Ко је ко у Шулцовом животу *

 
Бранислава Стојановић

 

 

 

Рахела АУЕРБАХ (Rachela Auerbach, 1901-1976) – историчар, песник и преводилац; писала је на јидишу, пољском и хебрејском; пријатељица Деборе Фогел. Рат је провела у варшавском гету, одакле је 1943. побегла. Године 1950. преселила се у Израел, где је касније објавила и успомене на Дебору и Бруна. Сачувано је само једно њено писмо упућено Шулцу.

 

Изидор БЕРМАН (Izydor Berman, 1898-1942) – књижевни критичар, публициста, песник, сатиричар, прозаиста, преводилац с немачког на пољски (Ф. Кафка, Ј. Рот, Л. Франк) и с пољског на немачки (Ј. Витлин). Одушевљено је поздравио појављивање Санаторијума под Клепсидром и то је критика коју Шулц помиње Романи Халперн у писму од 21. фебруара 1938. Сачувано је само једно његово писмо Шулцу, из времена кад је покушавао да посредује код аустријских издавача. Страдао је у логору код Лавова.

 

Тадеуш Бреза (Tadeusz Breza, 1905-1970) – романописац, публициста. Краће време био је аташе у пољској амбасади у Лондону, касније управник позоришта у Варшави. Дебитовао је психолошким романом Адам Гривалд (1936), а међународну славу стекао је тек после рата романима о Ватикану. Бреза је објавио прву рецензију Продавница циметове боје, под насловом Двојник обичне стварности ("Kurier Poranny" 1934). Дванаест Шулцових писама упућених Тадеушу и његовој жени Зофји данас се чувају у Библиотеци Осолињских у Вроцлаву.

 

Адам ВАЖИК (Adam Ważyk, 1905-1982) – песник, преводилац, теоретичар књижевности, прозаиста. Познаваоци Шулца памте га само по чланству у редакцији лавовског часописа "Nowe Widnokręgi", која је 1940. одбила да штампа један његов слабији текст (та је приповетка данас изгубљена).

           

Станислав ВАЈНГАРТЕН (Stanisław Weingarten, 1890-1943) – виши чиновник нафтне компаније "Галиција"; љубитељ уметности и колекционар, Шулцов велики пријатељ из млађих дана и вероватно инспиратор већине раних композиција из циклуса Идолопоклоничка књига. Вероватно се на њега односи Шулцова посвета ("Најдражем Сташеку / 15. VIII 1920. / Бруно") на једином сачуваном уљаном платну (Сусрет), које је откупљено на аукцији 1992. и данас представља централни експонат на свим Шулцовим изложбама које организује Музеј књижевности из Варшаве. Од осталих Шулцових ликовних радова везаних за Вајнгартена, познато је неколико портрета (често део веће композиције и са аутопортретом), два екслибриса (1919, 1920) и иницијалима богато илустровани каталог његове личне библиотеке. Око 1927. Вајнгартен је премештен у Лавов, око 1932. у Лођ, одакле је побегао 1939. године, непосредно пре него што је требало да буде пребачен у тамошњи гето. Раније се сматрало да је у Лођу и скончао, али он се вратио у Дрохобич и тамо неко време радио у банци. Стрељан је у Броњицкој шуми, у последњој групи дрохобичких Јевреја. Његова колекција је растурена, али се поједини примерци повремено појављују на аукцијама у Лођу.

 

Зенон Васњевски (Zenon Waśniewski, 1891-1945) – графичар и песник, Брунов колега са (незавршених) студија архитектуре (1910-13), касније такође наставник цртања. У Хелму код Лублина основао и уређивао часопис "Kamena" (заједно са Јаворским); ту је штампана Друга јесен (1934), која је захваљујући њему сачувана у рукопису, и прва, краћа верзија Пролећа (1935), која садржи и касније одбачени фрагмент (Театар Пасхе). Васњевског је Гестапо ухапсио 1942. године; четири логора је преживео и страдао пред сам крај рата у логору Берген-Белсен. Преписка са Шулцом је вероватно у целини сачувана: 25 писама (1934-38), у којима му се Шулц обраћао присним, колегијалним "Ви", а на неким цртежима и графикама читљиве су Брунове посвете. Међу папирима у Хелму недавно је Панас пронашао и скицу за причу под насловом Обновљено пријатељство, у којој се може назрети први Шулц као књижевни лик. [1]

 

Лаура ВИРЦБЕРГ (Laura Wόrzberg, 1913-1942) – тајанствени лик са фотографије, о којем је Фицовски сазнао тек 1979. кад је ступио у контакт с њеном сестром из Грузије. Лаура В. је писала поезију и радила као библиотекарка у Дрохобичу. Претпоставља се да је она ауторка једне приче коју је Шулц 1938. препоручивао часописима. Погинула је у свом родном граду.

 

Станислав Игнаци Виткјевич (Stanisław Ignacy Witkiewicz / Witkacy, 1885-1939) – сликар, филозоф, теоретичар уметности, романописац и драмски писац, један од највећих уметника пољског међуратног раздобља. Упознали су се још раних 20-их, а пријатељство се развило касније, након изласка Продавница циметове боје. Виткаци је тада објавио чланак о Шулцовом књижевном стваралаштву ("Pion", 1935) и Интервју са Бруном Шулцом ("Tygodnik Ilustrowany", 1935), а Шулцов одговор (са репродукцијом графике из Идолопоклоничке књиге) објављен у истом броју, данас се сматра једним од његових најзначајнијих аутопоетичких текстова. Једино приватно писмо Виткацију откривено је у Закопану тек 1981. и објављено следеће године. По многим сведочењима, Виткаци је урадио неколико Шулцових портрета, али се до данас сачувао само један цртеж. Бежећи са пријатељицом из окупиране Варшаве, Виткаци је после неколико дана исцрпљујућег пешачења извршио самоубиство.

 

Јулијуш ВИТ (Juliusz Wit / Witkower, 1902-1942) – родом из Дрохобича, данас заборављени песник, у своје време везан за тзв. краковску авангарду. Објавио је две збирке песама и оне су прештампане 1959. са предговором Артура Сандауера. По свему судећи, био је комуниста и зато Шулц у рецензији његове збирке Лампе помиње Енгелса, желећи да стварно проникне у свет те – ипак просечне – поезије. Сачувано је неколико Шулцових скица за насловну страну Витове књиге.

 

Јузеф ВИТЛИН (Jσzef Wittlin, 1896-1976) – романописац и песник. Шулцова кратка рецензија Андрићевих приповедака (Wiadomości Literackie, 1937, nr 38) вероватно је наручена преко Витлина који је тих година био пријатељ са Ј. Бенешићем, уредником предратне "Југославенске библиотеке", који је касније превео његов роман Со земље (1935).

 

Казимјеж ВЈЕЖИЊСКИ (Kazimierz Wierzyński, 1894-1969) – песник, есејиста, приповедач; рођен у Дрохобичу. Након учешћа у Првом светском рату, у Варшави се 1918. прикључује песничкој групи "Скамандер". По избијању Другог светског рата заувек одлази у емиграцију. Умро је у Лондону.

 

Тадеуш ВОЈЋЕХОВСКИ (Tadeusz Wojciechowski, 1902-1982) – сликар, архитекта, витражиста (катедрала на Вавелу), члан лавовске ликовне групе "Artes". Бруно и он су се упознали преко Јежија Јаниша 30-их година и обновили контакт 1940. године кад је Војћеховски почео да предаје у ликовној школи у Лавову. Из тог доба су сачувана само два Шулцова писма, која се данас чувају у збирци Музеја књижевности у Варшави.

 

Витолд Гомбрович (Witold Gombrowicz, 1904-1969) – романописац, приповедач, драмски писац, вечити (усамљени) полемичар. За његов први (и најбољи) роман Фердидурке (1938) Шулц је вишеструко везан: осим гласовитог предавања и касније штампане критике, коју је Гомбрович, и приватно и јавно, у више наврата хвалио и цитирао (Дневник, Разговори са Доминик де Ру, Пољске успомене), Шулцова илустрација се и данас може наћи на корицама тог романа (додуше, америчког издања), а њихову "јавну преписку" иницирао је уредник часописа "Studio", где je 1936. објављено једно Шулцово и два Гомбровичева веома провокативна писма. Од приватне преписке сачувано је укупно шест Гомбровичевих (из 1938), али ниједно Шулцово. Непосредно пред рат, Гомбрович је отпутовао у Аргентину и тамо остао све до 1963. Вратио се у Европу, али не и у Пољску. Умро је у Француској.

 

Мјечислав ГРИДЗЕВСКИ (Mieczysław Grydzewski, 1894-1970) – новинар и публициста, главни уредник недељника "Wiadomości Literackie" и месечника "Skamander", у којима је штампан највећи број Шулцових текстова. Омогућио је Шулцу да дебитује Птицама, додуше под другим именом – Бронислав. Обе публикације су имале тенденцију ка језичком пуризму: поређењем Пролећа из месечника (1936) са верзијом касније објављеном у књизи, Фицовски је уочио да је текст прилично очишћен од страних речи и "галицизама". У недељнику је Шулц 19. VI 1938. објавио и Писмо уреднику као реакцију на тамо објављену критику Емила Брајтера, одричући да је "већ успео да створи књижевну школу, која је, осим неколико неуспелих епигона, дала и тако озбиљне таленте, какав је нпр. Гомбрович". Гридз је 1939. отишао најпре у Париз, затим 1940. у Лондон, где је касније постао један од најзначајнијих личности пољске емиграције.

 

Емил Гурски (Emil Gσrski) – Шулцов дрохобички пријатељ, којег Фицовски често цитира као једног од драгоцених информатора поводом многих детаља из Шулцовог живота.

 

Владислав Завистовски (Władysław Zawistowski, 1897-1944) – театролог, књижевни критичар, неко време начелник у Министарству просвете и црквених дела. Страдао је у немачком логору.

 

Јежи Јаниш (Jerzy Janisch, 1901-1962) – сликар и рестауратор, један од оснивача лавовске групе "Artes" (1929-1935). Умро је у Варшави.

 

Марјан ЈАХИМОВИЧ (Marian Jachimowicz, 1906-1999) – песник и сликар. За време рата радио је као библиотекар у Бориславу. Шулцова писма Ани Плоцкјер спасао је од уништења и њих је, као и пет њему упућених, 1992. поклонио Музеју књижевности.

 

Јулијуш КАДЕН-БАНДРОВСКИ (Juliusz Kaden-Bandrowski, 1885-1944) – прозаиста и публициста, по образовању пијаниста; ађутант Јузефа Пилсудског (успомене на тог команданта пољске војске објавио под насловом Подно Белведера, 1936); касније секретар Пољске академије књижевности; један од најутицајнијих људи у пољској култури између два рата. Погинуо је од гранате у варшавском устанку.

 

Марија КАСПРОВИЧ (Maria Kasprowicz, 1892-1968) – пореклом Рускиња, трећа и последња жена великог пољског песника Јана Каспровича (1860-1926), након чије смрти је наставила да живи у њиховом заједничком дому, у Харенди, који је касније њеним залагањем претворен у музеј. Ту је тек 1992. Роман Лот пронашао једно писмо, које је Шулц након своје прве посете Харенди послао "баштиници" јануара 1934. године. Шелињска је помиње и као посредника у њеним љубавним размирицама са Бруном, током једног од њихових, касније заједничких одлазака у Харенду.

 

Зигфрид Крацауер (Siegfried Kracauer, 1889-1966) – немачки социолог, теоретичар филма. Пред рат је неко време живео у Паризу, а онда се одселио у Америку.

 

Марија КУНЦЕВИЧОВА (Maria Kuncewiczowa, 1899-1989) – списатељица, ауторка психолошког романа Странкиња (1936), о којем је Шулц објавио чак три рецензије. Као члан жирија за доделу награде часописа "Wiadomości literackie", она је једина Санаторијум под Клепсидром ставила на прво место. Од 1939. углавном је радила у иностранству (Лондон, САД), а у Пољску се дефинитивно вратила 1968. године.

 

Карол Курилук (Karol Kuryluk, 1910-1967) – од 1934. уредник лавовског месечника (тј. двонедељника од 1938) "Sygnały", где су изашле три Шулцове приповетке и једна рецензија. Одломак из Кафкиног Процеса, који он нуди у писму од 12. V 1936, никада није тамо објављен, али је сачуван почетак Џелата у шифовима са власторучном коректуром Бруна Шулца. Архива часописа, у којој је сачувано и шест Шулцових писама редакцији, данас се чува у Државној народној библиотеци у Лавову.

 

Алекси Кушчак (Aleksy Kuszczak) – наставник физике, Шулцов колега из гимназије у Дрохобичу.

 

Болeслав ЛЕСМЈАН (Bolesław Leśmian, 1877-1937) – један од највећих пољских песника. Према сведочењу његове ћерке, М. Л. Мазурове, Шулц је једном посетио Лесмјана и оставио му примерак своје прве збирке прича. Налковска је у свом дневнику забележила податак да је Шулц од њега добио похвале за ту књигу.

 

Самуел ЛИБЕРВЕРТ (Samuel Lieberwerth, 1906-1942) – један од ученика дрохобичке гимназије, којем је Шулц посебно помагао с обзиром на његов велики таленат. Након завршених студија на Академији лепих уметности у Варшави, 1939. добио је стипендију и отишао у Париз. Његови пријатељи се сећају да им је показивао предивна писма која су му од Шулца стизала из Дрохобича, с којим никад није прекидао контакт. Последње дане је провео у беди и са већ благом шизофренијом, али није престајао да ради. Депортован 1942. Место и време смрти непознато.

 

Лудвик Лил (Ludwik Lille, 1897-1957) – сликар, сценограф, есејиста, оснивач и члан лавовске групе "Artes". Организовао је вероватно прву изложбу Шулцових графика у Лавову. Још 30-их година се настанио у Паризу, где је остао до краја живота. За време свог кратког боравка у том граду Шулц је био његов гост (2. VIII – 26. VIII 1938). У Паризу је 1976. пронађено само једно писмо и две дописнице, које му је Шулц послао исте године по повратку у Дрохобич.

 

8[2]

 

 

 

Ко је ко у Шулцовом животу / Бранислава Стојановић. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 196-204. <www.brunoschulz.org>


* Литература: објашњења Јежија Фицовског, приређивача свих издања Шулцових писама (Księga listσw, Krakσw 1975; Gdańsk 2002), све књиге истог аутора, као и енциклопедија: Multimedialna Encyklopedia PWN; A. Cała, H. Węgrzynek, G. Zalewska: Historia i kultura Żydσw polskich, Warszawa 2000; The Central Database of Shoah Victims' Names

[1] Władysław Panas: W ułamkach zwierciadła, czyli Schulz w Lublinie. – Gazeta Wyborcza (Lublin), wtorek 19 listopada 2002, s. II (Dodatek do "Gazety Wyborczej").