Mihajlo Pantić
Događaj u
botaničkoj bašti[1]
Susreli
smo se slučajno. Sedeo je na klupi, pred noć, u botaničkoj bašti, opuštenih
ruku, zamišljen. Tako mi se bar činilo. Prišao sam mu i zatražio vatre. Rekao
je da nema, ali će me svakako zamoliti za jednu cigaretu. Drvo ispod kojeg smo,
tren zatim, zajedno sedeli, ako je verovati onom što je pisalo na tablici u
njegovom podnožju, zvalo se Quercus robur, običan hrast lužnjak.
Primetio je knjigu koju sam nosio ispod miške (Poljska fantastika:
Potocki, Grabinjski, Šulc, Mrožek i dr.) i zatražio da je pogleda. Listajući,
upitao me: – Znate li kako je ubijen Bruno Šulc? – i ne
sačekavši moj odgovor nastavio da priča: – Osamnaestog novembra 1942. godine, u
pozno jesenje veče, neposredno pred sam policijski čas (Školska ulica,
zabačen provincijski gradić) prišao mu je neki gestapovac, mislim da se zvao
Ginter, da, Ginter, i kratko zapitao: "Bist du Schulz"? Upitani je
zbunjeno i plašljivo potvrdio. Odmah zatim srušio se pogođen sa dva metka.
Nisam
komentarisao, slučaj mi je bio poznat, ali, bilo je očigledno da je tih
nekoliko rečenica mom brbljivom sagovorniku više služilo kao glasni podsetnik,
nego kao obraćanje meni. Nalazili smo se, u stvari, na obodu najudaljenijeg
proplanka zapuštenog botaničkog vrta, izmaknuti od gradske vreve. Rekao mi je
da svakodnevno dolazi ovamo; sve što nas okružuje polako propada na njegove
oči. Knjiga koju upravo završava sačuvaće od zaborava mnoge odumiruće vrste
rastinja. Da, hrast ispod kojeg smo razgovarali, tačnije, ispod kojeg je
odjekivao njegov beskonačni monolog, već nekoliko decenija čini mu bezglasno
društvo u dugim razmišljanjima. Samonikao je i, što od starosti, što od
zagađene atmosfere, polagano trune.
–
Zamislite, nisam još uvek razrešio etimologiju njegovog imena – nastavio je da
gnjavi – i keltski i grčki praizvori istovremeno su ubedljivi i nedorečeni.
Hrast je kultno drvo, simbol čvrstine, snage, moći i dugovečnosti, posebno
mudrosti. O hrast je obešeno zlatno runo. Hrast je paganski hram, ispod
njega su prinošene žrtve, pevane molitve za kišu i vršen je lapot,
ubijanje onemoćalih, senilnih staraca. Potom je govorio o nekoj tropskoj
biljci, ako se ne varam, bila je to agava mague (ili tako nekako), koja
cveta samo jednom u svom veku i to u tridesetoj godini, da bi, pošto potroši
svu energiju na cvet, konačno uvenula. Nekoliko dana kasnije u novinama sam
pročitao sledeću vest:
"Sinoć
u zabačenom delu gradske botaničke bašte pronađen leš našeg poznatog biologa P.
M. – omiljenog pedagoga i svetski poznatog naučnika, iza koga, kako saznajemo,
ostaje nezavršeno kapitalno delo, životna sinteza Endemske i odumiruće vrste
južne hemisfere i mogućnost njihovog očuvanja u botaničkim vrtovima.
Sudeći prema dosadašnjim nalazima, koji, u interesu istrage, još ne mogu biti u
potpunosti saopšteni, reč je o zločinu iz koristoljublja."
Matora
budala, morao sam da slušam njegove bezvezne priče, a u novčaniku nije imao ni
prebijene pare.
[1] Ne mogu da se setim jedne rečenice : (izabrane i nove kratke priče) / Mihajlo Pantić, Beograd : Stubovi kulture, 1996, 149 str. (Biblioteka "Izbor"; knj. 4)