Башта, пепео као коментар на Продавнице циметове боје и Санаторијум под Клепсидром

Јерг Шулте

Коментар у европској књижевној традицији не постоји као посебан жанр. Као интерпретација или објашњење коментар стоји изван или на граници књижевности, да би читаоцу помогао да разуме књижевни текст, а он сам је – као писмо у Платоновом "Федру" (275 d) – "беспомоћан" и не зна како да објасни самог себе. Зато се и релација између два различита текста другог жанра ретко посматра као коментар, у којем касније текст открива једно посебно значење претходног текста.

Однос између једног романа Данила Киша и двеју збирки приповедака Бруна Шулца – представља изузетак. Читање романа Башта, пепео (1965) показаће да је Данило Киш у том свом трећем роману понудио један кључ за читање Продавница циметове боје (1934) и Санаторијума под Клепсидром (1937). Тај је кључ, међутим, толико лукаво скривен да читалац не примећује да у исто време чита веома прецизан коментар на дело другог, неименованог аутора – Бруна Шулца.

Роман Башта, пепео садржи дванаест поглавља, која су одељена (иако нису нумерисана) не само типографски, него и променом сижеа, интонације и времена догађања. Десет од њих су експлицитно везани за неко годишње доба. Отац, Едуард Сам, главни јунак свих поглавља, носи џепни сат који посебно цени: "он му је показивао тачно време, брисао ону разлику која настаје између физичке и календарске године". Други његов реквизит је карта неба, коју он чита – путујући у саоницама једног зимског јутра – толико вешто, као што иначе чита само своје сопствено дело – Ред вожње аутобуског, бродског, железничког и авионског саобраћаја. Та два реквизита упућују да роман може да се чита као карта звезданог неба или као књига о времену, односно као књига календара. Као очев џепни сат, и поглавља романа показују напредовање календарске године. Ако свако поглавље романа повежемо са неким месецом хришћанског календара, ускоро можемо приметити (иако постоји велики број могућих варијаната) да се на сваки месец односи по једно поглавље, које одређује клима, неки историјски догађај или календарски празник и повезује их са одређеним одсеком календарске године. На тај начин добијамо другачији распоред поглавља, који се не поклапа са распоредом у роману. Правећи за сваки месец једну карту чије место у календарском поретку романа може да варира, читалац одговара на указивање приповедача, који о својим причама каже: "Сакупићу дакле на гомилу све те разгледнице, ту епоху пуну старинског сјаја и романтичности, помешаћу своје карте, затим ћу их развити у пасијансу за читаоце који воле пасијанс и оне који воле жарке боје и вртоглавицу." И тек тај роман, који се претворио у гомилу од дванаест карата/поглавља, нуди (најпре у својој структури) коментар на Шулцове збирке, у којима је главни јунак полумитски отац приповедача, баш као у роману Башта, пепео.

Читалац који "воли пасијанс и вртоглавицу" препознаће у гомили карата ту "књигу календара" или "велику хронику календара", о којима говори приповедач Бруна Шулца. Мотив листова из календара јавља се у последњој приповеци Продавница циметове боје, у Ноћи велике сезоне: "Ах, и пишући ове наше приче, нижући те догађаје о свом оцу на искоришћеној маргини њеног текста, зар се не предајем тајној нади да ће оне једнога дана неприметно урасти међу жуте листове те највеличанственије књиге у распадању, да ће ући у велико шуштање њених страница, које ће је прогутати." Роман Башта, пепео и Шулцове збирке повезани су не само великом темом оца и сличном интонацијом, него и скоро неприметним детаљима, који само припремају или упућују читаоца на пажљиву лектиру. Тај читалац, који почиње да спрема карте са белешкама временских и календарских особености, наћи ће и у збиркама Продавнице циметове боје и Санаторијум под Клепсидром велики број временских и астрономских података. Структура тих двеју збирки разликује се од структруре Кишовог романа само по томе што, уместо 12, садрже по 13 приповедака (ако се три дела Трактата о манекенима узму као једна целина). Решење овог питања води ка једној од најлепших метафора у Шулцовом делу, која је такође везана за број 13. Касније написана приповетка Комета (1938) говори о тринаестом сазвежђу у зодијаку – под називом "бициклиста". Два кола бициклиста су сунце и месец, чије кретање по јеврејском календару (7 пута у циклусу од 21 године) условљава додатак тринаестог месеца који носи име "Адар II". И без упуштања у специфичности јеврејског календара, можемо претпоставити да 13 приповедака обеју Шулцових збирки одговарају 13 месеци јеврејског календара и да се могу претворити у пасијанс од 13 карата, који зависно од временских и календарских података добијају нови распоред.

На ређање пасијанса упућују детаљи који повезују 12 карата Кишовог календара са "хроником календара" из збирки Бруна Шулца. Један од њих је млади пас којег једног дана проналазе оба приповедача. Приповетка Нимрод говори и о времену првог појављивања нахочета који ће добити име – Нимрод: "Цео август играо сам се с малим, изванредним псетанцетом, које се једног дана обрело на поду наше кухиње". Неповерљиви читалац ускоро ће добити потврду да је то заправо небески пас који се у Средњој Европи на хоризонту јутарњег неба појављује – први пут након вечерњег заласка у мају – почетком августа. "С каквог неба је спао – пита приповедач – тако неочекивано тај миљеник богова, дражи срцу од најлепших играчака? И то те старе сасвим неинтересантне праље имају понекад тако сјајне идеје и доносе из предграђа – у сасвим рани трансцендентални јутарњи сат – такво псетанце у нашу кухињу!"

У десетој глави свог романа, оној која почиње речима Отац је отишао крајем јула..., Киш даје необичан коментар тих догађаја на јутарњем небу. "Како сам у то време већ био прочитао много књига, и у које сам веровао с детињом наивношћу, познавао сам, дакле, историју многих нахочади која су започела свој тегобни живот пред вратима отмених и племенитих господара, а како сам у својим сновима био богат и узвишен попут каквог шпанског племића, то сам се тог јесењег јутра пробудио из гордог сна у коме сам управо био започео некакву племениту акцију спасавајући нахоче које је заплакало пред барокним вратима мог милосрдног сна. Али плач остављеног нахочета, чија је судбина била предата у моје руке, наставио се тог јутра и изван оквира сна, (...). Већ сам био увелико будан, очију зачуђених загледан у млеко праскозорја, а плач се и даље чуо." Иако приповедач не говори нигде експлицитно о Бруну Шулцу и псу Нимроду, није тешко препознати да је свог пса нашао – чије је име знао из руског романа Дивљи пас Динго (Дикая собака Динго, 1939) Р. И. Фраермана – на страницама Продавница циметове боје. Док Нимрод добија "тањирић млека", Кишов приповедач гледа у "млеко праскозорја", тј. на источном небу види небеског пса поред млечног пута. Почетак десетог поглавља (Отац је отишао крајем јула...) готово дословно се поклапа са почетком прве приповетке Продавница циметове боје – Август: "У јулу је мој отац одлазио у бању..."

Не може се за свако поглавље одмах одредити еквивалент у збиркама Бруна Шулца. Осим прича о омиљеним псима, и приче о првој љубави имају заједничку астрономску основу: приповетка о љубави према Бјанки (Пролеће) и пето поглавље романа Башта, пепео (оно које почиње речима Јулија је немилосрдна...) одигравају се у пролеће, с тим што Кишово поглавље почиње још у зиму, траје "почетком другог тромесечја" па све до почетка лета, а Шулцово пролеће у истоименој приповеци почиње "од тих огромних и засењујућих хороскопа, који прелазе меру једног доба године". Љубав према астрономији Шулцовог јунака, младог Јузефа (Јосифа), толико је јака да он сања сан библијског Јосифа (Постање 37, 9), у којем као и библијски јунак – види себе у центру дванаест сазвежђа зодијака. Кад је пре тога први пут угледао Бјанку, погледао је у небо и видео "у мислима међу звездама скокове коња и изгубљене фигуре, и констелације које су одмах долазиле на њихова места". Крајем априла после заласка сунца први пут се на источном небу појављује сазвежђе Девице (Virgo). И тамо је Јузеф први пут угледао Бјанку, кад је ишао у посластичарницу са оцем да купи колаче: "Стрпљиво је чекала на нас цело време, стражарећи пред вратима, светлећи с висине кроз окна непокретним звездама (...). Тада сам први пут угледао Бјанку. Стајала је окренута профилом крај тезге, са гувернантом, у белој хаљини, витка и калиграфска, као да је била изашла из Зодијака. (...) Нисам је видео јасно, сав још испрецртан звезданим цик-цак линијама." Као приче о проналажењу псића – Нимрода и Динга, и приче о првој љубави – о Бјанки и о Јулији – засноване су на астрономским догађајима. Андреас Сам не би могао срести Јулију да његов аутор није у Бјанки препознао излазак сазвежђа Девице (Virgo) на вечерњем небу.

Као приповетке Шулцових збирки, и поглавља романа Башта, пепео могу се разделити на дванаест месеци хришћанске, односно обичне јеврејске године. Иако скоро свако поглавље садржи и податке о годишњем добу или о празницима, у роману не постоји једнозначан поредак дванаест поглавља, него само велики број могућих комбинација. Један од прецизних временских података налази се у првом поглављу: "То су већ били последњи дани лета, бастарди годишњих доба, заправо неко полулето-полујесен." Још једном се чује ехо Шулцове књиге. И у Ноћи велике сезоне крајем лета имамо "те дане-дивљаке, дане-коров, јалове и идиотске". У првом поглављу Кишовог романа имамо "дане равнодневице" кад приповедач путује последњим летњим возом у замак. Дакле, месец који одговара првом поглављу обухвата време од 21. септембра (дан јесење равнодневнице). На сличан начин "сјајно шаренило генијалне епохе" из приче Бубашвабе има свој ехо у десетом поглављу, "у време очевих најславнијих дана, у епоси великих спектакла и френетичких аплауза".

Подела на 26 приповедака Бруна Шулца (три дела Трактата о манекенима рачунам као једну) и 12 поглавља Кишовог романа као на месеце једне године (чему сам посветио један дужи рад) – није тема овог чланка. У оба случаја постоји велики број комбинација и зато овде у прилогу стоји само једна од могућих варијаната. У овој скици желим да покажем да је коментар, који је имплицитан Кишовом роману, заснован не само на календарским и астрономским мотивима, него и на комбинацији са темом смрти, тачније – са задатком који себи на различит начин постављају оба сина, и Јузеф и Андреас: како надмудрити смрт, како створити време које би смрт лишило тог апсолута што постоји у линеарном, једноструком времену?

Већ на површини текста постоји велики број мотива који упућују читаоца да у скривеној календарској структури трага за односом између Шулцових збирки и Кишовог романа. Готово сви су повезани са главном темом оба дела – са смрћу оца. Као смрт Јакуба, и смрт Едуарда Сама претвара се у путовање, у постепени нестанак, у метаморфозе које су разумљиве само за блиске рођаке. У време тих путовања син-наратор не успева да сретне оца. Кад Андреас Сам свог оца тражи и верује да га препознаје у учеснику шаховског турнира или у групи оних који су преживели Аушвиц, он даје једну врсту интерпретације Јузефове мисли – да се време оца и његово време више не поклапају ("Време мога оца и моје сопствено време нису одговарали једно другом.", Санаторијум под Клепсидром).

У причи Мој отац ступа у ватрогасце Јакуб је "ватреним бићима", чији је био тајанствени начелник, дао посебан задатак. У роману Башта, пепео та су бића експлицитно повезана са темом смрти: "Којој касти припадају носачи? Великој касти рођака смрти, где још спадају ватрогасци, гробари..." Кад Едуард Сам над гробом железничара покушава да објасни његово самоубиство, он једва приметно говори о поштованим Јакубовим ватрогасцима: "(...) а ви знате, моје даме и господо, да железничари, као и ватрогасци, треба да стоје, и стоје, изнад интереса појединца па чак и државе, јер њихов је задатак, као и задатак лекара и свештеника, надличан, наднационалан; божански ако хоћете". Без тешкоћа читалац ће наћи много више поклапања у метаморфозама оба оца.

Коментар је дакле заснован на комбинацији две теме: на календарској структури и на теми смрти, односно преображајима оца. Тек други, скривени поредак календара у причама о смрти оца указује на тему тих митолошких претварања, која тек Андреас Сам назива метаморфозама ("Мој отац је пак доживео метаморфозе равне каквом чуду"). Календарски распоред прича, односно поглавља, не поклапа са њиховим поретком у збиркама, односно у роману. Двоструки временски распоред (време календара и време збирки, односно романа) омогућава да у оба дела метаморфозе замењују смрт, која своју моћ добија само у једноструком временском следу. О тој разлици говори наратор – опет у некој врсти коментара – кад описује џепни сат оца, који Едуард Сам поштује баш зато што му је он "показивао тачно време, брисао ону разлику која настаје између физичке и календарске године".

Тек у роману Пешчаник налазимо рефлексију о тој комбинацији која је скривена у Шулцовим збиркама и у роману Башта, пепео: "Куда неминовно води сазнање о цикличном кретању сунца, месеца и планета, као и о цикличном смењивању ноћи и дана? – Ка свести о смрти: јер дух оног који ствара не може ни сам избећи законима цикличног кретања Земље, Сунца и планета." Читалац Данила Киша зна да су догађаји из три дела Породичног циркуса међусобно повезани и да се често понављају исте епизоде из друге перспективе или са другим подацима. Ако читамо коментар који је имплицитан првом делу трилогије у контексту свих прича о Едуарду Саму, можда се може видети да се структура коментара простире кроз сва три дела трилогије и да и остали делови пружају нове податке од којих можемо опет сложити пасијанс од карата/листова из календара. Пример за то је рецимо кад Едуард Сам путује код сестре (четврто поглавље – Мој отац је данима...). Ти догађаји се могу реконструисати тек на основу Пешчаника, објављеног шест година након романа Башта, пепео. Посета сестри биће повод за писмо цитирано у последњој глави романа, са датумом од 5. IV 1942. – дакле три дана после празника Пасхе, који пада 2. IV 1942.

Календарска структура, коју је Данило Киш открио у два циклуса Бруна Шулца, можда ће добити и посебно значење ако се буде истраживала дуга предисторија везе између календара и књижевности. Почевши од ране ренесансе – Петраркиног Канцонијера, преко француских и енглеских петраркиста и Шекспира, па све до великих аутора XX века – Томаса Мана, Александра Блока, Владимира Набокова или Антона Чехова. Као у Шулцовом коментару, календар је у књижевности обраћање ка прошлости и потрага за заборављним знањем које је похрањено у календару. Данило Киш и Бруно Шулц су у календарску тему увели комбинацију два различита рачунања времена, јеврејског и хришћанског календара.

	Башта, пепео
Nisan	[IV] Мој отац је данима...	март
Ijar	[V] Јулија је немилосрдна...	април
Sivan	[VII] У новом декору...	мај
Tamuz	[VIII] Тако, сасвим неочекивано...	јун
Av	[X] Отац је отишао крајем јула...	јул
Elul	[I] У касна летња јутра...	август
Tišri	[XII] Докази против моје бесмртности...	септембар
Hešvan	[VI] Књига мог живота...	октобар
Kislev	[XI] Јесен те године, по одласку мог оца...	новембар
Tevet	[IX] У она давна, митска времена...	децембар
Ševat	[II] Једне вечери пошто ме је пољубила...	јануар
Adar	[III] Мој отац је безуспешно нудио у штампу...	фебруар

	Продавнице циметове боје	Санаторијум под Клепсидром
Nisan (Aries)	Бубашвабе	Пролеће	март/април
Ijar (Taurus)	Господин Карол	Додо	април/мај
Sivan (Gemini)	Пан	Јулска ноћ	мај/јун
Tamuz (Cancer)	Нимрод	Мртва сезона	јун/јул
Av (Leo)	Август	Еђо	јул/август
Elul (Virgo)	Ноћ велике сезоне	Последње очево бекство	август/септембар
Tišri (Libra)	Трактат о манекенима	Мој отац ступа у ватрогасце	септембар/октобар
Hešvan (Scorpio)	Птице	Друга јесен	октобар/новембар
Kislev (Sagittarius)	Искушење	Пензионер	новембар/децембар
Tevet (Capricornus)	Продавнице циметове боје	Санаторијум под Клепсидром	децембар/јануар
Ševat (Aquarius)	Бура	Усамљеност	јануар/фебруар
Adar (Pisces)	Манекени	Књига	фебруар/март
Adar II	Крокодилска улица	Генијална епоха	(април)

Јерг Шулте: „Башта, пепео” као коментар на „Продавнице циметове боје” и „Санаторијум под Клепсидром”. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 143-147. <www.brunoschulz.prv.pl>