www.brunoschulz.org

IZ PREPISKE BRUNA ŠULCA

Izbor i prevod Branislava Stojanović ©

[1]

Bruno Šulc

[Molba] Visokom ministarstvu prosvete i crkvenih dela u Varšavi

preko Oblasne školske uprave u Lavovu

U nastojanju da dobije mesto nastavnika crtanja i ručnog rada u Državnoj gimnaziji u Drohobiču, prema čl. 3 zakona od 26. IX 1922 (Službeni list Rep. Poljske, br. 90, st. 828) dolepotpisani moli za davanje saglasnosti za obavljanje nastave.

U prilog svojoj molbi dolepotpisani navodi sledeće datume koji se tiču njegove biografije:

Rođen 1892. godine u Drohobiču, ispit zrelosti sam položio u tamošnjoj gimnaziji 1910. godine. Od 1910-1914. sa pauzama prouzrokovanim narušenim zdravljem studirao sam arhitekturu na politehničkoj školi u Lavovu, gde sam i položio prvi državni ispit u februaru 1914. god.

Prekinuvši studije na duži period usled izbijanja rata, nastavio sam ih godine 1917/18. u Beču i tu se pod uticajem dela stare umetnosti sve više budila sklonost ka slikarstvu, što me je navelo na prekid studija arhitekture i posvećivanje slikarskom pozivu.

U više navrata izlagao sam svoje radove u prestonicama i, kao što se može videti iz novinskih članaka, ne bez uspeha, te sam nastupio u martu 1922. sa desetak radova u "Društvu za popularizaciju likovnih umetnosti" u Varšavi, u junu 1922. sam imao malu kolektivnu izložbu u "Društvu prijatelja lepih umetnosti" u Lavovu, itd. Uglavnom sada radim u oblasti grafike, a istovremeno bih želeo da se posvetim pedagoškom radu.

Bruno Šulc

Drohobič, 9. avgusta 1924.

[2]

Bruno Šulc

[Pismo Stefanu Šumanu]

Živjec, 24. VII 1932.

Poštovani gospodine profesore!

Već sam Vam bio napisao pismo, pismo u kojem mi se činilo da je neophodno opravdati taj moj – reklo bi se – gusarski atak kojim sam upao u Vašu sferu, namećući Vam sebe i svoje radove. U tom sam pismu izražavao pretenzije da sudelujem u tom svetu, u toj atmosferi gde obitavaju stvaraoci duhovnog sveta. Želeo sam da budem primljen u porodicu stvaralačkih duhova, da osetim da se moj svet graniči, dodiruje sa drugim svetovima, da se na tim granicama ovi svetovi prožimaju i ukrštaju, da međusobno izmenjuju impulse i drhtaje. Nastojao sam da u tom pismu objasnim zašto mi nisu dovoljne kristalizacije duha, objektivizovane duhovne forme sadržane u sistemima, u knjigama. Odakle potiče ta čudna fascinacija koju stvara živa individualnost, odakle ta čudesna magija opštenja s njom? Kao da se oko glava stvaralaca javlja nekakvo zgušnjavanje misli, vrtlozi i nemiri duhovne atmosfere, nekakva neodređena i stvaralačka plazma u koju poniremo kao u prolećnu buru, sami puni unutrašnjih eksplozija i pražnjenja. Zato sam se osećao tako ustreptao i uzbuđen tokom Vaših predavanja. Tematika, razmatrani problemi, bili su u drugom planu – važan je bio sloj, duhovni nivo na kojem su se oni odvijali – klasa i maniri te misli – nekakve imponderabilije koje nisu pojedinačno svesne, kondenzovale su se u čitavom zbiru u osećaj nekakve savršene strukture, od koje raste srce, kao kad nas pogodi pogled na ženu o kojoj ne znamo ništa podrobnije, koji nas odjednom prožme potresnim ubeđenjem da ona poseduje sve one skrivene i nama samima neznane osobine, za kojima u suštini tako žestoko žudimo.

To pismo, ta pravdanja pokazala su se nepotrebna, zastarela posle Vašeg pisma.

Našao sam rezonancu, rezonancu koja je bila jača i punija nego što sam mogao i sanjati.

Duboko sam Vam zahvalan za to. I još nešto.

Ovu rezonancu ste Vi učinili zaista punom, dopunili ste njenu meru dopustivši mi uvid u Svoje čudesno pesničko stvaralaštvo. Umem to da cenim i duboko sam Vam zahvalan. Nisam ni blizu toga da kritikujem. Ove pesme su bile za mene radostan i pun doživljaj, bile su kao proširenje mog sopstvenog sveta nekakavim novim, čudnim a opet nekako poznatim predelom, pronalaženje neke davno izgubljene ulice u sopstvenom gradu. Možda grešim, ali imam osećaj kao da stanujemo negde u blizini, kao da sa dve strane povremeno kucamo u isti zid. Ova bliskost mi izgleda čudna i radosna i bojim se da sam suviše nesmotreno srušio distancu. Teši me što nisam prvi. Uostalom, u svetu duhovnih formi distance više nisu obavezne.

Nemam književno obrazovanje, ne poznajem savremenu poeziju i neću uspeti da odredim genealogiju, mesto ovoj poeziji. Jedino poređenje koje mi se nameće, to je Rilke, božanski Rilke. To je vrlo tih svet zatvoren u sebe, treba otići vrlo daleko od vreve i zaista duboko zaroniti da bi se ova poezija čula. Narcizam, samotnost, zaklanjanje pod stakleno zvono.

Ova učaurenost u sopstvenu samotnost, odsecanje od života, od aktivnosti, slast i tragika ovog (Ples sa samim sobom) podseća me na najbitniji i najdublji moj san koji sam imao u sedmoj godini života, san koji predstavlja anticipaciju moje sudbine. Sanjao sam da sam u šumi, noć, mrak, nožem odsecam sebi penis, pravim rupu u zemlji i zakopavam ga. Ovo je na neki način antecedens, partija sna bez osećajne intonacije. Sledi pravi san: Dolazim k sebi, shvatam čudovišnost i stravičnost počinjenog greha. Ne želim da verujem da sam ga zaista počinio, i uvek s očajanjem konstatujem da jesam, da sam to uradio, da je neopozivo. Kao da sam već izvan vremena, u večnosti koja za mene neće više biti ništa drugo nego užasna svest o krivici, osećanje nenadoknadivog gubitka za večita vremena. Zanavek sam proklet i izgleda kao da su me kao uzorak zatvorili u staklenu teglu iz koje nikad neću izaći. Taj osećaj beskrajne patnje, večnosti prokletstva – nikad neću zaboraviti. Kako objasniti taj simbolični naboj u tim godinama, taj značenjski potencijal sna koji je do danas ostao za mene nepresušan? Tu vidim dodirnu tačku sa staklenom kućom ("preparirani primerak").

U pesmi Smrt i san predivna je treća strofa – "Propao je svet kao srebrna kašika. Prašak za spavanje je u mene izlila i dugo nada mnom bdila Majka."

Vi dosežete do nekih pupčanih praslika, do onih dubina kada smo bili najbliži bitku, do slika onih dugih, neizlečivo bolesnih zimskih noći, kada smo bez kraja kapricioznim gnevom jadikovali zbog presečene pupčane vrpce.

Tu pesmu, kao i Ples sa samim sobom, još uvek ne razumem do kraja. Čudesni Razgovor me podseća na najbolje Rilkeove pesme. Vi isto tako koristite unutrašnje rime i lajtmotiv jedne rime, jednog istog zvuka u nekoliko strofa. Ovo je nesamerljivo efektan i inventivan metod, koji prenosi reč u neku novu dimenziju, koja izvodi u novi zvučno-značenjski razmer.

Taj isti metod primenjen u Dijani dao je neki čudesan, stari goblen, pun tajanstvenog života, zmijolikosti, bujnosti i vegetacije, kakva raste u mitološkim epohama života vrsta i jedinki. Ovo preplitanje panteističke mitologije vrsta sa individualnim detinjstvom goblena i nameštaja izgleda mi legalno, baš tačno i pravilno, pošto se ove dve mitologije čudnovato dopunjuju i uzajamno interpretiraju. Ova pesma ima čudesnu punoću, bogatstvo i savršenstvo Rilkeovih mitoloških "povesti". Može da se čita od početka i s kraja, i u svim pravcima, cela je od tkiva, od žive bujnosti. Svaka pesma ima svoju posebnu draž, npr. Vrane koje ne mogu da čitam bez neobičnog uzbuđenja. (Slični elementi, klice u mom uvodu u Ptice).

Ili Tišina na stolu – mrtva priroda svojim intenzitetom dovedena do metafizičkog treptaja, do tajnog žmirkanja stvari začaranih, koje bi htele da progovore – analogna tendencija postoji u Neue Sachlichkeit nemačkog slikarstva. Sjajna Vavilonska kula, posebno su savršene prve dve strofe. Oprostite mi što izvlačim, izdvajam i samim tim kao da dajem sud. Nisam ni blizu toga, ali po prirodi stvari neka mesta ostavljaju na mene jači utisak.

Moram još da citiram prekrasno mesto: "Široko je otvorio kišobran lišća, Kao da pada, Pravo u oko gledaju me stvari sa stola, Kao da se nešto dešava" (Tišina na stolu).

Možda nisam još dovoljno dugo s ovim pesmama da bih ih sasvim razumeo. Te pesme su od onih koje se razvijaju i rastu u opštenju s njima. Mogu li ih smatrati za svoje? Učinili biste mi veliku radost kad biste mi poslali druge Svoje pesme. Imate li nameru da ih štampate? Još jednom Vam hvala što ste me obdarili ovakvim doživljajem, koji pored Rilkeove poezije spada u one najdublje koje sam dobio od poezije.

Veoma me je zainteresovala knjiga o priviđenjima pod meskalinom i pročitaću je s pravim zadovoljstvom i ako mi dozvolite, profesore, saopštiću Vam svoje utiske i primedbe. (Molim Vas da mi oprostite, ali u onom delu našeg razgovora koji je bio kao između monada, izgledalo mi je da nije na mestu obično oslovljavanje titulom.)

Mnogo Vam hvala za sve napore oko izdavanja moje knjige. Ne znam koliko imam prava da Vama, profesore, oduzimam vreme zbog toga. Možda će olakšati stvar ako Vas obavestim da je moj brat, inače dobro situiran čovek, obećao da će pokriti finansijske troškove izdavanja ovog dela, delimično ili u celini, ako bude trebalo. Dakle, uglavnom se radi o pronalaženju ozbiljne izdavačke kuće, koja je dobro vođena i koja daje primerenu reklamu za svoja izdanja, kao i odgovarajuću likovnu opremu. Sam ću nacrtati korice. Razmišljao sam da to delo ilustrujem drvorezima unutar teksta, kao što su bile knjige s početka 19. veka, ali ne znam da li ću to uraditi. Hteo bih da to delo već jednom izađe, pošto je intelektualna situacija svakim danom sve nepovoljnija za njega.

Još jednom Vam, profesore, najtoplije zahvaljujem na svemu i izražavam svoje najdublje poštovanje

Bruno Šulc

[3]

Bruno Šulc

[Pismo Julijanu Tuvimu]

Poštovani, dragi gospodine!

Hvala. Nisam to očekivao, ali u dubini duše Vaša rezonanca je bila moj postulat, gorući zahtev. Na dnu strasti i žestine ove knjige bila je i ta stara žudnja. Danas ste je Vi u meni utišali, zasitili i prepunili. Kakvo ispunjenje!

Ovo je došlo malo prekasno – nije to Vaša krivica.

Kad ste pre više godina bili u Drohobiču, ja sam bio u sali, gledao sam Vas osvetoljubivo i buntovnički, pun sumornog obožavanja. Stara priča. U nemoćnom divljenju, neke Vaše pesme dovodile su me tada do očajanja. Bolelo je – čitati ih nanovo i svaki put kotrljati uz planinu tu tešku gromadu divljenja, koja je pre no što stigne na vrh letela u podnožje, ne uspevajući da se održi na strmoj padini zanosa. Uništavale su me, i opijale istovremeno, tvoreći predosećanje nadljudskih trijumfalnih moći, kojima će jednom raspolagati slobodan i srećan čovek. U to vreme sam nosio u sebi nekakvu legendu o "genijalnoj epohi", koja je jednom tobože bila u mom životu, u kalendarski neodređenom vremenu, izdignuta iznad hronologije, epoha u kojoj su sve stvari odisale sjajem božanskih boja, a čitavo nebo upijalo se uzdahom, kao gutljaj čistog ultramarina.

Nikad je zapravo nije bilo. Ali u Vašim pesmama bila je ona ostvarena i oštra kao paunovo oko kad krvari lazurom, prekriveno drečavim trepljama – bila je, kao bučno gnezdo kolibrija...

Od Vas sam naučio da svako stanje duše, dovoljno daleko porinuto u dubinu, vodi kroz tesnace i kanale reči – u mitologiju. Ne u krutu mitologiju naroda i istorije – nego u onu koja ispod gornjih naslaga šumi u našoj krvi, komeša se u dubinama filogeneze, grana u metafizičku noć.

U toj mitološkoj dubini Vi verovatno imate pakt sa Satanom. Na tom mestu Vaše pesme postaju transcendentalne, u zanatskom smislu prosto nemerljive, prelaze granice stvari ovozemaljskih.

Danas je moj veliki trenutak trijumfa. Čini su se raspršile – ovo što sam od zanosa nakupio, egzaltirano sam izrazio u napadu divljenja, dotle strano i upereno protiv mene – sada me potvrđuje i prihvata. Hvala.

Bruno Šulc

Drohobič, 26. I 1934.

Florjanska 10

[4]

Bruno Šulc

[Pismo Arnoldu Špetu]

Uvaženi, dragi gospodine!

Vaše pismo je u meni probudilo najdraže uspomene. Pa kako Vas se ne bih sećao i onih naših prijatnih razgovora u Kudovi! Puno Vam hvala što ste mi pisali. Zaista me je dirnulo Vaše živo interesovanje za sudbinu moje knjige i što Vas toliko raduje njen uspeh. Taj uspeh je za mene bio pravo iznenađenje i velika radost. Mislio sam da je to maltene ezoterična stvar, a oni koji su je znali u rukopisu to su mi i potvrđivali. A eto ispostavilo se da je mnogo veći broj "posvećenih" i "upućenih". Nažalost, knjige su mi odavno nestale, sve zalihe su razgrabili oni koji su bili bliži, tako da ne mogu sebi da učinim čak ni to zadovoljstvo da Vam pošaljem autorski primerak.

Da li ste je čitali? Da li Vam se dopala? Od naših razgovora pamtim samo opštu atmosferu – sadržaj mi je ispario iz sećanja. S velikim zadovoljstvom prihvatam Vaš ljubazni poziv, te ću Vas posetiti – kako bismo posle 11 godina nastavili prekinuti razgovor.

Stid me je što ne znam ništa o Vašem književnom stvaralaštvu. Nedavno sam čuo za neki Vaš neobično majstorski prevod ili originalni rad. Sramota me je, ne samo što nisam čitao, ne znam ni o čemu se radi. Ne usuđujem se da molim za primerak, pošto sam i sam bio zaboravan.

Molim za Vaše blagonaklono sećanje i srdačno Vas pozdravljam

Bruno Šulc

Drohobič, 13. III 1934

Florjanska 10

[5]

Bruno Šulc

[Pismo Stanislavu Ignaciju Vitkjeviču]

Poštovani, dragi gospodine!

Još za Veliki četvrtak na Vašu adresu sam poslao pismo, rukopis, 14 grafika i još nisam dobio potvrdu prijema. Uznemiren sam i zabrinut. Bojim se da sam Vas uvredio izvesnim tonom fantastične bufonerije, u koji sam zapao u poslednjem pismu, isprovociran sličnom intonacijom Vaših pisama. Ali možda to smatrate svojom privilegijom koju drugima ne dopuštate. Bilo bi mi žao ako ste se zbog toga uvredili.

Kao i Vaša, moja fantazija, forma ili književni izraz, ima sklonost da skreće u pravcu persiflaže, bufonerije, autoironije. Na čije razumevanje bih mogao da računam ako ne na Vaše.

Ne, valjda se niste zbog toga naljutili.

Najlepše Vas molim da umirite moju savest i javite mi da se na mene ne ljutite, da se ništa u našem odnosu nije promenilo. Bio sam nedelju dana u Varšavi. Odlučio sam da se potrudim oko jednogodišnjeg odmora i provedem ga malo u Varšavi, malo u Zakopanima. Dobio sam kod Hesika i u Domu poljske knjige Vaša dela i neizmerno im se radujem.

Moje poštovanje i najsrdačniji pozdravi

Bruno Šulc

Drohobič, 12. IV 1934.

[6]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi kolega!

Ne zamerite mi što kasno i retko otpisujem. I ja sam dirnut i obradovan našim čudnim susretom. Sa uzbuđenjem i setom sam čitao Vašu ispovest. Ako vam ne uzvratim istom merom bogatog ispovedanja – to je zbog čudnog unutrašnjeg grča koji imam već izvesno vreme, nekakvog odsustva radosti, depresija za koju ne nalazim pravi uzrok. Mora biti da sam nervno bolestan. Imam sada puno razloga da budem zadovoljan, mogao bih sebi dozvoliti malo radosti, ali umesto toga proživljavam neodređeni strah, žalost, životnu tugu. Zapostavljam važnu prepisku do koje mi je stalo, ništa ne pišem, čak mi i prepisivanje nečeg već napisanog predstavlja nepodnošljiv napor. A upravo je na svet palo takvo neverovatno i blistavo proleće sa svim lahorima, sjajem, slutnjom – za mene samo zato da bih bio svestan da sam već s one strane svih proleća.

Ne zamerite mi što stalno odlažem da Vam pošaljem fragment za "Kamenu". Nemam puno – treba izabrati, završiti, obraditi i prepisati. Biće to – uskoro. Za Mickjevičev broj ne mogu ništa da dam. Poznajem Mickjeviča još iz škole. Ne mogu da uradim ni grafike za taj broj, niti za neki drugi. Nije lak metod koji koristim. To nije bakropis, nego tzv. cliché verre – staklena ploča. Crta se iglom po crnom sloju želatina koji pokriva staklo, na taj način dobijen negativ crteža je providan i tretira se kao fotografski negativ, tj. kopira u fotogr. ramu na fotoosetljivom papiru, razvija, fiksira i ispira – proces kao kod fotografskih slika – veliki izdatak – posao takođe. "Ruj" mi je tražio nekoliko svezaka – neću ih uraditi, iako se tu može zaraditi par stotina zlota. Ova tehnika nije za veliku produkciju.

Vašu nestrpljivost i čežnju za širim horizontom dobro razumem. I sâm sam to proživljavao i proživljavam. To što sam Vas pronašao za mene je bio čudan i lep događaj. Sada ćemo već valjda ostati u stalnom kontaktu, ali ne očekujte od mene pisma tako bogatog sadržaja kakva sami pišete – iz razloga gore pomenutih. Neka Vas to ne obeshrabruje i šaljite mi pisma, čitam ih s pravim zadovoljstvom.

Dotle Vas srdačno pozdravljam

Vaš iskreno odani

Bruno Šulc

24. IV 1934.

[7]

Bruno Šulc

[Molba] Ministarstvu prosvete i crkvenih dela u Varšavi

Dolepotpisani nastavnik crtanja u Državnoj gimnaziji u Drohobiču autor je nedavno objavljene knjige Prodavnice cimetove boje.

Kako se može videti iz priloženih novinskih članaka, jednoglasna ocena kritike u toj knjizi primećuje izvesno dostignuće u oblasti poljske proze, što autoru daje legitimno pravo i obavezu da nastavi sa književnim radom.

Nedavno sam započeo da ostvarujem plan za delo šireg obima, za čiju realizaciju nije dovoljan neredovan rad u pauzama između školskih časova.

Razapet između iscrpljujućih obaveza nastavničkog poziva i teškog i odgovornog umetničkog zadatka – daleko od podsticajne sredine i pomoći kulturnih centara – sa očajanjem shvatam da se moja energija neproduktivno rasipa, a realizacija mojih planova odlaže u nedogled.

Nalazim se sada u onoj fazi razvoja u kojoj ne smem stati na polovičnim rezultatima, odlagati realizaciju planova za beskrajnu budućnost. Moram svu svoju snagu da sakupim za celovit umetnički podvig koji mi predstoji.

Pritisak nerealizovanih zadataka daje mi smelosti za sledeću molbu.

Da mi Visoko ministarstvo odobri plaćeno odsustvo od školskih obaveza u periodu od jedne godine i, neka mi bude dopušteno da dodam, u slučaju pozitivne odluke Ministarstva smatraću se prekomandovan sa dosadašnje dužnosti na drugi delokrug kulturnog rada, ne manje važan i odgovoran.

Bruno Šulc

Drohobič, 9. maja 1934.

[8]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi gospodine i kolega!

Vaše dugo ćutanje mi je ležalo na savesti, koliko puta sam mislio na Vas. Imao sam nejasan osećaj da u poslednjem pismu nisam bio dovoljno prijatan, kakav je trebalo da budem posle Vaših srdačnih pisama. Vaša svetla slovenska duša ne razume zamršene i krivudave puteve u koje odlazi moja mračna i meandrična, puna čvorova i zaplitanja! Najtoplije Vas molim, dragi kolega, nemojte ni pomisliti da imam neke rezerve prema "Kameni" ili prema Vama lično – iako nisam poslao obećani fragment. Prema "Kameni" imam iskreni respekt i simpatije, kao prema časopisu koji visoko podiže zastavu čiste beskompromisne poezije. Bolje prihvatite istinu da sam utonuo u duboki pad duha i da mi se čini da ništa više neću uspeti da napišem! Tešim se i ubeđujem sebe da je ovo neurastenija, ali već je prošlo šest meseci od kad traje ova averzija prema peru i to ipak nešto znači. Od starih fragmenata izabrao sam jedan – zapravo ne fragment, delo je do neke mere zaokruženo, Julske noći, koje sam odredio za "Kamenu". Ali eto nemam energije da ih popravim i prepišem, pošto rukopis stoji u malo sirovom stanju. Imam osećaj da bih to delo isprofanisao kad bih ga ponovo prerađivao, plod neke inspiracije koju sad više ne mogu dosegnuti. Da li sam u međuvremenu štampao negde drugde? – kao da su mi svi časopisi otvoreni! Kako možete da govorite o rezervi prema "Kameni"!

Hvala Vam što ste mi pisali i pored takvog mišljenja o meni. Dobro ste uradili, pošto bez toga ko zna da li bih se odvažio da nastavim – a šteta bi bila ovu stvar ispustiti iz ruku kad je ispunjena tom količinom prošlosti i opterećena takvim kapitalom naše mladosti. "Šta Vas, do đavola, muči?" – pitate. Ne umem da odgovorim na to pitanje. Životna tuga, strah pred budućnošću, nekakvo nejasno ubeđenje da je tužan kraj svemu, neki dekadentni Weltschmerz ili šta, do đavola. Ne, ne odričem se prepiske s Vama, želim da je održim, koliko god možda nisam u stanju za izlive kakve ste očekivali. Ne zamerite mi to i ne otkrivajte u tome nikakve rezerve prema Vama. Ne bih želeo da izgubim Vaša pisma i molim Vas da i dalje budete tako ljupko srdačni i skroz simpatično prirodni. Upravo zbog toga što sâm nemam tu osobinu, tim pre je osećam životnije. Zaista bih se rado s Vama sastao. Gde ćete biti 20. VI? Možda bih nekako mogao da dođem do Vas za vreme raspusta. Iskreno se radujem što Vam je u izgledu to malo putovanje do Italije. Odavno Vam to sleduje, takvom estetskom entuzijasti! Što se mene tiče, nema ni govora da bih mogao da se priključim. Moja plata iznosi 240 zlota. Od Prodavnica cim. boje nemam ni groša. Naprotiv, koštale su me nekoliko odlazaka u Varšavu.

"Ruj" mi je doduše obećao nekakvu renumeraciju u slučaju da se rasproda tiraž, ali sumnjam da će održati reč. U Varšavi je bilo vrlo fino. Bio sam tamo 6 dana. Proveo sam ih pretežno s Nalkovskom, mojom pokroviteljkom i, mogu reći, prijateljicom. Bio sam kod Tuvima (upravo se oporavljao od bolesti), kod Aleksandra Vata, video sam se s Važikom, s Bručom, s Gojavičinjskom. Šta ću raditi za vreme raspusta – još ne znam. Trebalo bi da se zavučem negde na selo i da pišem. Možda ću otići u Zakopane, s obzirom na zdravlje. Zavisi od toga da li ću dobiti subvencije za to. Zar "Kamena" neće dalje izlaziti? Želeo bih da ostanemo u kontaktu za vreme raspusta. Napišite mi gde ćete biti. Poznajem Leščica, ali vrlo površno. Pitaću ga za cenu kad budem išao na izlet u Truskavjec.

Najsrdačnije Vas pozdravljam i grlim. Setite me se!

Bruno Šulc

Drohobič, 5. VI 1934.

[9]

Bruno Šulc

[Pismo Arnoldu Špetu]

Poštovani i dragi gospodine!

Pričinili ste mi zaista veliko zadovoljstvo takvim dokazom sećanja i tim predivnim poklonom kojim ste me neočekivano obdarili. Kada ste uspeli da uradite tako savršen prevod? Kakav plod impresivnog rada i kakav tek elan stvaralaštva i nadahnuća! Zaista ste učinili veliku stvar za poljsku književnost, dodajući joj u odličnom prevodu tako veliki izbor iz dela Demela.

Nisam znao tog pesnika u originalu i čitajući Vaš prevod uopšte nisam imao utisak da je to prevod, pulsira takvim nadahnućem, prirodnošću i autentičnošću. Nisam još pročitao celu zbirku, samo sam na nekoliko mesta spustio sondu, svuda nalazeći iskreni poetski nagon. Nisam poznavalac poezije, nikad nisam napisao nijedan stih, dajem sebi pravo da sudim samo kao privatni konzument.

Kad bih imao takav dar kao što je Vaš, dar transponovanja poezije, odvažio bih se na ono o čemu odavno maštam kao o nečemu gotovo nedostižnom: na prevođenje R. M. Rilkea, kojeg obožavam više od svih pesnika. Kakav je Vaš odnos prema ovom neobičnom pesniku? Da li su Vam poznati Neue Gedichte ili Buch der Bilder?

Iskreno Vam čestitam na ovoj knjizi, koja će, nadam se, dobiti zasluženo priznanje.

Vaše opaske o mojoj knjizi, mada posle samo površnog uvida – veoma su suptilne i pronicljive. Ovih nekoliko Vaših reči o njoj obavilo me je poverljivim dahom razumevanja i bliskosti. Da, Vi pripadate retkom soju pravih čitalaca te knjige.

Stvarno me je sramota što ne mogu da Vam se revanširam knjigom, pošto su svi primerci nedavno otišli, a od izdavača ne mogu da tražim dodatne. Napisaću mu još jednom. Zanima me kakvo će biti Vaše mišljenje o celini.

Svaka vest od Vas za mene predstavlja dragu uspomenu na davne dane. Često Vas se sećamo, ja i naša zajednička poznanica koja je tu slučajno zapala: g. Juzefina Šelinjska iz Janova, koja o Vama priča s najiskrenijim sentimentom.

Naravno, kad budem u Lavovu, neću sebi uskratiti to zadovoljstvo da Vas posetim, zbog čega se unapred radujem.

Dr Mantel, germanista u ovdašnjoj gimnaziji, molio je da Vam prenesem njegov naklon.

Još jednom Vam srdačno zahvaljujem na sećanju, ostajem s poštovanjem i najsrdačnijim pozdravima

Bruno Šulc

Drohobič, 10. VI 1934.

[10]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Brezi]

Dragi gospodine,

Potreban mi je drug. Potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa – napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to što sam nosio.

Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu – kad se ogleda u četiri oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova – počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi.*

Dobro je što niste savršeni, što prekomerno konzumirate svoje vreme. Treba da budete puni nezvaničnih događaja, neregistrovanih aktivnosti, koji vam ispred nosa uzimaju vreme, sve dok Vaša oficijalnost posle mnogo ceremonija ne odluči da ih iskoristi. Jer neko ipak mora da ga uzme i nekom ono mora dobro činiti.

Ljudske slabosti odaju nam duše njihove, čine ih bespomoćnim. To je onaj nedostatak elektrona, koji ih jonizuje i stvara prijemčivim za hemijske veze. Bez slabosti bi bili zatvoreni u sebi i ništa im ne bi bilo potrebno. Tek mane ljudske daju im draž i čine ih privlačnim.

Beskrajno se radujem što ćemo se sresti. Dođite pravo kod mene. Tu sam do 1. VII. Za sada nemam nikakve posebne planove za odlazak na put. Možda ćemo nešto zajedno smisliti. Želeo bih najpre da Vam pokažem Drohobič i okolinu, da Vašim očima iznova pogledam ambijent moje mladosti. Da Vas uvedem u nenapisana poglavlja Prodavnica cim. boje. Očekujem Vas.

Srdačno Vas pozdravljam

Bruno Šulc

Drohobič, 21 VI 1934.

*Adresa: Drohobič, Florjanska 10.

[11]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Holenderu]

Poštovani gospodine!

Odmah posle razgovora sa gosp. Kurilukom morao sam iznenada da odem iz Drohobiča i tek sam se prekjuče vratio. U žurbi sam prepisao jednu novelu, možda ćete još stići da je štampate. Zaista se izvinjavam za kašnjenje.

Vaše pismo je stiglo na mesto mog privremenog boravka i tek danas se vratilo, pošto više nisam bio tamo.

Moje poštovanje i srdačni pozdravi

Bruno Šulc

Drohobič, 28. IX 1934.

Florjanska 10

[12]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi kolega!

Srdačno se zahvaljujem na pismu. Posebno ću odgovoriti. Za sada šaljem fragment proze za "Kamenu". Video sam sve Vaše slike kod Leščica, bio sam 10 dana u Truskavjecu. Pisaću o slikama i svemu. Grlim Vas

Bruno Šulc

30. IX 1934.

[13]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi kolega!

Izvinite, molim Vas, za predugo ćutanje kojim sam odgovorio na Vaše divno i tužno pismo obavijeno atmosferom Zadušnica. Otkud ovaj finebrični ton, otkud ovo koketiranje sa stravično privlačnom i tužnom Kraljicom groblja? Da li je to možda podsvesna reminiscencija na stari praznik prirode, praznik smrti i razvrata, novembarske bahanalije na groblju? Da li i Vas već hvata "taedium vitae" – velika apatija – pasivni otpor, želja za sabotažom, oslobađanjem od opšteg jarma? Pored Vas se stidim svoje plačljive nemuževnosti, recidiva nesigurnosti u sebe – Vi ste toliko snažniji od mene i tako muški podnosite svoju sudbinu!

Već mesec dana nisam ništa pisao, nisam slikao – i ponekad imam osećaj da više ništa neću napisati kako valja. Bila bi velika šteta da upropastim onakav uspeh koji sam postigao Prodavnicama, i upropastiću ga ako još ove godine ne objavim nešto što bi bilo barem na tom nivou. Nešto bih napisao kad bih dobio odmor, ali odande ni glasa, molba je potonula u podzemlje Ministarstva i gubim nadu da će isplivati. Planiram sad da napišem par članaka o knjigama. Vuče me da analiziram Manove Priče Jakovljeve – sjajnu stvar, na kojoj se može demonstrirati promena našeg pojma stvarnosti i novi pogled na suštinu života.

Ova čudesna jesen (prava "druga jesen" iz traktata) otiče iz mene neiskorišćena, jedva primećena. Samo uveče kad vazduh dobija boju i pun odsjaja i od svih predmeta, već u sutonu, oslobađaju se raznobojne emanacije, astralna tela, senka za senkom – volim da posmatram zelenkastosivo, bledozeleno, topazno, svetlo nebo, kao čarobna knjiga išarano crnim znakovima, turskim alfabetom vrana, i da posmatram te velike skupove vrana, bučne i plačne, te njihove široke, fantastične letove i krugove, okrete i hitre invazije na nebo koje ispunjavaju talasanjem svojih krila i treperavim graktanjem. Da li ste primetili kako povremeno, odletevši veoma daleko, izgledaju kao jedva vidljivi klobuk prašine i nestaju s vidika, a onda naglo u povratku, prikazujući nam se širinom krila, padaju kao crna kaša, rasipaju u čađave pahulje i sve više i brže se šire?

Moram da Vas obavestim da sam Vas pogrešno, zapravo prerano informisao o kupovini lozova iz serijske lutrije. Dobio sam u međuvremenu pismo iz kolekture, koje prilažem, i iz kojeg ćete saznati da u prvoj seriji nismo ni igrali, pošto su brojevi koje smo kupili već bili prodati. S obzirom na to, kolektura mi je poslala 1 loz iz druge serije izvlačenja, loz u vrednosti od 20 zlota, pošto se u drugom izvlačenju udvostručava ulog. Broj loza je 164 617. Dobro je što ste se setili da obnovite ulog. Da li da Vam pošaljem ili da sačuvam do decembarskog i januarskog izvlačenja? Čini mi se da smo zbog ovog manevra izgubili ne samo prvo izvlačenje, nego i deo svote. To je lutrija. Da li Vas možda ovaj obrt stvari odvraća od dalje igre?

Šta se dešava tamo kod Vas, dragi moj? Slikate li? Da li Vas je ova jesen nadahnula za neke nove definicije boja? Imate li tamo lep pejzaž? Imate li nekih vesti od Leščica? Pišite mi opširno o sebi!

Srdačno vas grlim i pozdravljam

Bruno Šulc

7. XI 1934.

[14]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Brezi]

Dragi gospodine!

Hteo sam da Vam toplo zahvalim za pismo i da Vam kažem da sam čitao Vaš izveštaj objavljen u "Rocznik Literatury", koji ste prećutali u pismu, a u kojem me stavljate na prvo mesto književne sezone. Smatram da je to akt velike hrabrosti tako beskompromisno celu svoju ličnost založiti zarad svojih idejnih prijatelja, tako preuzeti na sebe odgovornost za svoje idejne simpatije. Zaista sam dirnut i zahvalan. Ovakva solidarnost meni bliskih ljudi teši me u mojoj depresiji. Veoma sam deprimiran: odmor, na koji sam računao, nije mi odobren. Ostaću u Drohobiču, u školi, gde će se rulja i dalje iživljavati na mojim nervima. Treba naime znati da su se moji nervi raširili kao mreža po celoj radionici za ručni rad, rasprostrli se po podu, tapacirali zidove i gustom pletenicom opleli klupe i nakovanj. Ova pojava je poznata u nauci kao neka vrsta telekinetike, čijom silom sve što se dešava na klupama, stolarskim tezgama itd., dešava se delimično i na mojoj koži. Zahvaljujući ovoj savršeno razgranatoj signalnoj mreži, ja sam predodređen za nastavnika ručnog rada.

Ako već razmenjujemo skrivene tegobe koje nas muče, onda ću Vam poveriti jednu bolest koja me proganja, koja se takođe tiče vremena, iako se razlikuje od simptoma stomačne dijareje koju ste kod sebe opisali. Vaši organi za varenje suviše lako propuštaju vreme, nesposobni da ga u sebi zadrže – moji se pak odlikuju paradoksalnom prefinjenošću, obuzeti nekom idée fixe nevinosti vremena. Kao što je za nekog Radžu sa melanholičnom i nezasitom dušom svaka žena koju je dotakao muški pogled – već osramoćena i dostojna samo svilene omče, tako je za mene vreme, na koje je neko pretendovao, na koje je napravio najslabiju aluziju – već zatrovano, pokvareno, nejestivo. Ne trpim suparnike u vremenu. Oni mi uvek ogade onaj otpadak kojeg se dotaknu. Ne umem da delim vreme, ne umem da se hranim nečijim ostacima. (Istim rečnikom se služe zaljubljeni i ljubomorni.) Kad za sledeći dan treba da pripremim čas, da uzmem iz magacina stolarski materijal – već su celo popodne i veče za mene izgubljeni. Odustajem od ostatka vremena s otmenim ponosom. Sve ili ništa – to je moja deviza. I pošto je na taj način svaki dan u školi upropašten – živim u ponosnoj apstinenciji i – ne pišem. U ovoj beskompromisnosti krije se neki feudalni mentalitet. Šta mislite, da li ga je moguće odgajiti, utoviti, odnegovati taj procvat viteštva?

Pored toga Vam javljam da ću verovatno doći za praznike u Varšavu, gde nameravam da provedem raspust. Da li ću Vas zateći? Veoma se radujem susretu. Primite izraze poštovanja i tople pozdrave

Bruno Šulc

Drohobič, 2. XII 1934.

P.S. Možete li mi preporučiti neki jeftin stan u Varšavi?

[15]

Bruno Šulc

[Pismo Rudolfu Otenbrajtu]

Poštovani i dragi gospodine!

Nemojte se ljutiti što kasno odgovaram i ne baš onako kako bih želeo. Neka Vas to ne obeshrabruje. Još ćemo se – u nekom za mene boljem trenu – dopisivati i sigurno sresti. Pričao mi je Janiš da ste Vi po unutrašnjoj strukturi veoma meni slični, mada fizički sasvim drugačiji. To me veoma intrigira i raduje. Ali nekako se tako sad udesilo da ne možemo da se vidimo za vreme praznika, pošto odlazim u Varšavu – na ceo raspust. Možda biste mogli i Vi da dođete u Varšavu, gde će i Janiš biti početkom januara?! Janiš se veoma raduje susretu s Vama. Nažalost, i on i ja imamo veoma malo vremena da se zaista viđamo. On je slobodan tek noću, a ja sam pak tada umoran. Žao mi je što sam ga upoznao tako kasno. Još u avgustu sam mu poslao kartu, na koju nije reagovao i tek je u novembru došao kod mene.

Mnogo bih voleo jednom da dođem u Žešov, kod Vas, da vidim tu kuću à la E. A. Po, u kojoj živi usamljena, ekscentrična i apatična mlada dama. Čini mi se da imamo čitav niz važnih stvari za raspravljanje, stvari koje stoje između nas i čekaju na naš susret, kako bismo ih oživeli.

Čini mi se da mi je Janiš pričao da Vi obožavate Rilkea. To je tema o kojoj bi moglo mnogo da se priča. Trebalo bi zapravo preći sva njegova dela zajedno. Da li čitate na nemačkom? Ne radi se o samom Rilkeu, nego o stvarima koje su nekako zajedničke, o stvarima između njega i nas, o svemu onome što je on propustio da napiše, a što mi moramo dopuniti. Poznajete li Kafku? Tražim nekog novog autora, koji bi me zaneo i oduševio. Već odavno ne nalazim ništa osim Rilkea, Kafke, T. Mana. Imate li nešto za mene?

Hteo sam da Vam napišem samo par reči, kako bih Vas uverio u svoje simpatije i nadanja vezana za Vas. Nisam sad u stanju da napišem pravo pismo. Već nekoliko nedelja ništa ne čitam i književnost me nešto manje zanima.

Pod Janišovim uticajem oživelo je interesovanje za slikarstvo. Crtam između časova i predavanja, pošto sam i ja nastavnik i predajem ručne radove i crtanje. 30 sati nedeljno.

Sad je već tri posle ponoći. Od nekog vremena budim se u to doba i ne mogu da spavam. Radovalo bi me veoma ako biste mi odgovorili pre praznika, ali prema klasifikacijama itd. u školi – ne računam na to.

Srdačno Vas grlim i pozdravljam

Vaš Bruno Šulc

Drohobič, 18. XII [1934]

Florjanska 10

[16]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi kolega!

Oprostite mi što tako dugo nisam pisao i nisam čak ni reagovao na Vaše srdačno pismo i 3 broja "Kamene" koja ste mi poslali. Uzrok tome su razdražujući napori oko odsustva, koji su se na kraju završili odbijanjem. Pisao sam Ig. St. Vitkjeviču koji je radio šta je mogao, i Tuvimu koji ništa nije radio. Svi napori pokazali su se uzaludni prema odluci Saveta ministara kojom se ukidaju plaćena odsustva. To me je veoma utuklo, pošto sam se već saživeo sa idejom o odsustvu, školu sam tretirao kao nešto provizorno i činilo mi se da više neću moći da se vratim na školske časove. Neko vreme sam bio potpuno uništen. Malo sam živnuo tek kad je došao slikar Janiš, nadrealista, vrlo fin momak, koji restaurira murale u crkvi. On me je privoleo na crtanje, što već nekoliko godina nisam radio. To me je malo smirilo. Sada se spremam za Varšavu, gde ću još jednom uložiti napore da dobijem odsustvo u vidu neke stipendije. Ne nadam se mnogo, ali neću sebi da prebacujem da sam zapostavio svoj slučaj. Da sam odmah posle raspusta otputovao u Varšavu, možda bih bolje mogao da poradim i dobijem odsustvo pre ove odluke Saveta min[istara]. Sve ovo vreme ništa nisam pisao. Sada me više zanima slikarstvo.

Šta ima kod Vas? Koliko puta sam mislio na Vas, saosećam se sa Vašom teškom sudbinom, na koju se čak i ne žalite. Toliko mehaničkog, bezosećajnog rada za nekog ko bi mogao da radi druge stvari – to je ipak velika nepravda. Obojica smo osujećeni.

U poslednjem broju vrlo je fin Vaš drvorez. Da li Vam je nešto pisao Vaš slikarski marchand, da li je poslao novac? Žao mi je što se opet nećemo videti, pošto sam već odlučio da putujem u Varšavu, a tamo me čeka izvesna osoba koju ne mogu da izneverim. Ako se vratim ranije iz Varšave, zadržaću se u Sondovoj Višnji. Koliko tamo ostajete? Još ne mogu da Vam dam adresu u Varšavi, jer ne znam gde ću stanovati. Ako biste hteli nešto hitno da mi javite – pišite na adresu: Adam Važik, za Šulca, Varšava, Ceglana 10.

Ne ljutite se na mene što tako dugo nisam davao znake života i što sam Vas zapostavio, verujte da često mislim na Vas i patim što ne mogu sebe da primoram da pišem. Želim vam sretan praznik i prijatne časove odmora i srdačno Vas pozdravljam

Bruno Šulc

19. XII 1934.

[17]

Bruno Šulc

[Pismo Vaclavu Čarskom]

Poštovani i dragi gospodine!

Srdačno zahvaljujem za prijatno i ljubazno pismo, za reči utehe i ohrabrenja. Zaista su mi potrebne, jer sam na kraju snaga. Ne znam koliko ću još izdržati ovo mučenje. Nije to ona škola iz starih vremena, ona prava idila naspram drugih profesija – gotovo sporedno zanimanje, skromnog značaja u životu. Otkad je dobila krila, bestidno se raspustila, postala zahtevna, ima sve jače pretenzije da ispuni čovekov život. Ne podnosi konkurenciju. Davno je izgubila onu lepu skromnost koja ju je predodredila da bude profesija kojom zarađuju ljudi sa nekom misijom, nekim uzvišenim zadatkom, a ne unosno zanimanje.

Šta da radim? Da li treba da se odreknem ovog što smatram svojom misijom, svojim pravim zadatkom?

Da li ručni rad treba smatrati za svoj cilj i predmet svojih težnji?

Po prirodi nisam sklon da se opirem, suprotstavljam, protivim nečijoj volji. Nemam onu snagu ubeđenja, onu čvrstu veru u ispravnost svoje ideje, koja je neophodna za to. Zašto sam osuđen – ja, prijatelj prirode i njenih elementarnih pojava – da moram da joj se suprotstavljam, da gušim kod dece njihove prirodne i lepe nagone i izgrede, njihov stihijski vandalizam? Ne, ova borba sa jedinstvenim i simpatičnim čoporom od 26 dečaka (toliko ih ima na svakom času) naoružanih čekićima, testerama i rendama – nije časna borba, a žestoka i očajnička sredstva terora, kojima pribegavam da bih ih držao u poslušnosti, užasavaju me. Svaki dan odlazim odande brutalizovan i prljav iznutra, sa gađenjem prema sebi i sa tako žestokim gubitkom energije da satima posle toga ne mogu da je obnovim.

Najzad, posle podne imam razne poslove u radionici.

Dragi i dobri moj gospodine, zašto me ne spašavate? Zašto je gosp. Zavistovskom potrebno toliko vremena da pripremi teren za obnavljanje mog zahteva za odsustvo?

Molim Vas, dajte mi još 2 nedelje da uradim ilustracije za Eđa. Stvarno nisam imao vremena. Moj članak o sebi (u formi intervjua sa Vitkacijem – prepiska – intervju u pismima) već nedelju dana stoji kod Vitkjeviča u Zakopanima i bojim se da neće ugledati svetlo dana. Kad se ne bih bojao da ću uvrediti Vitkjeviča – poslao bih Vam za "Tigodnjik" kao intervju sa samim sobom. Osim toga ništa ne pišem – samo maštam o pisanju – jedva da imam vremena da nešto pročitam.

Gombrovič mi nije poslao svoj fragment koji je trebalo da ilustrujem. Očigledno je odlučio drugačije. Molim Vas da ostanemo u kontaktu i primite moje izraze poštovanja i srdačne pozdrave.

Bruno Šulc

[zima 1934/35]

[18]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Brezi]

Dragi Tađo!

Ne ljuti se što do sada nisam ništa pisao. Odmah sam upao u školski kovitlac... Inspektor se nastanio u Drohobiču i pritiska nas kao mora. Juna se dosađuje u Janovu i pati za Varšavom. Nemam još zvanično obaveštenje povodom mog odsustva. U ove dane sveopšte i velike žalosti ne mogu ništa da preduzmem. Da li si već završio prepisivanje? Da li si već u pregovorima s nekim izdavačem? Jedva čekam da se pojavi makar fragment.

Sa Vitkacijevim člankom nije dobro ispalo što sam ga dao Gridzevskom. Vitkaci se strašno zbog toga naljutio i naredio mi da odmah povučem rukopis, što sam i učinio.

Imam za Tebe molbu: Ne ljuti se, molim Te, što se s tim Tebi obraćam, ali samo Tebi to mogu da poverim. Izvesni gospodin, koji stoji visoko u društvenoj hijerarhiji, do čije naklonosti mi je stalo, nepotrebno je zaželeo i slavu pesnika i počeo da piše pesme. I to još nije sve, nego je mene zamolio da kod svojih poznanika iz književnog sveta zatražim ekspertizu o vrednosti tih pesama (pošto sam izjavio da se ja u to ne razumem). Ako ova ekspertiza ispadne loša – taj gospodin više neće imati naklonosti prema meni. Ako, dakle, možeš to da usaglasiš sa Svojom savešću – budi tako dobar i napiši nešto pozitivno i neobavezno. Šaljem Ti te pesme, o kojima ne znam šta da mislim. Ne vidim u njima nikakav smisao.

Šta radi Niček? Srdačno je pozdravi od mene i June.

Najtoplije Te pozdravljam

Tvoj

Bruno

Drohobič, 13. V 1935.

[19]

Bruno Šulc

[Pismo Ostapu Ortvinu]

Mnogopoštovani gospodine!

Odavno sam tražio povoda da Vam se posle toliko godina obratim. Na moju veliku radost, g. Lil me obaveštava, kao i g. H. Šternbah, da ste čitali Prodavnice cimet. boje i da ste na njih reagovali veoma pozitivno.

Želeo bih da izrazim kako je to za mene duboko zadovoljenje. Odavno sam sa zebnjom mislio o tome da li će i knjiga naići na Vaše zauzimanje.

Da li se sećate, poštovani gospodine, da ste me upravo Vi pre 15 godina otkrili kao slikara? Bilo je to kod g. dr Romana Aleksandroviča. Zahvaljujući Vašoj preporuci upoznao sam tada Karola Ižikovskog, kojeg sam odavno želeo da upoznam. To poznanstvo ipak nisam kasnije umeo u potpunosti da iskoristim, usled velikih unutrašnjih kočnica, koje su me onda opterećivale. I sad posle toliko godina to kočenje se obnovilo prilikom susreta sa g. Ižikovskim i nisam bio u stanju ni o čemu da razgovaram s njim. Molim Vas da mi oprostite što Vam pišem možda bez dovoljnog razloga.

S dubokim poštovanjem

Bruno Šulc

Drohobič, Florjanska 10, 15. V 1935

[20]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi kolega!

Već nedelju dana sam u Zakopanima, odseo sam u pansionu "Pani", Bulevar Slovackog. Iskoristite popust na karte (praznik planina) i dođite ovamo. Dolazi masa ljudi. Neverovatna gužva. U mom pansionu nema slobodnih soba, ali možda može da se unese u moju sobu drugi ležaj ili da se smestite negde u blizini. Očekujem Vas sa znatiželjom i radošću. Dođite! Sve drugo ćemo usmeno razmotriti. Ostanite u zdravlju, srdačno Vas pozdravljam

Vaš

Bruno Šulc

Zakopane, 3. VIII 1935.

Tek danas sam dobio od kuće Vašu dopisnicu.

[21]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi kolega! Žao mi je što ne možete odmah da dođete, a okolnosti su stvarno nepovoljne. Za stan je vrlo teško i sve je strašno poskupelo. Ja još ostajem, pretpostavljam do treće nedelje avgusta, dakle negde do 20-og. Mislim da se plaćanje klimatskog boravka može izbeći. Čini mi se da praznik planina traje do 14-og. Voleo bih da stanujemo zajedno, što će biti moguće kad odu gosti koji su pretrpali pansion. Od tog praznika planina još nisam video ništa interesantno. Uprkos očekivanjima, vrlo samotno ovde živim. Viđam se samo ponekad s Vitkjevičem i kritičarem Plomjenjskim. Ništa i ne radim, samo nastojim da se fizički oporavim, pošto sam, kao što se sećate, uvek bio slab i takav sam ostao (53 kg).

Nisam se video sa gosp. Javorskim. Dakle, računam da ćete krenuti 14-og ili 15-og, kako bismo mogli ovde još par dana provesti zajedno. Ja se ne penjem u planine – patim od vrtoglavice i imam strah od visine. Kad sam se jednom popeo na veću visinu, morao sam da zamolim nekog nepoznatog da me otprati do dole.

U iščekivanju Vašeg dolaska, srdačno Vas pozdravljam

Bruno Šulc

sreda

[8. VIII 1935]

[22]

Bruno Šulc

[Pismo Kazimježu Truhanovskom]

Drohobič, 6. X 1935.

Poštovani gospodine!

Dirnut sam Vašim odnosom prema mom stvaralaštvu i od srca Vam zahvaljujem za izraze simpatije i solidarnosti.

Mesija polako raste – biće to nastavak Prodavnica cim[etove] boje. Novele su delimično već objavljene u časopisima. Nedavno je izašla novela Eđo u "Tygodnik Ilustr[owany]" br. 40. Prevod s nemačkog je gotov, trebalo bi ga samo još jednom prepisati i pregledati. Za to čekam zimu, pošto ću tad biti u Varšavi i obaviti to lično u "Ruju". Nemam mnogo vremena, pošto u školi imam nedeljno 27 časova ručnog rada, iako su mi obećali odsustvo.

Što se tiče ilustracija, Prodavnice cim[etove] boje nisam ilustrovao, tek imam nameru da to uradim i zato bih želeo da naučim drvorez. Ne, ne mogu Vam pomoći s tim ilustracijama. Međutim, ako na to pristajete, poslaću Vam 2 stare grafike, takođe bez nadoknade, pošto samo od bogatih buržuja uzimam novac. Poslaću Vam ih, poštovani gospodine, čim mi pošaljete svoju adresu u Varšavi.

Da li bih se prihvatio da uradim ilustracije za Vaša dela? Molim Vas da mi oprostite što se ne mogu toga prihvatiti. Nemam vremena ni za ilustrovanje sopstvenih, ni za pisanje, ne smem da ga žrtvujem za ilustrovanje tuđih dela. Ipak, rado bih pogledao neko Vaše delo. Možete nešto kraće da mi pošaljete.

Rado ću se s Vama sastati u Varšavi. Do tada Vas srdačno pozdravljam, čekam Vaš odgovor, s poštovanjem

Bruno Šulc

[23]

Bruno Šulc

[Pismo Zofji Breza]

Draga Zosja,

Stid me je što vam tako dugo nisam pisao i zahvalan sam Ti što me nisi zaboravila. Često mislim na vas, na Tađa i Tebe, ali nekako ne mogu da se nateram da pišem. Što se tiče mog odsustva, to još uvek stoji po nekakvim upravama i ministarstvima, pa se nešto mislim da ne čekam odmor nego da batalim školu.

Hteo bih da Ti javim da je Juna (nedavno sam je degradirao na običnu Juzju) od nedavno u Varšavi. Tražila vas je u starom stanu, onda je bila u redakciji i tamo ostavila poruku, ali je očigledno Tađo nije dobio.

Evo Ti njena adresa: Juzefina Šelinjska, Košikova 45, stan 15, III sprat (Telefon 8 27 69 kući posle 4)*, i najlepše Te molim da se za nju pobrineš. Veoma je utučena. Nadam se da ćemo se još pre Nove godine videti u Varšavi.

Najsrdačnije Te pozdravljam i ljubim ruke

Tvoj

Bruno

[18. XI 1935]

[24]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Brezi]

Dragi Tađo!

Koliko puta sam mislio na Tebe s čežnjom. Nije li to čudno da ništa jedan drugom ne pišemo, da jedan o drugom čujemo samo posredno i zaobilazno?

Voleo bih da već imam u rukama Tvoju knjigu. Gde će izaći? Ta knjiga mora [da bude] u elegantnom i otmenom povezu, dobar papir, lep slog.

Moje delo napreduje vrlo sporo. Nisam imao dobro vreme. Na raspustu ništa nisam mogao da pišem. Sada kad bih mogao da pišem – škola.

Sad imam nameru, kad već dolazim u Varšavu, da tamo ostanem barem par meseci. Videću da li ću uspeti tamo da izdržim – finansijski i kakva bude atmosfera za moj rad. I još Te molim, dragi Tađo, da se postaraš za Junu. Izgleda da nisi dobio njenu poruku.

Da li si pisao još nešto osim knjige? Ovde ništa ne stiže – čak se ni "Skamander" ne može naći.

Radujem se što ćemo se uskoro napričati i nagledati jedan drugog do mile volje. Ostaj mi zdravo, grlim Te

Tvoj

Bruno

18. XI 1935.

[25]

Bruno Šulc

[Pismo Andžeju Plesnjeviču]

Dragi i poštovani gospodine Andžej!

Obradovalo me je Vaše pismo, nekako nisam računao da ćete ozbiljno shvatiti svoje obećanje. Nekad sam unosio celog sebe u pisanje pisama, to je onda bilo jedino moje stvaralaštvo. Šteta što ne možemo da vratimo našu korespondenciju u ona vremena. Sad više ne umem onako da pišem, a ono vreme – ne tako davno – iz ove perspektive mi izgleda bogato, puno i jedro u poređenju sa ovim sadašnjim sivilom i opštim rasulom. Imate rukopis koji mi se dopada. Imam dobro iskustvo sa ljudima koji imaju takav rukopis.

Precenjujete prednosti moje situacije u Drohobiču. Ono što mi čak i ovde nedostaje, to je – ta tišina, sopstvena, muzička tišina, smireno klatno podređeno sopstvenoj gravitaciji, sa čistom linijom puta, koju ne remeti nikakav spoljni uticaj. Ona supstancijalna tišina, pozitivna – puna – skoro da je već samo stvaralaštvo. Te stvari koje, kako mi se čini, hoće preko mene da se izraze – dešavaju se iznad neke granice tišine, formiraju se u središtu dovedenom do stanja savršene ravnoteže. Već taj spokoj koji ovde imam, mada savršeniji nego u onoj srećnijoj epohi – postao je nedovoljan za sve osetljiviju, suptilniju "viziju". Sve mi je teže da u nju poverujem. A upravo ove stvari zahtevaju slepu veru, uzetu na kredit. Tek pridobijene tom verom, s teškoćom prihvataju da jesu – da postoje do izvesnog stepena.

To što govorite o našem veštački produženom detinjstvu – o nezrelosti – pomalo me zbunjuje. Pošto mi se čini da je ova vrsta umetnosti koja mi leži na srcu upravo regresija, povratak u detinjstvo. Kad bi bilo moguće unazaditi razvoj, dospeti nekim zaobilaznim putem nazad u detinjstvo, još jednom posedovati tu punoću i beskraj – to bi bilo ostvarenje "genijalne epohe", "mesijanskih vremena" koja su nam kroz sve mitologije obećane i zaveštane. Moj ideal je "sazreti" za detinjstvo. Tek to bi bila prava zrelost.

Ovde živim potpuno samotno. Uzeo sam na sebe tužnu obavezu da posećujem prijatelja koji umire od raka. Proleće budi u meni želju za putovanjem u društvu, za nekakvim gimnazijskim kampovanjem. Možda će mi doći jedan prijatelj slikar.

O mojim radovima bolje da ne pišem – to je vrlo jadno i tričavo.

Ako sretnete Vitolda, srdačno ga pozdravite. Neka se na mene ne ljuti što mu još nisam pisao.

Već završavam, srdačno Vam hvala za pažnju, moje poštovanje i najsrdačniji stisak ruke

Bruno Šulc

Drohobič, 4. III 1936.

Florjanska 10

Molim za skore vesti i dalji tok korespondencije.

[26]

Bruno Šulc

[Pismo Kazimježu Truhanovskom]

Dragi gospodine!

Oprostite mi što Vam nisam odgovorio na dva Vaša pisma. Tome je kriva trajna depresija koja postoji u mom životu: osećam da ne mogu ništa da izvučem iz sebe, mada Vi od mene toliko očekujete i toliko se nadate. Naprosto nemam čime da odgovorim na toliki Vaš entuzijazam. Osim moje umetničke jalovosti, opterećuje me mnogo materijalnih i životnih problema, jer npr. sledećeg meseca neću imati više stipendiju (150 zlota) i nekoliko meseci neću imati od čega da živim, pošto ni platu sad ne dobijam. Proleće je do sada za mene bilo nekako tvrdo, gorko, negostoljubivo, nije mi donelo – gotovo ništa. Svakodnevno obilazim prijatelja koji umire od raka. Žao mi je što tako raspršujem Vašu legendu o mojoj sreći. Preda mnom je sad veliki bračni problem, vezivanje sa dragom i jakom, neobičnom ženom ugroženo je zbog mojih materijalnih prilika.

Pročitao sam Vašu radio-dramu s interesovanjem. Osim mog subjektivnog interesovanja – ne bih mogao ništa o tome da Vam kažem – pošto se uopšte u to ne razumam. Pokažite to u Varšavi Ižikovskom – on se veoma bavi scenarijima za radio i možda će Vam dati neku dobru sugestiju kako se stvar može upotrebiti u radijskim uslovima. Možda bi Vas i podržao, jer on voli mlade, neotkrivene talente. Da li treba da Vam vratim rukopis?

Moj prevod Kafke će se uskoro pojaviti, poslaću Vam kad se pojavi. Osim toga, hteo bih još pre raspusta da objavim knjigu novela koje su već štampane u časopisima, plus jedna veća nova. Hteo bih to da objavim sa ilustracijama. Mesiju ne pipam.

Oprostite mi što tako malo pišem. Nadam se da ćemo se uskoro sresti i da ćemo se napričati. A sada Vam srdačno želim sretne praznike i sve najbolje

Bruno Šulc

Drohobič, 11. IV 1936.

[27]

Bruno Šulc

[Pismo Karolu Kuriluku]

Mnogopoštovani gospodine!

S velikim zadovoljstvom šaljem Vam fragment Kafkinog Procesa, i to 2 odlomka po izboru. Jedan od njih pod naslovom "Dželati" – kratak je, ali je za celinu manje bitan. Drugi, koji sam naslovio: "Povest o ulasku u Zakon", sadrži esencionalnu ideju dela <ali je možda malo dosadan>. Izbor ostavljam Vašem sudu. Dodao sam kratak uvod o suštini Kafkinog stvaralaštva.

Poslednji broj "Signala" je veoma interesantan. Verujete li da još nisam stigao da ga pročitam u celini? Zato ću ostaviti svoje utiske za sledeće pismo.

Srdačan stisak ruke i najtopliji pozdravi

Bruno Šulc

Drohobič, 12. V 1936.

[28]

Bruno Šulc

[Pismo ministru Blešinjskom]

Poštovani gospodine ministre,

Za poslednjih par godina objavio sam knjigu, niz novela i članaka, koji su na moj rad skrenuli pažnju merodavne kritike.

Zahvaljujući tome, Ministarstvo prosvete i crkvenih dela dodelilo mi je znatnu pomoć u vidu godišnje stipendije i dalo preporuku Oblasnoj upravi u Lavovu, kojoj pripadam, za odobrenje književnog odsustva.

Nakon iskorišćenog odsustva treba sada da se vratim na posao nastavnika crtanja u Državnoj gimnaziji u Drohobiču.

Pošto me boravak u provinciji daleko od intelektualnih kretanja lišava kulturnih podsticaja i potpora kakve daje prestonica – želeo bih da se založim za premeštaj na odgovarajuće mesto u Varšavi, kao nastavnik crtanja u opšteobrazovnoj ili stručnoj srednjoj školi.

S tim se, poštovani gospodine ministre, obraćam Vama sa velikom molbom, ako biste me udostojili podrške kod gosp. upravnika Oblasne uprave u Varšavi.

Bruno Šulc

Varšava, 2. VII 1936.

[29]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Brezi]

Dragi Tađo!

Žalosti me što se viđamo tako retko i kratko i što jedan o drugom slušamo samo preko trećeg. Nemoj misliti da me je nešto iznutra udaljilo od Tebe – iako je činjenica, nažalost – da bi naši retki susreti mogli to da znače. Mislim na Tebe uvek s velikom nežnošću i ponekad se osećam kao u nekom od onih snova kad sanjamo da se neko ko je stvarno već odavno i zauvek otišao – vratio u naš grad, a mi usled čudne nemarnosti, usled nerazumljive rasejanosti, još uvek ga ne posećujemo, iako nam je blizak i drag.

Ne znam da li Ti je Juna dala moj članak o Grivaldu, koji sam napisao pre mesec dana. Poslao sam Čarskom rukopis, ali ga zbog nečeg još nije štampao. Bojim se da Ti se neće dopasti. To je knjiga koju je neizmerno teško predstaviti kritičkim stilom, dati njen adekvat pojmovnim sredstvima.

Šta Ti radiš? Da li puno radiš? Šta radi Niček? Kada ćete se uzeti? Srdačno je pozdravi od mene.

Ovde kod mene je vrlo tužno i samotno. Hteo bih da se prebacim makar u Lavov, ako već ne mogu u Varšavu.

Pre nekog vremena našli ste se s Junom, kako mi je pisala, ali posle tih susreta, njoj veoma dragih – nekako su prestali – sigurno njenom krivicom. Ona je puna hipohondrije i bezrazložnih strahova. Šta planirate za praznike? Najsrdačnije vas grlim i pozdravljam

Bruno Šulc

Drohobič, 29. XI [1936]

[30]

Bruno Šulc

[Pismo Andžeju Plesnjeviču]

Dragi gospodine Andžej!

Veoma me je obradovalo Vaše iznenadno i prijateljsko pismo. Baš juče sam Vam konačno pisao i pre nego što sam uspeo da ga pošaljem (nisam imao koverat) – kao da je već stigao odgovor. Na koje pismo niste dobili odgovor? Pa mi smo se videli u Varšavi od poslednjeg pisma koje sam dobio. Da li ste mi posle još pisali? Možda se pismo izgubilo? Osećam se pomalo kriv što smo se tako retko viđali za vreme mog boravka u Varšavi. Mislim da je ipak bilo moje da preuzmem inicijativu što se toga tiče. Ali to se još može popraviti.

Vaš članak je ostavio vrlo prijatan utisak na mene, i zato moj sud o njemu možda nije objektivan. Mislio sam da bi Vitold vrlo efektno mogao da Vas napadne. Njegovo stanovište je vrlo jako i teško ga je pobiti. Ovo što govorite o objektivizaciji umetničkog doživljaja, o distanci između života i umetnosti – mislio sam i ja – gotovo na isti način. Takođe i ovo o neosnovanosti zahteva da pisac bude ono što Gomber zove "potpuni pisac". Njegovo merilo pisca uopšte ne dotiče, po mom mišljenju, suštinu umetnika, nego se tiče samo njegove životne ili društvene snalažljivosti, ili nečeg sličnog. Realna lična korist od ovladavanja rečju "ne može biti" merilo umetničke vrednosti. Sve ste to veoma dobro formulisali. I uopšte, konstatovao sam da se po mnogim pitanjima slažemo, kao što sam već primetio tokom prethodne korespondencije, a i po načinu zahvatanja problema kao da idemo paralelno.

Lepo je čuti da Vas zanima šta se lično sa mnom zbiva. Nažalost, ne mogu da kažem o sebi ništa utešno. Upadam iz jedne depresije u drugu i to parališe moju aktivnost. Dolazim do toga da krivicu za svoju slabu produktivnost treba pripisati nedostatku discipline ili tehnike života, nespospobnosti da se sebi organizuje dan. Podležem predubeđenju da se sa stvaranjem može početi tek onda kad su otklonjene sve teškoće u životu, kad ništa ne preti i kad dune dašak vedrine nad smirenom "dušom". Ali na to treba dugo čekati. Dovoljan je neki zaostao i neobavljen posao, neka unutrašnja smetnja, pa da mi ubije volju za pisanjem.

Da li ste čitali moje Proleće? Ni sâm nisam time zadovoljan, zato tražim potvrdu od drugih.

Ne, nisam podneo nikakvu molbu Ministarstvu. Najlepše Vam hvala za dobru volju. Pretpostavljam da nemate moć da utičete na ministra da mi dodeli mesto u Varšavi? Podneo sam molbu Oblasnoj upravi za premeštaj u Lavov.

Knjiga Truhanovskog je jedna od stvari koje me deprimiraju u poslednje vreme. Tu knjigu smatram mahinalnom parodijom moje knjige, karikaturom, koja je posledica autorove nedarovitosti i naivnosti. Samokritika tog čoveka kao da je paralizovana. On ne zapaža ili i neće da obrati pažnju da ponavlja moje izraze, rečenice i formulacije, trivijalizovano i nedarovito. Da li ste nekad videli neuspele kopije slika koje rade diletanti? Detalji originala kod njih su na sličan način uprošćeni, izobličeni i iskrivljeni. Moja netrpeljivost proističe iz gađenja prema tom prostom, naivnom i primitivnom umu, koji se neveštom rukom dotiče mojih pronalazaka. U njegovim rukama oni se pretvaraju u karikaturu. Ta knjiga može mnogo da mi naškodi: naš čitalac nije savestan čitalac. Ko će hteti da se vrati na Prodavnice cim[etove] boje da proveri razliku između mene i Truhan[ovskog]. Na taj način njegova karikaturalna proza smešta se u svest čitaoca na mesto moje proze. Veoma bih voleo da Vi – ako je to u saglasnosti sa Vašom intencijom – upozorite čitaoca na tu opasnost i da iskopate rov između mene i njega. A da moja bojazan nije bez osnova – svedoči recenzija Lašovskog, u kojoj beda knjige Truhanovskog služi kao povod za napad na mene i sve što je tog tipa.

Šta još radite osim tih članaka? Pišete li nešto svoje? Veoma dobro razumem Vašu potrebu za izolacijom i tišinom. Ni ja nisam dobro razumeo recenziju Napjerskog, ali to pripisujem njenoj dubini i teškim intelektualnim putevima kojima vodi. Zar ne mislite?

Srdačno Vam zahvaljujem za pažnju, moje poštovanje i najtopliji pozdravi

Bruno Šulc

1. XII 1936.

[31]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Brezi]

Dragi Tađo! Bio sam pre 2 nedelje u Varšavi i hteo sam da se vidim s Tobom, ali su moj boravak nažalost pratile veoma neprijatne okolnosti: Juna je bila teško bolesna, posle nje ubrzo sam se i ja razboleo i ležao sam 10 dana u krevetu. Nisam hteo da Te zovem u posetu kad ležim u tuđem stanu i bolestan od gripa. Posećivao me je samo Vitold koji mi je doneo na čitanje svoj novi roman. Skoro je gotov i sjajan je. Moje delo je još u povoju. Ali mi zato kod "Ruja" izlazi tom starih novela. Naraslo je to do 270 strana i s 33 ilustracije biće ukupno oko 300 str. Veoma se bojim za ilustracije, da mi ih "Ruj" ne upropasti. Imam osećaj da nisam u svojoj recenziji uhvatio i izvukao suštinu Tvog romana. Vrlo je teško izložiti i okarakterisati Grivald. Ima stvarno dobru formu. Trebalo bi da dobiješ "nagradu mladih". Ali tamo izgleda odlučuju zakulisne naklonosti. Doveo sam Junu u Lavov, i tu se još leči. Ima 4 nedelje odmora. O čemu sad pišeš? Da li će to biti nešto slično Grivaldu? Nalkovska je rekla da treba da nađeš temu koja je više dramatična – i onda ćeš napisati savršenu stvar! Hvala Ti na pažnji. Ničeku zahvaljujem na pozdravima i takođe je srdačno pozdravljam.

Bruno

[3. II 1937]

[32]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi, stari moj, dobroćudni prijatelju!

Kad god sam mislio na Vas, osećao sam tešku grižu savesti i stid što sam se onda onako poneo prema Vama. Zašto se tako desilo – sami objašnjavate u Vašem dobroćudnom pismu. Tada nisam vladao svojim nervima, bio sam iznerviran i očajan. Zašto sam posle ćutao, i pored toga što ste me podsećali šaljući mi "Kamenu"? Valjda od stida, smatrajući da je moj odnos prema Vama zagađen i pokvaren. Vi ste mi se, međutim, u svojoj dobroćudnosti sami obratili. Opet ste naišli u za mene teškom trenutku. Upravo sad imam konačan raskid sa verenicom. Moja veza s njom je bila niz patnji i teških trenutaka. Na kraju osećam to kao olakšanje što je konačno prekinula sa mnom. U novinama je bila pogrešna vest. Nisam se njom oženio. Iako bi trebalo da budem zadovoljan zbog tog raskida – osećam sad strašnu prazninu i ništavnost života. Ne mogu ništa da radim, ne mogu da uzmem u ruke ni jednu knjigu, sve mi je strašno mučno i dosadno. Da li ste nekad nešto slično proživljavali? Ne prepoznajem samog sebe. Ja, koji sam uvek imao glavu punu zadataka i problema, uvek uzbuđen raznim idejama, sad se vučem prazan, bez misli i volje, i imam osećaj da je ovo već kraj svemu. Već mesecima ništa ne pišem, nisam u stanju da napišem ni najmanji članak. Čak me i pisanje pisma košta ogromnog savlađivanja. Već odavno i ne dobijam nikakva pisma i sâm nikom ne pišem. Osećam da sve to nije samo posledica mojih ljubavnih jada, nego da sam ušao u neku novu fazu života, u kojoj dominira veliko i suštinsko razočaranje – ništavnost života.

Dao sam knjigu u štampu još u januaru. Kada će izaći – ne znam, to me ne zanima, pošto me ta knjiga ne raduje. To je zbirka svih novela koje su već bile štampane u časopisima. Mesija stoji zapušten.

Šta Vi radite? Kakav je Vaš život? Naravno da će mi biti draga svaka vest od Vas. Samo se ne ljutite ako ponekad ne odgovorim odmah. Nemam još plan za raspust – ne mogu da se nateram ni na kakvu odluku. A Vi? Da li ćete biti negde u blizini?

Grlim Vas srdačno

Vaš

Bruno Šulc

Drohobič, 2. VI 1937.

[33]

Žorž Pint

[Pismo Brunu Šulcu] [1]

Milano, 29. 8. '37.

Georg Pinette

Via Guerrini 9

Poštovani gospodine Šulc,

Pišem po preporuci gospođe dr Hazen, koja mi je preporučila Vaše poslednje delo Prodavnice cimetove boje kao eventualno prikladno za italijansko izdanje.

Ovde imam dosta dobre odnose sa nekoliko ozbiljnih italijanskih izdavača i bio bih sretan kad bi mi uspelo da učinim nešto da se nađe mesto za Vaše delo. Bez poljskih lektora italijanski izdavači nisu u stanju da iznesu svoj sud – zato bi bilo uputno poslati na nemačkom kratak ekspoze Vaše knjige, ili još bolje – na francuskom. Pored toga, možda biste izvoleli da me izvestite da li su još slobodna autorska prava za Italiju.

U iščekivanju ljubaznog odgovora

Žorž Pint

[34]

Izidor Berman

[Pismo Brunu Šulcu]

Lavov, dana 13. XII 1937.

Dr I. BERMAN

Zadwórzańska 20 m. 5.

Poštovani i dragi gospodine!

Ekspoze i odgovarajuće pismo upravo sam poslao Alertu. Ako oni ne budu zainteresovani, postoji još jedna mogućnost. Bečka firma Oesterreichische Korrespondenz (H. Paoli) obratila mi se sa zahtevom za preporuku poljskih autora koji bi se mogli prevesti. Možemo i tu pokušati. – Svakako Vam savetujem da pošaljete novelu "Mass u. Wert". (Da li Vam možda treba rukopis?) Mada nije loša ni ideja s Brodom.

[...]

I. Berman

[35]

Vitold Gombrovič

[Pismo Brunu Šulcu]

Dragi Bruno,

Na vest o popravljanju Tvog raspoloženja pao mi je veliki kamen sa srca. Neka to razvedravanje potraje. Sigurno je to vezano za početak zime, a po mom iskustvu fizička podloga tih pojava je nesumnjiva. Sada si u dobroj situaciji, pošto si prevalio loš period i možeš sad očekivati dobar. Treba da uzmeš da radiš – nešto potpuno novo, što će Te udaljiti od prošlosti i okrenuti ka budućnosti.

Ja se takođe osećam bolje i popravio sam se. Vreme je ovde lepo. Od poznanika nema nikog osim g-đe Vlodarske, s kojom se često viđam. Ništa ne radim.

Nažalost, s Tvojim člankom se desilo kao što sam mislio. I pored toga što pišeš, smatram da je to značajan udarac za Ferdidurke. Bojim se i da "Tygodnik" to neće ni objaviti – to bi ipak zauzelo čak tri stranice! Ostaju još "Sygnały", pa čak i aprilski "Skamander" bi bio bolji, to je ipak ozbiljniji časopis. Čini mi se da neće biti teško promeniti neke rečenice, da bi članak bio aktuelniji. Preteruješ u optimističnoj oceni Ferdidurke i moje situacije.

Sa Sandauerom nastavljam prepisku i možda ću uspeti da ga prošvercujem u Varšavu.

Srdačno

V. G.

[Zakopane, početak januara 1938]

[36]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi Zenone!

Vaše pismo mi je stiglo u Poznanj, gde boravim kod jedne prijateljice. Mnogo Vam hvala na ljubaznoj pažnji. Za sada Vam pišem samo par reči, odlažući odgovor dok se ne vratim kući. Odatle ću Vam poslati nešto kraće za "Kamenu", jer ovde nemam ništa. Ovde se srećem sa "Promom". Što se tiče iluminacija i adresa, imam samo nekoliko brojeva "Grafike". Rado ću Vam poslati ako vam to nije poznato. Ima tamo raznih stvari. Tu sam kod vrlo prijatnih i inteligentnih ljudi, ali već sutra putujem. Poznajete Poznanj?

Srdačno Vas grlim i pozdravljam

Bruno

Svakako pročitajte Ferdidurke – genijalno delo!!

[5. I 1938]

[37]

Bruno Šulc

[Pismo Romani Halpern]

Draga Roma!

Rastužila me je i zabrinula vest da si bolesna i da ležiš u bolnici. Kako se ispostavilo da obavezno moraš u bolnicu? Na ispitivanje ili na lečenje koje nije moglo da se obavlja kući? Znam da su napadi žuči ("kolika") vrlo bolni i da se ne mogu izdržati bez narkotika. Imaš li dobru negu? Da li su dobri prema Tebi? Da li imaš posete? Imaš li šta da čitaš? Imaš li o čemu da razmišljaš? Kakav je taj bolnički svet? Da li si sama ili s nekim u sobi? Piši mi često i izveštavaj me o svemu, naročito što se tiče Tvog zdravlja. Kako možeš da kažeš da mi dosađuješ Svojim pismima?!

Kako si Ti dobra kad pamtiš moje probleme dok ležiš u bolnici, bežeći od lekarske nege da bi mi nešto sredila, o čemu Te čak nisam ni molio pošto znam da si zauzeta! Najtoplije Ti se zahvaljujem.

Veoma bih voleo da dobijem tu nagradu, najviše zbog toga što je to dobar put da se izađe izvan granica poljskog jezika. Pa i novac nešto znači! Uprkos svemu, Tvoje prethodno pismo je probudilo u meni nadu, iako sam znao da su tamo presudni obziri književne politike, uzvraćanje usluga, potreba da se osigura podrška nagrađenih.

Članak Pjaseckog sam dobio, hvala Ti. Glup je i ordinaran. Pojavila se velika recenzija u "Tygodnik Ilustrowany" Pomirovskog, iako bez oduševljenja. U "Pionu", br. 5 čini mi se, bio je lep članak o meni (uglavnom) i o Gombroviču A. Sandauera, mladog kritičara koji se proslavio vrlo inteligentnim razmatranjem mog stvaralaštva (i Gombrovičevog). Poslao sam za "Skamander" jedan drugi članak tog istog kritičara o Sanatorijumu, zajedno s mojim Ferdidurkeom.

Sa Gombrovičem sam stalno u kontaktu. Putuje valjda u Italiju, a možda čeka rezultate književne nagrade. Od Ege Hart i njenog prijatelja stalno dobijam oduševljene pohvale mojoj knjizi koju zajedno čitaju. Oni vide srodnost te knjige sa Pričama Jakovljevim T. Mana, a to poređenje mi veoma laska. Majka mog prijatelja hoće da odnese Heimkehr T. Manu, pošto ide u Cirih. Osim toga me čudi ćutanje koje vlada oko Sanatorijuma. Kako to objasniti? U jednom lavovskom časopisu je bila veoma laskava recenzija I. Bermana, kojeg su par dana kasnije pretukli studenti endeovci. I. Berman je izdavač satiričnog časopisa "Chochoł" po uzoru na "Szpilki" (sa istim saradnicima).

Osećao bih se sad mnogo bolje kad me ne bi okruživali ljudi koji me deprimiraju svojom udaljenošću od intelektualne sfere. Sada me zanima crtanje. Voleo bih da imam ovde nekog iz moje sfere. Više puta sam pozivao kod sebe jednog lavovskog slikara, vrlo inteligentnog, ali se on ne odaziva.

Ne znam da li Te ove vesti sad interesuju, kad pripadaš tom drugom svetu o kojem pišeš. Kao revanš za moju knjigu Nalkovska mi je poslala 4-5 svojih. Na jednoj stoji posveta: "B. Š. s velikim uvažavanjem Njegove knjige".

Vandi Kragen još nisam odgovorio.

Želim Ti od sveg srca da što pre ozdraviš, a dotle puno spokojstva i vedrine, i prijatnih misli. Čekam novosti. Srdačan pozdrav

Bruno Šulc

21. II 1938.

[38]

Bruno Šulc

[Pismo Romani Halpern]

Draga Roma!

Zašto nema od Tebe nikakvog odgovora, nikakvih vesti? Zabrinut sam. Da li si još bolesna, da li si još u bolnici? Da li Ti možda pisanje predstavlja teškoću? Ili je samo depresija? Posle nekoliko dosta dobrih meseci i kod mene je došao pad. Tako sam izbačen iz ravnoteže, izvaljen iz okvira, da ne mogu da smognem snage za pisanje najhitnijih pisama. Žao mi je izgubljene, glupo straćene mladosti: u nekoj sam groznici i nemiru, hvata me panika "pred zatvaranjem kapije". Ali neću da pišem o sebi dok ne dobijem vesti od Tebe. Zar još nema poboljšanja? Koliko dugo ćeš još biti na lečenju? Napiši mi makar par reči ili izdiktiraj Stefanu. Možda bi bilo bolje kad bi mi dala adresu bolnice?

Od mog putovanja u Pariz za sada ništa. Kister mi ne šalje novac. Danas sam mu konačno pisao. Od novinskih odjeka došla je do mene vrlo oduševljena Bermanova recenzija u lavovskoj "Opiniji" i pozitivna u "Signalima" Prominjskog. Varšavske novine ne čitam. Osim toga potpuna monotonija. Došao je ovde jedan od značajnih jevrejskih slikara, N. Špigel, koji se oduševio mojim crtežima i preporučio mi da putujem u Pariz i napravim izložbu.

S nestrpljenjem čekam od Tebe vesti i srdačno Te pozdravljam

Bruno Šulc

3. III 1938.

Drohobič, Florjanska 10

[39]

Stanislav Ignaci Vitkjevič

[Pismo Brunu Šulcu]

Mili Bruno – Već sto godina se spremam da Ti napišem pismo, ali sve čekam da pročitam Tvoju knjigu (neke stranice su veličanstvene!) i da se nešto lepše desi u mom životu, da bih Te poštedeo fatalnih novosti. Ali ne mogu da Te ne rastužim, pošto je moj život zadesila velika katastrofa, tj. ona žena koju si video u bioskopu i koju sam voleo (i sad volim) kao ćerku (do te mere da samo ljubav mačaka mogu da uporedim), definitivno me je ostavila zbog mojih prevara (?) i laži, koje su opet posledica "kratkog lanca" na kojem me je držala, zahtevajući od mene da se popravim, a ne dajući mi uslove za to. ¾ krivice moja – ¼ njena. Potpuno sam ovim zdrobljen – to nije samo gubitak ljubavnice, nego najdražeg bića na svetu. Ne znam da li ću se oporaviti posle ovog udarca. Pišem kao kuvarica – ali prava nesreća nije raspoložena za književnost i više voli grubu banalnost izraza. Dosta. Pokušavam da ne klonem i radim, ali strašno je teško. Rasporena mi je utroba i dobio sam čizmom po njušci. (Tebi bi se to dopalo.) Sa adrese u Brackoj poslato mi je 80 kila (!) svih poklona, plus slike. Moj leš čuči u tom sanduku i plače nad izgubljenom srećom. Inače, kad se brijem ujutru imam osećaj kao da brijem sopstveni leš za kovčeg. Ne znam šta da radim – imam nekoliko poziva za gostovanje, a meni se ne živi. I pored toga nekim čudom ostajem u formi i mnogo radim. Odmah mi piši i obraduj me, ne obaziri se što ja Tebi tako dugo nisam pisao. Poslao sam samo dopisnicu kao odgovor na jedno od najlepših pisama (Tvoje) koje sam ikad dobio. Nisam još pročitao Ferdidurke. Sada sam se usredsredio na filozofiju i specijalni problem savladavanja Bečkog kruga (trenutno Karnap). Ovde je cele nedelje bilo hladno kao u januaru – sanke, mraz, minus 6 i led. Sad će biti lapavice. Imam gram kokaina, ali nemam odg. društvo za uživanje. Ali sam pušio i pio pivo. To pomaže kod naprasnih nesreća. Grlim Te srdačno. Valjda nas Gombrovič ne podeli.

Tvoj Vitkaci

*Napiši laki, vrlo čudan komad za pozorište = scensku sintezu cimeta. Postavićemo Ti ga u ovdašnjem art. teatru koji pravimo.

[23. IV 1938]

[40]

Bruno Šulc

[Pismo Zenonu Vasnjevskom]

Dragi Zenone!

Oprostite mi što tako retko i šturo pišem, što se ne mogu dovoljno revanširati za Vašu ljubaznost. Poslali ste mi divnu i tužnu pesmu, na kojoj srdačno zahvaljujem. Moja tuga je u sazvučju sa melodijom te pesme. Zajednička nam je ta tuga starenja, razočaranja, ogoljena istina. Mislite li da je moguće tu tugu razviti u stvaralačku energiju, umetnički je iskoristiti, sopstvenim porazom hraniti stvaralačkog demona?

Nisam za to sposoban. Moja muza žudi za vedrinom i toplinom. U jesen života postaje dremljiva i lenja, kao muve u ovo doba godine. S druge strane, mogao bih da kažem da sam bogatiji sadržajima, da materijal raste, samo nedostaje podstreka, energije, strasti da se prekuje u formu.

Shvatio sam da naš jedini oslonac može biti u radu, bilo kakvom, čak nižem od našeg nivoa, makar mehaničkom. Inače će nas tuga pojesti. Zato je dobro što radite diplome i povelje. To je prijatna i lepa zabava i mora da je i unosna. Potrudite se da na tom polju proširite krug, dođete do prestonice, čini mi se da u Poljskoj nema dovoljno specijalista za diplome, a vi imate uslova za to.

Ne bih o svojim planovima. Imam sujeverje da se ne ostvaruju kad se o njima unapred priča. Uostalom, oni nisu tako veliki i smeli. Da li ste čitali Sanatorijum? Nisam mogao da vam pošaljem autorski primerak, kao što bih želeo, pošto mi je "Ruj" dao mali broj primeraka, koje sam odmah u Varšavi razdelio kritičarima i uticajnim ljudima. Odjek je slab. Kako Vam se dopalo?

"Kamenu" sam dobio i hvala puno. Da to nije više nego darežljiv revanš za moje crtanije?

Grlim Vas najsrdačnije i setite me se

Bruno Šulc

24. IV 1938.

[41]

Romana Halpern

[Pismo Brunu Šulcu]

nedelja, 15. maja 1938. god.

Dragi Bruno!

Tek danas otpisujem na Tvoje gotovo očajničko pismo, ali ne stanujem više u ul. Foha i pismo mi je uručeno s nekoliko dana zakašnjenja.

Ne mogu, nažalost, ničim da dokažem svoje uveravanje, ali veruj mi, Bruno, da nije straha od gubitka nameštenja, sad bih bila pored Tebe u Drohobiču, ne zbog nekakvog lečenja u okolini Drohobiča – nego prosto samo za Tebe, da bih Te po svaku cenu izvukla iz tog groznog marazma u koji si upao u poslednje vreme.

Nije mi se dopalo ni pretposlednje pismo, ali sam se zavaravala da se ta raspoloženja kod Tebe često ponavljaju i brzo prolaze. Nažalost, ovo stanje kod Tebe sad već traje previše dugo i počinje da me stvarno uznemirava.

Ako zaista možeš da uložiš napor i otputuješ u Pariz – to bi naravno bilo mnogo bolje sredstvo nego odlazak čak i kod najslavnijeg neurologa. Za mesec dana ćeš biti slobodan, imaćeš pred sobom 2 ½ meseca slobode. To će Te postaviti na noge, čak i ako ne budeš mogao da otputuješ u Pariz. Bruno, malo vere u samog sebe, ipak si sjajan umetnik i još ćeš uraditi stvari koje će zadiviti svet. Nagrada koja Ti je bila potrebna kao potvrda da ljudi u Tebi priznaju velikog umetnika – bila bi samo tašta forma, legalizovanje onog što već sigurno postoji. I na tvoje sadašnje stanje uticalo je između ostalog to što nisi dobio tu nagradu.

Comparaison n'est pas raison – Osecki je dobio Nobelovu nagradu i umire sa 49 godina. Kad bi ga možda pitali šta bi izabrao, nagradu ili život, mislim da bi više voleo da živi.

Dragi Bruno, pored sve svoje nemoći, svesna sam da sam Ti duboko zahvalna što si takvo pismo napisao baš meni. Ne znam da li ćeš biti mnogo ljut na mene, ali juče je bio kod mene Vitkaci, kome sam pomenula da se loše osećaš. Zabrinuo se i rekao da si mu nedavno pisao u najboljem raspoloženju.

U svakom slučaju sad si nadrljao, jer ako ne želiš da se nerviram – moraš mi često pisati, makar kratke vesti šta se s Tobom dešava.

Gombrovič je objavio sjajan članak o Tvom stvaralaštvu u "Kurier Poranny". Videla sam ga u Zodijaku (nova umetnička kafana, nešto slično nekadašnjem Ipsu), ne sviđa mi se, utisak je između ostalog bio negativan i što je sedeo u društvu Štajnsberga i Rudnjickog, a ovog poslednjeg jednostavno ne podnosim.

Kad budeš došao u Varšavu, proćaskaćemo o svemu što nije za pisanje. Kad bi bio u Varšavi – smestila bih Te u krevet s nekim grabljivim stvorenjem – to veoma često pomaže.

Bruno, ni za sto godina ne bih Ti mogla popisati sve svoje neprijatnosti koje sam imala u poslednje vreme. Iznajmila sam stan na selu na 5 meseci, a kad su stvari već bile spakovane, raskinut je sa mnom ugovor i ostala sam bukvalno na ulici. Stvar je kod advokata. Sad stanujem u sobi pored kancelarije do 1. juna. Šta će dalje biti, još ne znam. Sve se veoma komplikuje oko mog odsustva. Ne znam gde i kad putujem. Imam utisak da su svi stambeno-zdravstveno-materijalni problemi – odličan lek za ono što stvarno boli. To će sve proći i biće ovaj ili onaj stan. A ove druge stvari su veoma bitne.

U toku je Linkeova izložba – veoma interesantna. U poslednje vreme slabo se krećem u književnom svetu, nisam imala vremena.

Vitkjevič ostaje u Varšavi do 1. jula, onda se vraća u Zakopane, imaće predavanja na kursevima koji se organizuju preko leta.

I on preživljava veoma teške stvari, najvažnije je izaći što pre iz svakog takvog sloma i još iz toga izvući neku korist.

Bruno, molim Te, glavu gore, i pored svega ipak vredi živeti; zar ne?

Šaljem Ti toliko topline i nežnosti da bi Ti bilo dovoljno da se Tvoje stanje prekine.

Čekam na vesti.

Roma

[42]

Debora Fogel

[Pismo Brunu Šulcu]

21. V 1938.

Bruno,

Ambijent ovog pisma je... Skole. Od Skola do Horostova, dokle sam htela da odem posle iznajmljivanja letnjeg stana u Skolu, na pola puta sam ipak odustala. Danas sam čudno deprimirana i rastrojena: ne znam kako ću uspeti da provedem dva meseca ovde – kao što bi bilo po našem planu. Čak ne znam ni da li ću moći da radim – u skladu s prvobitnim postavkama. A što je još gore – ne znam da li ću moći da raspolažem novcem za neki drugi, privatan i neophodan odlazak.

Čini mi se kao da je sve u meni zamrlo za planine – iako su i dalje "iz daleka kao plave šljive na tanjiru usamljenosti". Čini mi se kao da se s poslednjim i samrtnim prizvukom one metafore završio i odeljak poezije tišine, puste tišine, pustoši, za koju sam nekad imala toliko naziva. Da li je dopustivo ovo izjaviti: praznina prirode? A ona je danas ipak za mene takva, ovde, u svojoj neprijateljskoj formi, bez čoveka, dok umetnuta u pejzaž grada ona opčinjava mirisima, zelenilom, sjajem zelenila koje se pruža po svetlom asfaltu.

Potrebno nam je mnoštvo. Urbanizacija nije prazna reč. Treba da se ugledamo na gradove u inostranstvu. Ukoliko budeš u Parizu – vraćam se na praktičnu stranu priče – a ja skupim nešto para – doći ću na 2 zadnje nedelje avgusta. Sada ne bih mogla s obzirom na sledeće komplikacije: prošle nedelje Asjo je polomio nogu i sada je u gipsu, pa je neophodna specijalna nega; povrh svega uopšte ne mogu da se oslonim na mamu, koja je u poslednje vreme sve slabijeg zdravlja, a od kad se ovo desilo Asju (tu se može govoriti o sreći što je izbegnuta katastrofa) leži u krevetu i ne može ničeg da se prihvati.

Formalnosti koje se tiču odlaska: prošle godine sam išla sa ekskurzijom, ali sam imala individualni pasoš (košta 80 zlota), tako da sam mogla da se vratim posebno. Čula sam da ove godine treba da budu naročito povoljni uslovi za put u Francusku (ishod turističkog sporazuma Poljska-Francuska): pasoš po ceni od 40 zlota važi cela 2 meseca, a putovanje po Francuskoj vrlo jeftino. Informiši se detaljnije u "Orbisu". Za pasoš je potrebna lična karta, državljanstvo i dokaz o prihodima u Poljskoj (a propo: slučajno smo pročitali o Tvom odlikovanju na polju prosvete...)

A sad da se još vratim na Tvoje pismo: neosporno je da apstraktno znanje o dijalektici stvarnosti mora biti potvrđeno realizacijom, bez koje je jalovo. Ali ipak pomaže u krajnjem očajanju i beznadežnosti. Može da pomogne više nego bilo ko od ljudi. I može više nego ta druga mogućnost koju si Ti predložio: produžavanje sebe i svojih nerealizovanih mogućnosti u potomstvu. Imam ozbiljnu sumnju što se tiče te kontinuacije, uostalom i Ti naglašavaš sumnju: sopstvena deca retko se nadovezuju na nas, obično idu kod drugih po korene, kao da se instinktivno brane od degeneracije koja proističe iz suviše bliskog "braka", suviše velike blizine psihičkog tela, koja vodi u propast i dekadenciju. Više vole da se regenerišu stranim i za njih sirovim elementom ideja i oblika psihičkog bića. A ako čak i nije tako – da li nas kontinuatori mogu utešiti, koliko dugo osećamo sopstvenu nekorisnost, koliko dugo uopšte želimo da osećamo da živimo. Sumnjam.

I imam utisak da u našem životu deca imaju drugačiju ulogu. Ako hoćemo da generalizujemo princip želje za potomstvom – to je verovatno samo neka emotivna transpozicija stoičkog principa: život u skladu s prirodom?

Što se tiče Lorensa – u skladu s teorijom, ne znam šta je u mojoj podsvesti u ovom slučaju. U svesnoj svesti je nepobitan doživljaj neproduktivnosti ovakvog pristupa seksualnom problemu, nevažnosti i praznine koje se u njemu odražavaju i velike greške, prema kojoj su neke forme perverzije (povećanje nekih funkcija smatram takođe perverzijom) uzdignute do dostojanstva nove, primitivne, divne ljubavi. Ne, to nije ljubav na Tahitiju, pa čak ni ona koju, označenu kao ideal i suprotnost francuskoj ljubavi, nalazim u trećem tomu Tiboovih (Lepa vremena).

To je greška. I samo spoj greške sa senzacionalizmom, brutalne hrabrosti i prevladavanje stida tih problema uspelo je da smesti tu knjigu u krug važnih knjiga. Ali senzacija nije istovetna sa otkrićem, od kojeg se zahteva nešto više, upravo program i raznobojnost, bogatstvo života.

Možda ću moći da navratim do vas na jedan dan, ali nisam sigurna. Još ću se javiti. Zahvali se Vitu za poslednju dopisnicu i reci da ću se ovih dana povezati sa Strengom i saznati o sudbini njegove večeri.

Postaje oblačno. Tužno je. Vraćam se u Skole, gde ću na stanici sačekati da ode voz.

Srdačan stisak ruke

Dozja

[43]

Vitold Gombrovič

[Pismo Brunu Šulcu]

Dragi Bruno,

Veoma se radujem što Ti se moj predlog ne čini lišen praktičnog značenja. Naravno da nema govora o tome da treba da se "preobratiš" i uopšte nametati sebi dogmatsku stranu Katolicizma. Ako bi to jednom došlo samo od sebe, to bolje za Tebe i imam utisak da nisi tako daleko od toga kao što se na izgled čini, ipak za sada se radi samo o tome da se povežeš s tom strujom, da se zamisliš nad mogućnostima korišćenja duhovne i umetničke ideje i ljudi iz te sfere, smeštanja u to – što uopšte nije maštarija, uzevši u obzir da je samo ta etika i ta koncepcija stvarnosti stvarno u skladu sa potrebama Tvoje prirode. Tvoja blagost, misticizam, sublimacija, životna slabost, kontemplativne sklonosti (da se ograničimo na najjednostavnije stvari) sve to Te predodređuje za taj duhovni pravac, za hrišćanstvo i skoro sam siguran da čak uprkos intelektualnim ili drugim otporima već sama Tvoja priroda će prihvatiti tu atmosferu. To je pravac koji u snagu pretvara te slabosti koje Te ugnjetavaju, i zato bi trebalo da odgovara Tvojim potrebama. Ako bi ipak Tvoj boravak u Laskama ostao bez ikakvog učinka, niko se na Tebe ne bi ljutio. Uostalom, ne mislim da bi nedelju ili dve provedenih tamo mogli na odlučujući način uticati na Tvoje namere, posmatram to više kao prvi kontakt, neki psihički impuls.

Dalje, razgovarao sam sa Plesnjevičem koji mi je rekao da bi evenutalno mogao (ne garantujući ishod) da uloži napore u cilju Tvog premeštaja u Varšavu. Ministar prosvete je njegov rođeni ujak i možda bi nešto bilo od toga. Telefoniraću Olgjerd da Ti pošalje pristupnicu za Pen-klub. Što se tiče pasoša, izgleda da ne vredi truditi se oko popusta, pošto za troškove molbe i razne takse treba odvojiti dosta ozbiljnu svotu, a koliko znam, pasoš za Francusku nije mnogo skuplji. Piši uredniku Vojćehu Natansonu u "Czas", Špitalna 12, s predlogom za objavljivanje dopisnih putopisa (ne pominjući količinu) i odmah mu pošalji fotografiju, a on će Ti poslati dopisničku legitimaciju.

Svoj članak ću Ti poslati kad budem mogao, čim budem u "Kur[ier] Por[anny]". Ne razumem zašto se ne pretplatiš na "Inf[ormacje] Pras[owe]". Retko čitam književne i druge časopise, ali u recenzijama o meni često bude i napomena o Tebi, što svedoči o tome da je Tvoj položaj mnogo jači nego moj. Na kraju krajeva, sve to nema značaja. Srdačni pozdravi. – Baš sad sam telefonirao Olgjerd i dao joj Tvoju adresu, rekla je da će Ti odmah poslati pristupnicu.

V. G.

[V 1938]

[44]

Kazimjera Rihter

[Pismo Brunu Šulcu]

(Kovel, 18/VI 38)

(čekajući voz za Varšavu)

Mili gospodine Bruno!

Htela bih da Vam zahvalim za sve: za dobronamernu i usrdnu pomoć u vezi nastupa, za gostoprimstvo, a pre svega za društvo, za fantastične crteže! Ipak neću uspeti da izrazim koliko ste me zadužili i koliko me raduju Vaša dobrota i prijateljstvo. Zahvalnost uvek zvuči hladno, banalno, a moja osećanja su iskrena i topla. – Stoga mi ne preostaje ništa drugo nego da molim za pronicljivost i popustljiv osmeh za moju stilsku nespretnost.

A sad što se tiče Pariza: moja bratanica Vam savetuje da rezervišete sobu ili u hotelu 1) Liberia – rue Grande Chaumière, ili 2) Grand "Hotel Pasteure", Avenue du Maine. (U ovom poslednjem je bila ona.) Najbolje je iznajmiti na mesec dana, to je znatno jeftinije, oko 180-200 franaka (30-40 zlota). Po dolasku (event. posle podne) otići u Café du Dome, Boulevard Montparnasse i pitati za stočić poljskog društva. Prići bez ceremonije, predstaviti se prisutnima (uglavnom umetnici, slikari) – i o svemu se obavestiti. Hraniti se ili preko puta hotela Chaumière u poljskom restoranu Navrocke ("Che Vagia"), ili – vrlo ukusno i jeftino – u "Crémerie" preko puta Café du Dome. Doručak u kafanici (puno na svakom koraku) "s nogu", tj. stojeći kod bifea – jeftinije a odlično. Za druge informacije pišite joj na adresu: Lavov, Akademska 26, Antonina Rihteruvna. – Ostatak iz Varšave. Stisak ruke.

K. Rihter

Pozdrav sestri i rođaki

[45]

Bruno Šulc

[Pismo Vladislavu Zavistovskom]

Poštovani gospodine načelniče,

Čuvajući u još živom sećanju veliku blagonaklonost koju ste mi Vi ukazivali, poštovani gospodine načelniče, kao i najbolje intencije prema meni, odlučio sam da se u teškoj situaciji u kakvoj se nalazim, iako je u pitanju možda odveć tričava stvar – obratim pokroviteljskim auspicijumima, kakav Vi, poštovani gospodine načelniče, činite u domenu poljske umetnosti i književnosti, i da molim za ljubazno pružanje pomoći.

Već godinama maštam o odlasku u Pariz da bih jednom video francusku umetnost i udahnuo vazduh čiste umetnosti. Iako sam sada u mogućnosti da skromni autorski honorar za knjigu upotrebim za višenedeljni boravak u Francuskoj, nailazim na velike teškoće u pogledu važećih propisa. Devizna centrala je odbila da mi dodeli potrebne akreditive, a od posedovanja akreditiva zavisi da li će vlasti izdati turistički pasoš (s popustom).

Smatram da su stege ovih ograničenja usmerene protiv čisto potrošačkih putovanja običnih turista, a da je administrativna mašinerija nesposobna da u svom radu – bez intervencije viših činovnika – napravi izuzetak. Ako bi ipak Ministarstvo prosvete i crkvenih dela izašlo u susret mojoj molbi za podršku i preporučilo me Ministarstvu unutrašnjih poslova, podvlačeći umetnički i plodotvoran karakter mog putovanja, ne sumnjam da bi to uklonilo sve prepreke.

Usuđujem se da Vas, poštovani gospodine načelniče, najtoplije zamolim ako biste bili ljubazni da mi pružite tu podršku.

S punim poverenjem predajući ovu stvar, koja je za moj razvoj i budućnost od zaista elementarnog značaja, Vašoj brizi, poštovani gospodine načelniče, čekam povoljnu odluku i ostajem u najdubljem poštovanju

Bruno Šulc

Drohobič, 21. VI 1938.

Florjanska 10

[46]

Romana Halpern

[Pismo Brunu Šulcu]

23. VI 1938.

Dragi Bruno!

Pre nekoliko dana sam saznala da je odbijen Tvoj zahtev za dobijanje deviza. Nisam Ti odmah pisala, pošto sam nastojala da se vidim sa vicepredsednikom devizne komisije, dr Červinjskim, koji mi je izjavio da, iako se turističkim pitanjima uopšte više ne bavi, ipak ima utisak da Tvoj zahtev nije dobro obrazložen, da treba ponovo da napišeš molbu, u kojoj je navodno rubrika cilj putovanja, i da napišeš da u Parizu priređuješ izložbu svojih crteža i da uz zahtev priložiš potvrdu Književnog ili Likovnog društva – i on smatra da će onda sigurno biti odobren. Molila sam da barem telefonira, odbio je smatrajući da je to nepotrebno. Budući da sam samo njegova činovnica (direktor popodnevne smene), nisam mogla više da molim i navaljujem.

Ne treba da brineš što se stvar odlaže, pošto se i tako do 5-og ili čak duže ne izdaju francuske vize zbog posete engleskog kraljevskog para Parizu. Zaista mi je neprijatno što nisam mogla više da učinim za Tebe, ali molim Te da mi veruješ da me je odlazak kod direktora, koji je čak odbio da sredi devize i bolesnoj majci jednog kolege, koštao mnogo napora.

Skoro u svakom pismu me pitaš zašto tako malo pišem o sebi. Pa zato što od onda nemam kontakt s Tobom, pošto znam da si ceo usmeren na Pariz (to odlično razumem), a ja na razmišljanja o čitavom svom životu. I povrh svega još i svakodnevne brige. Stef polaže ispite za državnu gimnaziju. Pošto je završio osnovnu sa ne tako dobrim ocenama, pa je i pismeni jedva, jedva položio, sad nije oslobođen nijednog usmenog, a polaže ih u subotu. Nisam mislila da ću se ovoliko nervirati. U avgustu putujem u Krinicu. U zavisnosti od Tvojih planova možda bismo se ipak videli krajem avgusta.

Bruno, molim Te da mi veruješ, uspela bih da Ti sve ispričam da si ovde, ali teško je pisati ovako na daljinu. Oprosti.

Piši šta si odlučio.

Srdačno Te pozdravljam.

Roma

[47]

Andre J. Rotže

[Pismo Brunu Šulcu] [2]

Pariz, 5. VII 1938.

G-din Bruno Šulc

Shodno našem razgovoru potvrđujem da ću za izložbu Vaših crteža rezervisati salu u prizemlju od 1. do 13. XI 1938. po izuzetnoj ceni od hiljadu šesto franaka (1600 fr.). Molim Vas da obavezno što pre pošaljete ovu svotu u cilju definitivnog potvrđivanja rezervacije.

Primite, dragi gospodine, izraze mojih najiskrenijih osećanja

Andre J. Rotže

[48]

Marija Rej-Hazen

[Pismo Brunu Šulcu]

Pariz, 10. VII 1938.

Dragi gosp. Bruno!

Par reči na brzinu (jutros sam dobila Vaše pismo). Hoću da Vam kažem da 13-og ili 14-og odavde odlazim. Uspela sam da sredim svoje poslove u roku od tri nedelje. Vraćam se tek na jesen. A što se tiče Vašeg dolaska, mislim da je malo kasno. Svuda počinju odmori i ljudi odlaze iz Pariza. Sumnjam da ćete zateći one koje želite, jedino ako sâm grad bude ekvivalent. Šteta što niste uspeli da dođete u periodu dok sam ja bila ovde, to bi Vam olakšalo kontakt s mnogim ljudima. Pišite mi u Zakopane šta ste odlučili. Odatle ću Vam pisati o mojim pariskim utiscima, ovde nažalost nemam za to vremena. Ostajem najviše tri nedelje u Zakop., biću tamo krajem sledeće sedmice. Moja adresa tamo je:

Vila "Astoria", Droga do Białego.

Srdačno Vas pozdravljam i čekam na nove vesti.

M. H.

[49]

Artur Sandauer

[Pismo Brunu Šulcu]

Dragi Bruno. Nisam Ti dosad pisao, jer nije imalo mnogo šta. Dopada mi se Tvoj predlog da pišem studiju o Ižikovskom, ali ne znam da li mi je on toliko blizak da bih mogao o njemu da kažem nešto novo. Pokušavam već nedelju dana, ali ne mogu da se usredsredim. Strašno me zanima Mesija. Neka Ti Tvoj unutrašnji Bog dâ što više snage i genijalnosti u tim velikim trenucima. – Putovanje u Pariz bih ti savetovao samo u slučaju ako rad na Mesiji ne bi trpeo nikakve štete. – Pojavio se već novi "Skamander". Tamo je Tvoj članak o Gombroviču..., ali mog o Tebi nema. Napisaću im opet pismo da ih pitam. Po mom mišljenju, članak je za "Skamander" možda suviše algebarski. Čekam brzi odgovor, posebno vesti o Mesiji. (Pročitao sam još jednom Sanatorijum pod Klepsidrom. Nisi dobro uradio što si Poslednje očevo bekstvo stavio na kraj. To uopšte nije reprezentativna stvar.) Grlim Te i čekam vesti

Tvoj A. S.

P.S. Anatomija mozga u Mrtvoj sezoni – genijalna.

[Sambor, 19. VII 1938]*

[50]

Vitold Gombrovič

[Pismo Brunu Šulcu]

Mili Bruno!

Iščitavši Tvoj članak o Ferd[idurke] u nešto boljem raspoloženju za razmišljanje nego kad sam ga prvi put čitao neposredno posle izlaska knjige, opet dolazim do zaključka da je to najbolji članak, iznoseći knjigu u njenim najbitnijim tačkama, kakav je o njoj napisan. Jedino što mu se može prebaciti, to je izvesna nejasnost u formulisanju, koja verovatno proističe odatle što 1) govoriš o "otkriću" a može biti reči samo o izvesnom "stavu" – otud je moja knjiga kompleks priznatih i poznatih problema, samo osvetljenih s neke tačke. 2) Pomenuo si u svom izlaganju jedan neizmerno bitan momenat, tj. problem ljudske individualnosti kao odlučujući i najtešnje vezan za problem forme. Kako ja tu stvar razumem, osobenost mog pogleda na kulturu zasniva se na tome što iznosim čovekov otvoreno netrpeljiv i neprijateljski odnos prema formi. Ako se uopšte može utvrditi forma (najšire gledano), poistovetiti s tim oblikom u kakvom se spolja pokazujemo, ja konstatujem da naša forma ne izražava nas, ona nam je nametnuta, da je između sadržaja naše unutrašnje i spoljašnje forme ponor, zbog čega je čitava stvarnost zasnovana na tim spoljnim prividima jedinke – iz perspektive jedinke – neistinita, veštačka i njoj nepotrebna. Zato, pošto je dosad ta veštačka, međuljudska stvarnost bila uopšte priznata kao obavezna, ja sam se trudio da zastupam suprotno stanovište i da dokažem njenu neistinitost za jedinku.

Ipak, da bi se zaista shvatila ta antinomija između našeg "privatnog" i "javnog" viđenja sveta, treba u potpunosti prihvatiti činjenicu da postoji antinomija između našeg privatnog i čopornog ja. Čovek nikad ne istupa sam, nego uvek u vezi s drugim ljudima i ta paradoksalna protivrečnost između našeg individualnog osećanja ličnosti i neprestane zavisnosti od drugih – upravo je osnova dalje disharmonije. Taj momenat nije dovoljno akcentovan u Tvom referatu, a on je beskrajno važan. Naša dela nikad ne nastaju samo iz nas samih, nego uvek iz naše kopulacije s nekim drugim i to čini da naš odnos prema njima može, ponekad čak mora da bude netrpeljiv i obazriv. U tom smislu moglo bi se reći – ako nekom žena rodi dete, tad srećan otac kaže "To je moje dete", teži ka što jačem utvrđivanju u tom osećanju i to je "javno" i kulturno stanovište. Iako ujedno otac možda mrzi i boji se deteta, koje se izrodilo iz kombinacije njega i njegove žene, ono je nešto treće, druga, treća stvarnost – i takvu treću stvarnost predstavljaju sve naše forme, situacije etc., sve u čemu se ispoljavamo.

Sva teškoća sprovođenja tog uostalom prostog stanovišta sastoji se u tome – kako si duboko i tačno primetio – da naša svest, pošto je i sama produkt "međuljudskog", spada u ovu treću stvarnost; govor, koji je nastao kao sve drugo iz kopulacije jedinki, ne može da izrazi zaista individualne sadržaje – to je oruđe tiranije, čak i onda kad nam se čini da nas oslobađa. Ovo prouzrokuje obavezu da se ova kritika stvarnosti povuče još za jedan korak, što znači da ne samo da moram da napadam svet, nego da istovremeno moram da napadnem sebe – da ismevam svet i ismevam sebe koji ismeva – pošto u konačnoj postavci moj stav nije stav slobodnog čoveka, nego roba koji samog sebe osuđuje, kao stvor tuđ. Tu je trenutak apsolutnog stida, straha, komizma i osude. Ali zato ni "bezformno" nije ništa pozitivno kod mene no oslobađajuće – to je samo nesreća sudara dve osnove, od kojih je svaka suverena. "Nezrelost" je čisto negativan pojam. Jedini pozitivan zaključak koji se može izvući iz Ferd[idurke], to je obaveza distance i izvesne obazrivosti u odnosu prema formi (i kulturi), obaveza manevrisanja tim produktima s punim osećanjem za različitost.

Kao što vidiš, zbog toga se Tvoj članak skoro sasvim poklapa s mojim stanovištem po tom pitanju, a glavna razlika bila bi ta što Ti smatraš da je više nejasna (za mene) stihija nezrelosti, a ja se fokusiram na antinomiju privatnih i kolektivnih sadržaja našeg ja. Tu je mnogo sjajnih i dubokih mesta i čudim se što ga negiraš. Šteta što nije pristupačniji za širu javnost s obzirom na stil. Gridzove ispravke su bile dobre za njega. Napisao sam toliko opširno pismo da više nemam snage da pomenem tekuće stvari.

Što se tiče Tvog Mesije, ne mogu ništa da kažem, pošto ne poznajem to delo čak ni u naznakama – ako Ti to daje mogućnost okrepljenja, tim bolje! Ovaj postulat nije važan s obzirom na Tvoju umetnost, nego na Tebe samog – iz psihičkih razloga. Srdačan stisak

Tvoj V. G.

[19. VII 1938]

[51]

Artur Sandauer

[Pismo Brunu Šulcu]

Dragi Bruno! Ne znam čemu da pripišem Tvoje ćutanje. Navikao si me na brze odgovore, brže nego moje, pa sam postao razmažen. Pokušavam sad da napišem članak za "Wiad. Lit." o Tebi i G[ombroviču], imam zaista puno ideja, ali još neusklađenih. Mislim da o Tebi nisam još dao sveobuhvatnu stvar, dok je moja sinteza Ferdidurke (ne čitavog G[ombroviča]) celovita – približno. Najzad, Ti si teži za tumačenje. – U poslednje vreme sam opet počeo da piskaram za "Hvilu", sve što mi padne na pamet – iz finansijskih razloga. Hoću tamo da objavim recenziju Sanatorijuma, ali popularnu, površnu. Šta je s Mesijom? Veoma sam radoznao da li si stvorio nešto novo (u metodi). Čekam momentalan odgovor.

Tvoj

A. S.

[Sambor, 25. VII 1938]*

[52]

Rahela Auerbah

[Pismo Brunu Šulcu]

V[aršava] 25/VII 1938.

Poštovani i mili gospodine Šulc!

Vaše pismo, pisano u maju, došlo je do mojih ruku tek početkom jula, ali i u tom slučaju Vas molim da mi oprostite za okasneli odgovor.

[...]

Da li sam Vam već iz Pšemisla pisala kako se veoma radujem Vašim pokušajima da pišete na nemačkom, kao i da prevodite svoja dela na nemački jezik. Čvrsto sam ubeđena da Vaša dela mogu da postanu senzacija u svetskim okvirima, a ako već ne pišete na jidišu i ne pripadate sredini iz koje ste ponikli, onda barem pripadajte... svetu. Upravo me veoma zanima kako su ti pokušaji uspeli. Imajući sada puno slobodnog vremena, želela bih sa svoje strane da pokušam nešto da prevedem na jidiš. Kad budete u Varšavi, onda ćemo o svemu razgovarati.

Dotle Vas srdačno pozdravljam i do viđenja –

Rahela Auerbah

[53]

Bruno Šulc

[Pismo Vaclavu Čarskom]

Dragi i mili gospodine!

U Parizu sam nedelju dana. Užasan grad, kakve žene! Preneražen sam. Pravi razvratni Vavilon!

Ovde sam sa g-dinom Ludvikom Lilom, slikarem, sjajnim esejistom i poznavaocem umetnosti, koji bi želeo da Vam šalje stalne ili povremene dopise iz Pariza, iz svih oblasti života. On je vrlo talentovan čovek i preporučio bih Vam da uzmete od njega par članaka. G-din Lil će Vam istovremeno poslati primere svog stila i vrste. Šta ima kod Vas, dragi gospodine? Nije Vas bilo prošle nedelje u Varšavi. Želim Vam sve najbolje i molim Vas da mi napišete par reči na adresu g-dina Ludv. Lila, 51, Bd. St. Jacques.

Srdačan pozdrav

Bruno Šulc

[oko 10. VIII 1938]

[54]

Zigfrid Kracauer

[Pismo Brunu Šulcu]

12. VIII 1938.

[dopisnica]

Paris (17e) 3 Avenue Mac-Mahon

Telephon: Etoile 36-61

Poštovani gosp. Šulc,

Pokušavao sam jutros da Vas nazovem, ali je nažalost telefon kod Vas bio stalno zauzet. Da li bi Vam odgovaralo sutra, u subotu – kasno popodne? U tom slučaju Vam predlažem da se nađemo sutra posle podne između 5.30 i 5.45 u Café de Versailles. Ova kafana – jedva 10 minuta od Vašeg hotela – stoji preko puta Gare de Montparnasse, tamo gde Rue de Rennes izlazi na Stanični trg. Kao znak raspoznavanja imaću zelenu torbu. Bilo bi preporučljivo da ne sednete napolju, nego da se nađemo u samoj kafani.) Ako ne budete mogli, molim Vas da me nazovete ujutru između 8 i 8.30 – ne kasnije! – ili mi odmah ujutru pošaljite depešu. Najzad, možete me još nazvati između 1-2 posle podne.

S prijateljskim pozdravima

Vaš odani Z. Kracauer

[55]

Marija Rej-Hazen

[Pismo Brunu Šulcu]

Lođ, 18. VIII 1938.

Dragi g. Bruno!

Vaše pismo me nije začudilo. Znala sam, o čemu sam Vam uostalom i pisala iz Pariza, da ćete naići na velike teškoće izabravši ovaj period za svoje putovanje. Razumem, zapravo – predosećala sam, kako Vam mora biti teško bez znanja jezika! Ah, možda će to biti najjači podsticaj da se jednom odlučite da ovladate tim jezikom. Garantujem, bez obzira na sve pariske "tegobe", ostaće i utisci druge vrste, kojih ćete postati svesni tek sa distance. – Već više ne mogu da se setim kako je bilo kad sam prvi put bila u tom gradu, znam samo da mi svaki put uspeva da se iznova oduševim (za mene pravi dokaz ljubavi). – Šta se zbilo u međuvremenu? Da li ste videli mog brata? Da li ste uspostavili kontakt? U vezi njega sam stalno pod utiskom čuda njegovog spasenja. – Pišete mi o gospođi Rozenberg, kao o mojoj prijateljici, ali... uopšte ne poznajem takvu osobu. Uostalom ja nemam prijateljica. – Što se tiče izložbe u rue de Faub[ourg] St-Honoré ipak dobro razmislite i posavetujte se sa merodavnim ljudima. Velika je šteta što g-đa Pregel nije u Parizu, ona bi Vam sigurno u tome pomogla. Koliko ćete još ostati u Parizu? Volela bih da steknete neki utisak i o Parizu – francuskom. Opštenje s emigrantima samo udaljava od njega. Da li Vam se nešto dopalo u Luvru?

Ja ću biti u Parizu krajem oktobra ili početkom novembra. U međuvremenu radim ovde i, kad me ne bi bolele ruke, koje me još uvek stalno muče, bila bih svojim radom zadovoljna. Osim toga tu mi je sad prijatelj i kolega iz Južne Amerike, s kojim puno sviram. A "osim svega toga" ima još mnogo drugog, o čemu bih radije da Vam pričam nego da pišem. Srdačno Vas pozdravljam

M. H.

[56]

Bruno Šulc

[Pismo Ludviku Lilu]

Dragi i mili gospodine!

Molim Vas da mi ne zamerite što sam otputovao iz Pariza ne pozdravivši se s Vama. Odavno imam fobiju od scena rastanka i uvek ih izbegavam, samo ako mogu. Otputovao sam prošlog petka ujutru.

S velikim zadovoljstvom sam postao svestan da se sa simpatijom ophodite prema meni, da ste rado bivali u mom društvu. I ja sam se osećao kod Vas dobro i bezbedno, iako je Vaš pesimizam uticao na mene i zarazio me tugom. Ali to je bio neki pitomi i bezazleni pesimizam – pre statičan i trajan pogled na svet, nego dinamičan i afektivan.

Već sam opet kući, zatvoren u malom i bezbednom krugu drohobičkog horizonta. Počinjem da radim u školi. Jesen je i svuda cvetaju lepe kate i georgine. Savetujem Vam da obavezno otputujete negde u provinciju, makar do Versaja. Ne morate gledati zamak, ali gradić je čaroban. Voleo bih tamo da živim. Preselite se negde u francusku provinciju, ako već morate biti u Francuskoj i u blizini Pariza. Videćete kako je tamo prekrasno. Mora da je i jeftinije nego u Parizu.

Da li je Čarski nešto odgovorio na naše pismo? Ako nije, to veoma liči na njega. Možete pisati Vinkleru na adresu "Piona" Varš[ava]. Hmjelna 33.

Radovalo bi me ako biste mi nekad nešto napisali. Srdačno Vas pozdravljam i grlim

Bruno Šulc

Drohobič, 2. IX 1938.

Florjanska 8

[57]

Bruno Šulc

[Pismo Karolu Kuriluku]

Poštovani gospodine uredniče!

Vrlo rado ću uzeti učešća u decembarskom broju. Ne znam još šta ću pripremiti, ali svakako nešto iz beletristike. Poslaću Vam u naznačenom roku.

Uz izraze dubokog poštovanja i srdačne pozdrave

Bruno Šulc

Drohobič, 24. IX 1938.

[58]

Vitold Gombrovič

[Pismo Brunu Šulcu]

Mili Bruno,

Odmah po prijemu Tvog pisma kontaktirao sam Čarskog i pročitao mu Tvoju izjavu. Čarski je izjavio da će to štampati, ali će sa svoje strane morati da doda ispravku, kako je redakcija bila žrtva prevare od strane Hart, pošto se iz izjave ne može zaključiti ko se upustio u tu mahinaciju. Prema ovome stvar bi dobila ozbiljniji obrt, a iz Tvojih pisama se vidi da nisi siguran da li Hart raspolaže nekim adutima, pa nisam mogao to da uzmem na svoju odgovornost. I rekao sam da ću Ti savetovati da se za sada uzdržiš od te izjave, ali iznudio sam od njega da u slučaju ako bi se štampa zakačila za ovaj članak, on se unapred slaže da Ti u celini i detaljno obelodaniš ovu aferu u "Tigodnjiku" i u tom duhu treba da Ti piše. Na kraju krajeva, ova nagodba uopšte ne isključuje drugačiju odluku s Tvoje strane, pošto sam istakao da Ti ja mogu u najboljem slučaju dati savet, ali Ti naravno odlučuješ sâm. Čarski je zbunjen i sigurno će primiti Tvoju ispravku, ali bih Ti u tom slučaju ipak savetovao verziju koja ne bi zahtevala da redakcija otvoreno obelodani da je tekst falsifikovan na mestima gde je reč o umetnosti. Nameravam da privatno informišem Gridza i (preko Straševiča) "Prosto z mostu" kako se sve desilo, da bismo izbegli komentare u pregledima štampe.

Nisam siguran da li to da sredim kako Ti misliš, bio bih odlučan da je to moja stvar, ali teško mi je da rizikujem Tvoju kožu. Dobro razumem smisao Tvojih utisaka, ali uvek sam smatrao da omalovažavaš sebe prekomernom egzaltacijom. Možda bi stvarno bilo bolje pričekati; zvanični i profesionalni krugovi će biti privatno obavešteni, a naša javnost se i tako ne snalazi. Ali odluči sam.

Tvoj

V. G.

[X 1938]

[59]

Bruno Šulc

[Pismo Karolu Kuriluku]

Poštovani gospodine uredniče!

Šaljem obećani fragment pripovetke za decembarski broj "Signala".

Ako je moguće, molio bih da mi pošaljete korektorski otisak, s obzirom da je moje pisanje takvo da su štamparske greške posebno pogubne.

Moje duboko poštovanje i srdačan pozdrav

Bruno Šulc

4. XI 1938.

[60]

Debora Fogel

[Pismo Brunu Šulcu]

9. I 1939.

Bruno,

Upravo sam po drugi put pročitala Tvoje pismo, da bih u sebi našla onu istu reakciju od prošle nedelje, naime – pristajanje na onaj njegov deo koji se tiče Tvog odnosa prema T. Manu, izvesne sumnje povodom mog stava i prepoznavanja identiteta naših svetova. Ne, nije gubljenje vremena diskutovati u toj materiji, uostalom šta bismo drugo radili, ovako udaljeni okeanskim rastojanjem od tri sata putničkim vozom i uglavnom osuđeni na logična osećanja, na ovaj čudan kolorit koji za osnovu ima razmišljanja i sudove? Priznajem i da – u tom slučaju – imam tendenciju ka apstrakcionizmu, interesantan sklop ideja za mene poseduje kolorit poezije i forme, izaziva napeti drhtaj sličan onom naponu izazvanim iracionalnim (alogičnim) sklopom elemenata – pa onda zašto ne diskutovati, zašto ne koristiti i to sredstvo da bi se u sebi raspirila ta vatra kolorita, koja se povremeno gasi?

Delim Tvoj zanos za T. Mana bez ograde. To što on daje, to je čisti ekstrakt "mudrosti i sna", u braku najsrećnijem na svetu, to je iracionalnost (san) izražena najmudrijim, najpreciznijim rečima kakve smo ikad mogli čuti. I ta kondenzacija sadržaja, ta neophodnost i nosivost svake reči, uzima se kao dragoceni plod. Da, te knjige se mogu beskrajno čitati, nikad ih nije dosta, naprotiv: nameće se utisak da je nešto prethodno ostalo nedočitano, nešto se previdelo i nije razumelo. I dok drugi deo trilogije izgleda kao da slabi i ponavlja suviše toga iz prvog – treći se u opisu faraonovog dvora i mladog Josifa u Egiptu uznosi do visina novih otkrića. (Naručila sam knjigu za Tebe, ali knjižara za sada još nema odgovor). Možeš mu pisati, sigurno mu u toj formi i takvim rečnikom niko nije govorio o tim stvarima.

A sad drugi deo pisma; počinjem od pitanja: misliš li da su oni, kojima se zbir konkretnih stvari obrazuje u formu ispunjenu logičnim smislom, u privatnom životu imali toliko i u toj meri važnije i jače doživljaje, nego mi (zasad i u toj materiji s izvesnim pravom govorim o nama zajedno), u toj meri u kakvoj se obrazuje spoj njihove konkretnosti i naše navodne apstraktnosti? Ne mislim. A to kažem nadovezujući se na rečenicu: "napregni sećanje koliko hoćeš, u Svojoj biografiji nećeš naći ništa što bi moglo da bude predmet naracije".

Mi takođe prolazimo kroz sve "što je ljudsko", manji ili veći procenat spoljašnjih dopuna mislim da se tu ne računa (da li smo – na primer – voleli jednom u životu ili smo imali više ljubavnih avantura – smatram da je to malo važno u trenutku kad smo tom prilikom iscrpli čitavu "gorčinu i slast", sve ili delimične mogućnosti ljubavi, zavisno upravo od datih okolnosti). Reći ćeš da je to baš to – da ja hoću da živim u "primerima" života, u tim bledim konkretnim stvarima, koje mi "rasplamsavamo u oganj", kako kažeš. Ne mislim da drugi drugačije žive i da ne žive u egzemplarnosti života, koja im se pokazala u nekim njihovim doživljajima, ne u svim; da tako kao ja, ili kao mi, nemaju iza sebe čitavu količinu "doživljaja" (na ovom mestu ova reč je svojevrstan contradictio in adiecto), iz koje se ništa ne može izvući, koja otpada kao pleva, obogaćujući najviše jednom nijansom, jednom senkom boje onaj glavni, egzemplarni doživljaj i onda se ovom nijansom samo njemu priključuje. – I mi, kao i oni, imamo iza ljudskog, običnog i drevnog života, možda pre njega – izvesnu dozu romantike, avanture, strašnih grešaka i katastrofa; imamo i izvestan procenat egzotičnosti koji nam dolazi u obliku putovanja, poseta stranim i nepoznatim gradovima i predelima i tamo neočekivanih susreta. I ne mora obavezno to putovanje da traje šest meseci udaljenosti, da bi se doživela – egzemplarno – njegova suština; uvek se zapravo egzemplarno doživljava, pošto niko nije upoznao sva putovanja, a to bi bio jedini argument protiv "egzemplarnog" upoznavanja – kako ja taj proces vidim. Procenat života ne odlučuje o njegovom značaju za nas; odlučuje egzemplarnost [...]*

[61]

A. Grunbaum

[Pismo Brunu Šulcu]

23 rue de Imbergérs, Sceaux. (Seine)

25 [3] 1939.

Poštovani gospodine!

Veoma se izvinjavam što dosad nisam dala odgovor u vezi sa prevodom. Vaše pismo sam dobila u periodu navale posla (gospodina Sandauera sam obavestila o tome i molila da mi novela bude poslata za vreme božićnih praznika).

Danas Vam šaljem jedan primerak prevoda i molim da mi ga što pre pošaljete s eventualnim ispravkama. Što se tiče objavljivanja u "N[ouvelle] R[evue] F[rançaise]", odgovor ću imati tek početkom sledeće nedelje i nadam se da će to moći da se sprovede. Naravno, obavestiću Vas o tome bez odlaganja.

Svoju aktuelnu adresu napisala sam gore.

Od 1. do 16-og pišite mi na adresu: Hôtel de la Truité Mouthe (Doubs). Ako biste želeli da još nešto prevedem na francuski, molim Vas da mi pošaljete poljski tekst po mogućnosti za vreme uskršnjih praznika. Onda bih mogla da uradim prevod vrlo brzo.

Primite izraze mog poštovanja

A. Grunbaum

[62]

Bruno Šulc

[Pismo Tadeušu Vojćehovskom]

Dragi gospodine Tadeuše!

Mladi i simpatični muzičar preneo mi je Vaše pozdrave. Ispostavilo se da onaj za koga sam mislio da je negde na Zapadu – boravi u Lavovu. Zapahnuo me je dah starih vremena, danas tako dalekih... kao da me je neko probudio iz duge letargije, pozvao me mojim sopstvenim imenom koje sam zaboravio. Toliko sam postao anoniman, samom sebi stran, da kad neko izdaleka dolazi da me traži, mislim da je pogrešio, da se izgubio u vremenu, da mene već odavno nema... To je kao da se neko posle mnogo, mnogo godina vratio iz inostranstva. Izgleda sebi kao sopstveni potomak, ne zna da li su to deca onih koje je poznavao ili oni sami... Čuje neverovatne stvari: npr. da se Jurek oženio... – činjenica potpuno bez ukusa, različita od svega... A Vi, šta Vi radite? Da li ste se i Vi promenili? Da li još živite dahom Pariza, koji Vas je malo zapahnuo? Da li ćete mi uopšte otpisati?

Palo mi je na um da biste mogli da mi pomognete da se izvučem iz gluve letargije u kojoj živim. Osnovana je umetn[ička] škola u kojoj Vi predajete. Možda bi se tamo našlo neko mesto za mene? Možda bi mogao da mi bude poveren neki od sporednih predmeta: poljska književnost, istorija umetnosti, perspektiva, ili bih možda našao mesto u grafičkoj radionici, možda istorija arhitekture?

Ne znam da li znate kakvi su sad zahtevi i rigorozne stege u običnim školama, gde predajem crtanje. Čovek mog kova ne može to da izdrži ni jedan mesec, pretvara se u bezdušnu mašinu. Možda Vi možete da me spasite fizičke i duhovne propasti? Posavetujte se s nekim, potražite savet kolega, prijatelja. Kako Jurek živi? Ima li neko nameštenje? Obavestite ga o mojoj sudbini, jer ne znam njegovu adresu. Ne ljutite se na mene za ovaj atak i ne ostavite me bez odgovora.

Srdačno Vas pozdravljam

Bruno Šulc

Drohobič, 4. IX 1940.

[Izvori:]

<< Księga listów / Bruno Schulz. Zebrał i przygotował do druku Jerzy Ficowski. Wydanie drugie, przejrzane i uzupełnione. – Gdańsk: T słowo/obraz terytoria, 2002. – 374 s.

<< Из преписке / Бруно Шулц. Изабрала и превела са пољског Бранислава Стојановић. – Градац (Чачак), бр. 148-149, 2003, стр. 6-38.

<< "Nisam poznavalac poezije..." / Bruno Šulc. Prevod s poljskog i komentar Branislava Stojanović. – Kovine (Vršac), god. IX, br. 14, 2009, str. 48-53.

---

* Prevod prva dva pasusa potiču iz predgovora Stojana Subotina.

* Dopisano na margini.

* Dopisano na margini.

[1] Original na nemačkom.

* Dopisano na margini.

[2] Original na francuskom.

* Dopisnica, datum sa poštanske marke.

* Dopisnica, datum sa poštanske marke.

* Pismo Debore Fogel od 9. januara 1939. nije sačuvano u celini.