Ко је ко у Шулцовом животу *

Бранислава Стојановић

7 [1]

 

 

Зофја Налковска (Zofia Nałkowska, 1884-1954) – једна од највећих списатељица свог времена. Тек преко "кухињских степеница" до њеног салона, Шулц се успео на ондашњи врх пољске књижевности. У време кад се Бруно појавио у њеном животу, већ је имала два брака иза себе и не мали број обожавалаца. Њихова љубавна веза, која се тек назире из њених дневника, временски је занемарљива наспрам дугогодишњег дубоког пријатељства. Бројна Шулцова писма Налковској (1933-39) изгорела су за време варшавског устанка.

 

Остап ОРТВИН (Ostap Ortwin / Oskar Katzenellenbogen, 1876-1942) – књижевни и позоришни критичар. Страдао је у лавовском гету. У Лавову се чувају два Шулцова писма Ортвину, једно из 1921. (најстарије сачувано) и друго из 1935. (15. V), у којем му се Шулц захваљује за позитивно изјашњавање о Продавницама, сећајући се и да је он био тај који га је "15 година раније открио као сликара".

 

Емануел ПИЛПЕЛ (Emanuel / Edmund / Mundek Pilpel, 1893?-1936) – син познатог дрохобичког књижара Јакуба Пилпела; Брунов школски друг. Умро је од рака плућа. Према неким сведочењима, постојала је кореспонденција међу њима. Сачувано је неколико његових портрета оловком.

 

Жорж ПИНТ (Georg / Jorge Pinette) – публициста; познаник Марије Реј-Хазен, вероватно њен импресарио. По њеној препоруци 1937. године покушавао је да заинтересује италијанске издаваче да наруче превод Шулцових приповедака, али без успеха. Из те године сачувана су два његова писма Шулцу. Пинт је тек 1973. из Аргентине послао Фицовском фотокопију рукописа Експозеа о Продавницама циметове боје (на немачком).

 

Анджеј Плесњевич (Andrzej Pleśniewicz, 1909-1945) – књижевни критичар и есејиста. Погинуо је у околини Варшаве током немачког бомбардовања. Сва три Шулцова писма Плесњевичу (из 1936) данас су у приватној колекцији Јежија Фицовског.

 

Ана Плоцкјер (Anna Płockier, 1915-1941) – сликарка. Последња Шулцова "партнерка унутрашњих дијалога", како јој се једном у писму обратио. Она и њен вереник, Марек Звилих – такође сликар и Шулцов пријатељ и колега, страдали су 27. новембра 1941. у масовној ликвидацији Јевреја у Бориславу.

 

Марија Реј-Хазен (Maria Rey-Chazen, 1900-1966) – пијанисткиња. Сачувана су три њена писма Шулцу. После рата живела у Њујорку.

 

Владислав РИФ (Władysław Riff, 1901?-1927) – по многим сведочењима, млади талентовани писац са којим се Шулц интензивно дописивао док је овај лежао на самрти у пансиону своје мајке у Закопану. Умро је од туберкулозе. Након његове смрти, сви рукописи и писма су спаљени.

 

Казимјера Рихтер (Kazimiera Rychter, 1899-1963) – глумица коју су писци посебно ценили због уметничког рецитовања пољске поезије.

 

Жорж РОЗЕНБЕРГ (Georges / Grιgoire Rosenberg // Gregory R. Marshak, 1903-1984) – брат Марије Реј-Хазен. Умро је у Паризу.

 

Јозеф РОТ (Joseph Roth, 1894-1939) – један од највећих аустријских писаца између два рата; био је пријатељ са Ј. Витлином. Велики поштовалац пољске књижевности, био је одушевљен и Шулцовом прозом и покушавао да за њу нађе одговарајућег преводиоца. Примерак Продавница циметове боје са Шулцовом посветом Роту на немачком (12. II 1934) нашао се тек после много година у Израелу код наследника Саула Фришмана, који је у Паризу позајмио књигу са намером да је преведе, али је однео са собом 1939. у Палестину, а превод никад није завршио. [1]

 

Артур Сандауер (Artur Sandauer, 1913-1989) – књижевни критичар, прозни писац и есејиста. Прославио се својим првим смелим (похвалним) критикама о Шулцу и Гомбровичу, те убрзо постао њихов пријатељ. Као један од најпроницљивијих психолошких анализа, његов предговор за прво послератно издање Шулцове прозе (1957), под насловом Деградирана стварност (О Бруну Шулцу), и данас се прештампава и препоручује у пољским школама. Његовим залагањем објављени су први преводи на француски (најпре 1959, у часопису који је уређивао Морис Надо), након чега су Шулца париски "гурмани избацили увис" (Гомбрович) и утрли пут његовој светској слави.

 

Казимјеж Трухановски (Kazimierz Truchanowski, 1904-1994) – већ првим књигама (Улица Свих светих, 1936; Апотека под сунцем, 1938) сврстан међу Шулцове епигоне. И после рата веома плодан писац и (ко)преводилац с немачког (Кафка, Музил) и руског (Чехов, Толстој). Сачувана су само три Шулцова писма Трухановском (1935-36), из времена пре него што је овај објавио први роман. Онај део Шулцовог писма Анджеју Плесњевичу (1. XII 1936) који се односи на Трухановског – Јежи Фицовски је објавио тек после његове смрти у опширном чланку ("Kresy" 1996), проналазећи за "несвесног плагијатора" дијагнозу у Јунговој тези о "криптомнезији". (Поменуто писмо ипак је интегрално превођено: 1988. на енглески, 1991. на француски и 1992. на немачки.) Трухановски је током рата радио као шумар, био је члан АК (Земаљске армије) и учествовао у спашавањима свих оних који су бежали од нациста, а Шулца је планирао да на силу извуче из Дрохобича у некаквој акцији лажног хапшења.

 

Јулијан Тувим (Julian Tuwim, 1894-1953) – један од највећих пољских песника. Рат је провео у емиграцији, а онда се вратио у Пољску. Једно од најлепших Шулцових писама, у којем је Фицовски одмах препознао трагове Књиге и вероватно једино које је Шулц послао Тувиму (26. I 1934), данас је део колекције Музеја књижевности у Варшави.

 

Дебора Фогел (Debora / Dozia Vogel, 1902-1942) – филозоф, песник, романописац. Рођена је у малом галицијском граду Бурштин (данашња Украјина). Студирала је филозофију и психологију у Лавову и тамо докторирала на естетици Хегела. На јидишу је објавила две збирке песама (Фигуре дана, 1930; Манекени, 1934), а роман Цвета багрем (1936) двојезично, који никада после рата није прештампан. Последњих година о том њеном роману се све више пише, али увек у контексту Шулцове прозе. Из његових првих писама Дебори Фогел настале су Продавнице циметове боје, како је једном признао Романи Халперн (15. XI 1936). У часопису "Judisk Tidskrift", који је у Шведској уређивао њен стриц, касније тамошњи рабин (dr Mordechai Ehrenpreis), објавила је 1930. један од првих чланака о Шулцовој ликовној уметности. Исте године, као члан редакције часописа "Tsushtayer", штампала је репродукције три његове графике. [2] Дебора и Бруно су се упознали 1930. код Виткација у Закопану. Њени родитељи нису одобрили веридбу са Шулцом. Касније се удала за архитекту из Лавова и родила сина. Њен пријатељ и илустратор њеног романа, Хенрик Стренг (касније Марек Влодарски), њу и целу њену породицу пронашао је устрељене након једне нацистичке акције у Лавову. На тавану Шулцове куће 1945. нађено је само пет њених писама из последњих година (1938-39), од којих једно окрњено.

 

Исак ФОЈЕРБЕРГ (Izaak Feuerberg / Ignacy Krzemień, 1911-1970) – "Обратили су ми се родитељи извесног младића, који је био мој ученик, а онда је у Љубљани у Југославији на студијама ухапшен због тобожње субверзивне делатности. Ради се о интервенцији у Министарству спољних послова, у коме се налази молба породице – бившег затвореника. Тај младић је тешко болестан на плућима. У београдском затвору био је готово на самрти, али се некаквим чудом повратио и после три и по године је ослобођен. Не чекајући на сређивање пасоша полиција га је пребацила на мађарску границу. Пошто није поседовао документе, у Мађарској је ухапшен и задржан у тзв. Шубхаусу у Будимпешти, док не добије документе. Пољски конзулат у Београду је обавестио породицу да је послао пасош мађарској полицији. Од тог времена протекло је неколико недеља, током којих није било никаквих вести ни од затвореника, ни од пољског конзулата у Будимпешти, нити од Полиције у Будимпешти, иако су се неколико пута интересовали. Породица је упутила молбу Министру спољних послова да интервенише у пољском конзулату у Будимпешти. Али никаквог одговора. Ради се о поспешивању интервенције, јер је ослобођени затвореник болестан и находи се у најгорим могућим условима. Да ли познајете некога ко би могао да интервенише у Министарству и подржи молбу породице? Зове се Исак Фојерберг." (Писмо Романи Халперн, 16. VIII 1937).[3] После рата Исак Фојерберг је постао Игнаци Кшемјењ и радио у пољској дипломатији. Умро је у Варшави.

 

Изидор ФРИДМАН (Izydor Friedman) – Шулцов пријатељ из последњих дана и непосредни сведок његове смрти. После рата је радио као адвокат у Гљивицама (под именом Тадеуш Лубовјецки). Неки психопата га је 1949. убио на улици.

 

Романа Халперн (Romana Halpern, 1900-1944) – велики љубитељ уметности, познавала је многе значајне личности радећи као секретарица у разним културним институцијама. Она и Шулц су се упознали вероватно тек 1936. преко Виткација. Од њихове трогодишње преписке (1936-39) сачувано је укупно 39 његових и 2 њена писма. Током првих дана окупације успела је некако да побегне из варшавског гета и једно време радила као Јанина Соколовска, све док је нека жена није препознала, па је гестапо ухапсио и стрељао. Имала је једног сина из разведеног брака, који је рат преживео и касније се настанио у Америци.

 

Ега ван Харт (Egga van Haardt, 1912-1944) – "обична пустоловка, уцењивачица и варалица", а можда и елф, силфа или саламандер... (вид. "Ковине" бр. 4, 2002).

 

Изабела ХЕРМАНОВА (Izabella / Ziuna Hermanowa / Czermakowa, pseud. Felicja, 1902-1964) – у њеној кући у Лавову пре рата је био уметнички салон, где су се састајали сликари, писци и глумци. Кад су Немци 1941. окупирали Лавов, она се нашла у гету, одакле су је извукли пријатељи и пребацили у Варшаву, где се под лажним именом крила до краја окупације. После рата бавила се превођењем и публицистиком.

 

Тадеуш Холендер (Tadeusz Hollender, 1910-1943) – песник. У периоду 1933-34. био је главни уредник лавовског месечника "Sygnały". Убијен од стране нациста. Сачувано је укупно шест Шулцових писама упућених редакцији тог часописа, од којих је само прво Холендеру.

 

Анджеј ХЋУК (Andrzej Chciuk, 1920-1978) – ученик дрохобичке гимназије, касније познат пољски емигрантски писац и књижевни критичар. Поред осталог, у Лондону је објавио две књиге сећања из Дрохобича. Дуго је најављивао роман о Шулцу, али је написао само једну поему о њему. Живео је и умро у Аустралији.

 

Вацлав Чарски (Wacław Czarski, 1894-1949) – право име Фолман (Folman); краће време уредник часописа "Tygodnik Ilustrowany". Умро је у емиграцији. Сачувана су само три писма Чарском, од којих је једно штампано 1936. као писмо уреднику.

 

Јузефина Шелињска (Jσzefina / Juna Szelińska, 1905-1991) – Шулцова једина "званична" вереница. Потиче из породице покатоличених Јевреја. У Лавову је 1929. завршила хуманистичке студије и после годину дана добила посао наставнице пољског језика у Дрохобичу. Касније је у Варшави неко време радила у Главној управи за статистику (ГУС), чекајући да се и Бруно тамо пресели, што се никада није десило. Неки сматрају да је она аутор превода Кафкиног Процеса, који се и дан данас објављује под Шулцовим именом. Санаторијум под Клепсидром – са одштампаном посветом "Јузефини Шелињској" – изашао је непосредно након раскида веридбе. Током рата крила се у околини Варшаве. После рата се одселила у Гдањск и тамо касније постала управница библиотеке на Вишој педагошкој школи. Никад се није удавала. До краја њеног живота – према њеној изричитој жељи – Фицовски је крио њен идентитет, означавајући је само иницијалом Ј. Живот је завршила самоубиством. Писма Шулцова (по њеном сведочењу – око 200!) наводно су изгубљена још током рата, али је сачувано нешто њених портрета, који су данас већином у поседу наследника Шелињске.

 

Вилхелм ШУЛЦ (Wilhelm Schulz, 1910-1943) –  братанац Бруна Шулца, старији син његовог рођеног брата. Пре рата је кратко живео у Варшави са својом женом; за време окупације неко време се крио и учествовао у конспиративним активностима, да би се на крају он и његова жена пријавили за наводни одлазак у иностранство и били одведени у Аушвиц.

 

Изидор Шулц (Izydor Schulz, 1881-1935) – рођени брат Бруна Шулца; инжењер, успешан послован човек, отац троје деце. Помагао је породицу у свему, па и финансирао Брунову дебитантску збирку прича. Умро је од срчаног удара.

 

Ела Шулц-Подстолска (Ella Schulz-Podstolska, 1914-1996) – братаница Бруна Шулца, ћерка његовог старијег брата Изидора. Започете студије сликарства прекинула је после очеве смрти. Срећним случајем она и њен муж избегли су транспорт у Берген-Белсен. Током рата и неко време после живели су у Закопану, а 1963. емигрирали у Диселдорф. После мужевљеве смрти радила је као телефонисткиња, а пред крај живота се вратила уметности и специјалном техником радила слике од сушеног цвећа по ликовним мотивима свог већ славног рођака. Њен син, Марек Подстолски, данас је наследник ауторских права на Шулцова дела.

 

Стефан Шуман (Stefan Szuman, 1889-1972) – професор психологије. Држао је предавања на једном наставничком курсу који је Шулц похађао у Живјецу 1932. Тада су разменили рукописе: професор је следеће године своје песме штампао под псеудонимом, а за Шулцове приче је покушавао да заинтересује издаваче. Према Шумановом сведочењу, збирка је првобитно имала једноставан наслов: "Успомене на оца" (Wspomnienia o ojcu) и тек на његов предлог Шулц је целу књигу насловио према једној од прича. Сачувана су три Шулцова писма Шуману: прво, подуже и "удворичко", како каже Фицовски, који то писмо чува у својој колекцији, и два краћа из следеће, 1933. године, која су данас у поседу Шуманових наследника.

 

 

 

Ко је ко у Шулцовом животу / Бранислава Стојановић. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 196-204. <www.brunoschulz.org>

 


* Литература: објашњења Јежија Фицовског, приређивача свих издања Шулцових писама (Księga listσw, Krakσw 1975; Gdańsk 2002), све књиге истог аутора, као и енциклопедије: Multimedialna Encyklopedia PWN; A. Cała, H. Węgrzynek, G. Zalewska: Historia i kultura Żydσw polskich, Warszawa 2000.

[1] Shalom Lindenbaum: W poszukiwaniu uznania. Bruno Schulz a Josef Roth. – Twσrczość (Warszawa), XXXV (1979), nr 3, s. 137-139.

[2] Chone Shmeruk: Isaac Bashevis Singer on Bruno Schulz. – The Polish Review, vol. XXXVI, no 2, 1991, pp. 161-167.

[3] Bruno Šulc: [Pismo] Romani Halpern (16. VIII 1937), prevela Biserka Rajčić. – Treći program [Radio-Beograda], br. 71, jesen 1986; str. 248-249.