|
|
|
[Pismo Andžeju Plesnjeviču]
Dragi i poštovani gospodine Andžej!
Obradovalo me je Vaše pismo, nekako nisam računao da ćete ozbiljno shvatiti
svoje obećanje. Nekad sam unosio celog sebe u pisanje pisama, to je onda
bilo jedino moje stvaralaštvo. Šteta što ne možemo da vratimo našu
korespondenciju u ona vremena. Sad više ne umem onako da pišem, a ono vreme –
ne tako davno – iz ove perspektive mi izgleda bogato, puno i jedro u poređenju
sa ovim sadašnjim sivilom i opštim rasulom. Imate rukopis koji mi se dopada.
Imam dobro iskustvo sa ljudima koji imaju takav rukopis.
Precenjujete
prednosti moje situacije u Drohobiču. Ono što mi čak i ovde nedostaje, to je –
ta tišina, sopstvena, muzička tišina,
smireno klatno podređeno sopstvenoj gravitaciji, sa čistom linijom puta, koju
ne remeti nikakav spoljni uticaj. Ona supstancijalna tišina, pozitivna – puna – skoro da
je već samo
stvaralaštvo. Te
stvari koje, kako
mi se čini, hoće preko mene da se
izraze – dešavaju se iznad neke
granice tišine, formiraju se u
središtu dovedenom do stanja savršene ravnoteže. Već taj spokoj koji ovde imam, mada savršeniji nego u onoj
srećnijoj epohi – postao je nedovoljan za sve osetljiviju, suptilniju "viziju". Sve
mi je teže da u nju poverujem. A upravo ove stvari zahtevaju slepu veru, uzetu na kredit. Tek
pridobijene tom verom, s teškoćom prihvataju da jesu – da
postoje do izvesnog stepena.
To
što govorite o
našem veštački
produženom detinjstvu – o
nezrelosti – pomalo me
zbunjuje. Pošto
mi se čini
da je ova vrsta
umetnosti koja mi leži
na srcu upravo regresija,
povratak u detinjstvo. Kad
bi bilo moguće
unazaditi razvoj, dospeti
nekim zaobilaznim putem
nazad u detinjstvo, još
jednom posedovati tu
punoću i beskraj
– to bi bilo ostvarenje "genijalne epohe",
"mesijanskih vremena" koja
su nam kroz sve
mitologije obećane
i zaveštane. Moj ideal je "sazreti" za detinjstvo. Tek to bi bila prava
zrelost.
Ovde živim potpuno samotno. Uzeo sam na sebe tužnu obavezu da posećujem
prijatelja koji umire od raka. Proleće budi u meni želju za putovanjem u
društvu, za nekakvim gimnazijskim kampovanjem. Možda će mi doći jedan prijatelj
slikar.
O mojim radovima
bolje da ne pišem – to je vrlo jadno i tričavo.
Ako sretnete Vitolda, srdačno ga pozdravite. Neka se na mene ne ljuti što
mu još nisam pisao.
Već završavam, srdačno Vam zahvaljujem na pažnji, moje poštovanje i
najsrdačniji stisak ruke
Bruno
Šulc
Drohobič, 4. III 1936.
Florjanska 10
Molim za
skore vesti i dalji tok korespondencije.
[Iz prepiske Bruna Šulca / s poljskog
prevela B. Stojanović. – Gradac, br. 148-149, 2003]
------------