JESEN
Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako
bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj širokoj sferi
obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu
naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek
postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo
ostavio Pusenov genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno
umorni i jalovi: zar bismo se nečega stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i
izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj
otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton leta, da proveri
da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast
izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni
poštovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I
pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već
jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok se licitacija
odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se nekim svetlim
treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija
leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se
protegnuo i u dane posta.
A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se
vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune
obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo pripisati ljudima
na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta –
potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom
savezniku ne svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i
plašljivi ljudi, čija misao ne trči daleko u budućnost. Svako od njih steže na
grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge.
Svako od njih pretvara se u zelenaša...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i
još uvek nisam opterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat
vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od letovališta, preispitam zaradu
ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se mora zauvek ostaviti
u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom
i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi se
prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na
stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta,
kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si
vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom.
Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan zbog Tebe.
Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po
baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će zauvek
ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu
između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među
sene. Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i
bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u
čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama
stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napuštalo si svaku
realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i
pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti
skrivenoj među predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na
sledeću i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više
želeli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti
na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela
da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno. Pokazale
su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je
za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir.
Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke
egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska
nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto priviđenja, kao
halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom
divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana,
rasla je ka daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću
rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se
konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre
boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen
predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za
granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje,
počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada,
raspršene na najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove
svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha,
malo ali udobno sklonište njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet.
Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi
demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih pokreta,
latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu,
prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe
u čvorove i veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska,
muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u
čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, vidljiv u grimasama koje im
je izvajala na drvenim licima.
Takve i još mnoge druge stvari govorio sam
praznom polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz
sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato što nisam mogao da nađem
odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima zamenjivao
značenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće,
srodno sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se
kestenova, tih uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i
jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima
stanova.
Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh
kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila
namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su glavama zavučeni u vreće sa
hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele na stolu u
našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi
koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u
otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane,
tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo
zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok,
gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne udarce i
pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su
se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen,
noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od
konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da
se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši
jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u
stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u
dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu.
Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume,
nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali
da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom pravcu široko udarali bičevima.
Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo, gorele su svetiljke u
praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku kuću,
balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo
kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine
kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo
stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola
su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili
ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta. Bos pekar na pragu otvorenog
hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još stražareći, predao se i
povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz
topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i
jasniji, i naša kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i
zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci
petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje
su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo
jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren
prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih
pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da
je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete
pobeći od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u
krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve vaše pokrete, ustajanja i
sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki
kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već
su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se
izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je
uzdisao vetar.
(1936)
Preveo s poljskog Aleksandar Šaranac
[Luča,
4/2000]