
Čitajući
ovaj izbor novela u savesnom prevodu gospođe
Znatovič-Ščepanjske, stiče se veliki respekt za prvorazredni
spisateljski talenat i format ovog autora. Nameću se najbolje paralele,
što ga ipak kao književnu pojavu ne objašnjava sasvim. Ove pripovesti o kaljugama,
janičarima i kaluđerima uzete su iz istorijske prošlosti bosanskog
naroda XVII i XVIII veka, ali taj je istorizam specijalne vrste. Ovo je daleko
od onog tipa istorijskog romana sa eruditno iskonstruisanim miljeom i
šablonskom psihologijom u prvom planu fabule. Nema tu nikakvih folklornih
pikanterija, nikakvog koketiranja sa egzotikom i lokalnim koloritom. Ovde je
istorizam savršeno resorbovan u suštinu ljudskih likova, vremenska distanca
potpuno je apsorbovana snažnom aktuelnošću akcije. U ovim pripovetkama
istorija je prisutna u hemijski intrakranijalno povezanoj formi, tako da
dobijamo utisak čitanja nekakve hronike savremenih letopisaca. Ovaj pisac
odustaje od lake prevage istorijske distance koja bi relativizovala i umanjila
tragizam istorije, dodala ironičan odnos prema prošlosti. U njegovim
pripovetkama prevladava napeta klima preteće naglosti trenutka,
bezizlaznog fatalizma. Prošlost ga vuče kao izvesna duhovna klima u kojoj
karakteri izrazitije i tragičnije sazrevaju. Njega interesuju ljudi koji
su duboko upleteni u svojoj telesnosti, u svojoj krvi, zatvoreni u klopku svoje
individualnosti, u trenutku tragične konfrontacije sa svojom sudbinom.
Zadivljujućom intuicijom i vidovitošću ovaj neobični
pesnik-narator radi sa primitivnim materijalom, sa napetim naravima jake
individualnosti, najradije ih prikazuje u njihovoj bespomoćnosti i
žestini, u tragičnoj zaslepljenosti njihove individualnosti koja ih
sputava.
F B. Schulz: Proza
tłumaczona [rec.:
Ivo Andrić: Nowele. Przełożyła Marja
Znatowicz-Szczepańska. Instytut Wydawniczy „Bibljoteka Polska”, Warszawa
1937].
– Wiadomości Literackie (Warszawa), 1937 (12. IX), nr 38; s. 4.
F Dziesięć zapomnianych recenzji Brunona Schulza z
"Wiadomości literackich" (1936-1937). – Bruno Schulz 1892 - 1942:
katalog-pamiętnik Wystawy "Bruno Schulz. Ad Memoriam" w Muzeum
Literatury im. Adama Mickiewicza w Warszawie / pod redakcją Wojciecha
Chmurzyńskiego. – Warszawa: Muzeum Literatury im. Adama Mickiewicza w
Warszawie, 1995; s. 160.
* Šulcov
tekst je objavljen u časopisu "Wiadomości Literackie" (nr 38, 1937) u okviru većeg članka pod naslovom
"Prevedena proza". U istom nizu su
i duže beleške o nekim danas pomalo zaboravljenim spisateljicama: Irene
Nemirovske (Nemirovsky) i Ange
Zajdler (Seidler) [...] Osim prve uvodne rečenice, sve ove
dugačke sinonimične konstrukcije, pune stranih i stručnih
reči, tipične su za Šulcove impresionističke kritike. Boljim
poznavaocima Andrićevih pripovedaka nametnuće se možda utisak da Šulc
nije pažljivo pročitao ni iscrpan predgovor Nikole Mirkovića, ali i
da možda nije sve pripovetke pročitao. Kao da je tek uhvatio jednu
pripovednu nit, istrgao iz konteksta i nastavio da je varira u svom
lavirintskom stilu. [...]
Po svemu sudeći, Andrić nije bio Šulcov
izbor po srodnosti, kao ni većina drugih naručenih kritika za
"Književne novosti" ("Wiadomości Literackie"),
ali da li je preporuka išla preko redakcije časopisa ili direktnim
kontaktom sa nekim zajedničkim prijateljem Julija Benešića
(Nalkovska, Dombrovska ili Juzef Vitlin), danas nije tako ni važno. Pošto je
Šulc Andrića pročitao blagonaklono ali u mladopoljskom ključu, u
oceni ove recenzije ne treba zaboraviti da Šulc nije bio ni profesionalni, ni
nepristrasni kritičar, mada se trudio da savesno prenese svoje utiske. Dve godine nakon velikog uspeha prve zbirke priča Šulc je
objavio dva eseja, ali kao kritičar počeo je da se oglašava po raznim
časopisima tek 1936. godine.
Tad je počeo i taj jedan
kraći period od nekih godinu i po dana kad je za "Wiadomości Literackie"
povremeno pisao kratke prikaze prevedenih knjiga. Nije se redovno oglašavao u
svakom broju. Ukupno je tokom 1936/37 izašlo 16 takvih Šulcovih
članaka, a u poslednjem od njih je i ovaj deo o Andriću. Negde
već u februaru 1938. Šulc
piše prijateljici da ga je to "uvek
koštalo velikog napora", pa je zato i prestao da piše kritike za njih. [...]
G Б.
Стојановић: Шулц и
Андрић: две
судбине и
једно читање. – Свеске
Задужбине
Иве Андрића (Београд).
23/2006, стр. 308-317.