Ježi Sosnovski
RAZGOVOR SA
Kad sam saznao da
je još živ, nisam hteo da verujem; ali bilo je to već drugo
iznenađenje tog dana, a već mi je prvo iscrplo svu psihičku
energiju. Počelo je od te ponude na Internetu: Muzej savremene istorije –
nudi kolektivnu posetu, naravno – ratnih zločinaca. Osuđeni na
doživotnu, pa valjda i na (iščitao sam, čini mi se, između
redova) smrtnu kaznu, vremenom su dobili, u formi poluzvanične milosti,
pravo da posete obične ljude, sebi za primer, ovima kao opomena.
Najslavniji zločinci, kojima je nekad, kao što je pisalo u oglasu, Muzej
raspolagao, većinom naravno, više nisu bili živi. Uostalom, pomislio sam,
mogao je to biti reklamni trik – šta im je smetalo da na dugu listu samo dodaju
Adolfa Hitlera i napomenu, kao kod drugih imena: "Zastarelo"? Moje
poverenje u ceo taj poduhvat zadobijeno je pre svega cenom – koja je bila
basnoslovna. Sedeći po podne ispred ekrana pregledao sam spisak: bili su
tamo neki atamani s Balkana, dva marinca osuđena za silovanje Vijetnamke,
desetak nacista od po sto godina. Oni su me, prirodno, najviše zainteresovali.
U nekom trenutku sam ugledao među njima poznato ime i pristojnu cenu. Da,
pomislih uzdrhtalo, to bih mogao. Trenutak sam se kolebao, a onda sam
grozničavo, kao da mi se čini da će svaki sekund zauvek
onemogućiti taj susret, otkucao zahtev na tastaturi: Karl Ginter, ubica
Bruna Šulca.
I eto sedeo je ispred mene
starac s nogama umotanim u karirano ćebe, kojeg je malopre na kolicima
doterao kostimirani pratilac u uniformi kaki boje, kakvu je 1945. nosila
američka Military Police. Stražar je zauzeo mesto ispred stana na
stolici na rasklapanje, proverivši najpre prozore i visinu od ulice (da,
čak ni on ne bi preživeo takav skok, a šta tek ovaj, pomislih); za to
vreme ja sam pogledavao loše obrijanu zver poluzatvorenih očiju, tankih
usta, u čijem se uglu polako skupljala pena od pljuvačke. Tek sam sad
počeo da razmišljam o čemu bih pričao s njim i – stvar o kojoj
je trebalo razmišljati ranije – da nije slučajno to gošćenje,
čak i u toj ponižavajućoj ulozi eksponata, ipak njemu na čast, a
nije je zaslužio. Zbog svega toga sam ustao sa stola i počeo velikim
koracima da prelazim sobu, a onda sam, ne pitajući ga i ne nudeći ga,
zapalio cigaretu. Na taj način sam hteo da istaknem da ga ne smatram za
ravnog sebi, da je on za mene jedva čovek, koji sigurno ne zaslužuje
poštovanje; ali to me je opet podsetilo na ratne filmove kojih sam se nagledao
u detinjstvu: u njima su se baš ovako kao ja sad ponašali oficiri gestapoa, pre
nego što su urlanjem i torturom primoravali svoje žrtve na priznanje. Pometen,
vratio sam se na fotelju. Čitavo to vreme Ginter – ako je to uopšte bio
Ginter, kroz glavu mi je proletela sumnja – sedeo je nepomično,
poluzatvorenih očiju, kao da sam deo sveta u kojem njega više nema i koji
ga se više ne tiče. Ma da – ako je tako, u stvari je imao pravo.
– I šta, često vas vode u
ovakve posete? – progovorih konačno.
Bez
odgovora. Starac bi mogao da prođe kao mrtvak da nije bilo te pene od
pljuvačke u uglu usta, koja je nečujno pucnula.
–
Sećate li se ičeg? – upitao sam opet, pošto je on stalno ćutao
nastavih: – Hoćete li mi odgovoriti? Ako nećete, odmah ću vas
vratiti i neću platiti ni groša. A kod mene je ipak valjda bolje nego u
ćeliji, jel?
Ginter
je polako otvorio oči. Bile su neverovatno vodene, nekad zelene, sad
mutne, jedva vidljive u rupama lobanje. Trenutak je lutao pogledom negde iznad
moje glave, na kraju me je pogledao bezizrazno, baš kao da pred njim stoji
prazna fotelja.
–
Čujete me? – zapitah.
Nikakva
reakcija. Setio sam se cene, koju je trebalo da platim po poseti, strefio me
šlog. Krenuo sam da pozovem stražara; ali kad sam prolazio pored gosta, do
mojih ušiju je dopro neki šum. Ginter je nešto mrmljao, ne znam da li sebi u
bradu ili meni. Nagnuo sam se nad njim:
–
Molim?
– Sve
je to zbog Jirgena. Govorio sam mu da uvek proveri da li ima vode u
čajniku pre nego što ga stavi na šporet, ali hulja me nije slušala, i kad
su došli da me posete, cela soba je bila zadimljena, i kako bi to moglo na
dobro da izađe, a stvarno sam se trudio, ali nikad mi ne ispada kao što
treba, drugi su napredovali, imali su lepe žene i dobar položaj, uvek sam radio
prljave poslove, to je usran život, nema pravde, često sanjam da noću
ustajem i idem u toalet i onda se čovek budi opoganjen, ili upišan, i ko
će da me sredi, svi se gade starih ljudi, i stražar bi mi radije davao
čorbu na štapu, kaže da smrdim, i on bi smrdeo kad bi u ovim godinama
ostao sam, ja imam već devedeset osam godina, gospodine, to je starost,
zar ne? to nije svakom dato da doživi, ali ja kad sam bio mlad uvek sam voleo
sveže povrće; povrće, gospodine, i šetnje po svežem vazduhu, to je
garancija zdravlja...
– Hteo
bih da razgovaramo o Šulcu – dreknuo sam mu u uvo.
– Najbolje da se
malo narenda šargarepe i pomeša s prazilukom i celerom, malo još limunske
kiseline, jednom sam imao takvu jednu koja je znala to da pravi, bila je dobra
u kuhinji, i neprepečen biftek, ali sad, odavno već, to nije za mene,
ako ne pazim i čak pojedem previše te čorbe što mi je daju, onda
posle imam gasove, a stražar bi mi najradije čorbu na štapu podnosio...
–
Drohobič! – vrisnuo sam. – Sećate se Drohobiča?
Zaćuta
i vrlo polako se okrenu ka meni. Pogledao me je prisebnije, prvi put je
pogledao mene, a ne kroz mene. Posmatrao me je pažljivo i napregnuto, kao da je
hteo da s mog lica pročita šta mu se može desiti.
–
Jevrejin? – zapita konačno.
Odmahnuo
sam rukom da bih izbegao odgovor. Ne njemu, ne nekom kao što je on.
–
Sećate se Drohobiča?
Zamislio
se, a onda me je opet bistro pogledao:
–
Jevrejin?
–
Dobro, nek bude da jesam. Sećate li se Drohobiča?
Klimao
je glavom.
– Znao
sam da će tako biti. Još u detinjstvu sam to toliko puta sanjao. Treba
verovati u snove. Sad tek razumem, ali sećam se tog sna veoma dobro, pravi
košmar: sedim u sobi, ne mogu da se pomerim, a Jevrejin me saslušava.
– Ma
ne, kakav Jevrejin – otelo mi se. Bio sam sve više iznerviran, osećao sam
da je bila idiotska ideja o naručivanju ovog razgovora, da ću sad
satima morati da vetrim stan, da sam se upleo u nešto od čega se ne možeš
oprati. – Bruno Šulc me interesuje. Poznavali ste ga, zar ne?
– Ali
imate takve oči... – neprestano me je gledao ispitivački. U njegovom
pogledu je bilo nečeg odvratnog, nečeg što me je povuklo da ga cimnem
za ruku.
–
Sećate se kad ste bili u Drohobiču?
Namrštio
se. Izvukao je ruku ispod ćebeta, ruka mu je bila bleda i mršava,
podsećala je na kokošje noge kakve sam viđao u ovdašnjoj kasapnici
iza stakla frižidera. Uhvatio se za rame, siknuo, zakašljao se.
–
Gospodine, nema razloga za cimanje. Ja imam devedeset osam godina, gospodine,
to je starost, zar ne? To nije svakom dato da doživi, ali ja kad sam bio mlad
uvek sam voleo sveže povrće...
Uhvatio
sam ga za tu odurnu ruku i stegao. Učinilo mi se da je nešto kvrcnulo pod
mojim prstima.
– Ubio
si Šulca, idiote, a pričaš mi o povrću – zarežao sam.
–
Najbolje da se malo narenda šargarepe i pomeša s prazilukom i celerom, malo još
limunske kiseline...
Udario
sam ga. Da, udario: celom šakom po licu. I pošto su se kolica pod udarcem
pomerila i prevrnuo se stočić s knjigama, uhvatio sam Gintera za
kragnu, želeći da izbegnem još neku štetu. Nije mi palo na pamet da je
tako lagan, da ću ga izvući iz sedišta; materijal mi se pocepao u
ruci, pustio sam ga s gađenjem i telo je skliznulo na zemlju, gluvo je
odjeknulo, teško ću se od toga oprati, pomislio sam, i šutnuo sam ga,
besan, a onda opet, ali sam ga odmah podigao, ljut i postiđen, samo što
sam na ruci osetio njegovu pljuvačku koja je tekla iz poluotvorenih usta,
pa sam ga odgurnuo u dubinu sobe da ode što dalje od mene: bespomoćno je
poleteo, pao na rasute knjige, a tamo je bio Sanatorijum pod Klepsidrom,
i ta me je činjenica još više razbesnela, pa sam ga dohvatio i počeo
da ga udaram pesnicama, šta se to dešava sa mnom, ne razumem, odskočio sam
kad sam osetio da mi je muka, uzmakao sam i naleteo na onog mladića u
uniformi Military Police, kojeg je privukla buka. Nisam umeo da
ga pogledam u oči. Pridržao me je; otrgnuo sam se iz njegovog stiska i
krenuo prema stolu. Zapalio sam cigaru. Ovo se zapravo ne dešava, pomislio sam,
gledajući kroz prozor. Iza mojih leđa čuo sam da se nešto
pokreće.
Stražar
je stajao iznad tela i gledao ga ravnodušno.
– Uvek
isto – zaključi. – Ljudi ne reaguju drugačije. Šta mislite, koliko bi
trebalo da bude doplata da nam ne potroše eksponate? Pogledajte: izgleda da ste
ga dokrajčili – bacio je Gintera na kolica i krenuo polako prema izlazu.
Ništa
nisam odgovorio. Čekao sam, da operem ruke, što pre.
– U svakom
slučaju – odjekivalo je za njim – poslaćemo vam s računom i
katalog. Pozivamo vas da koristite našu kolekciju. Imate ključ od lifta?
Dole je bila ručka, a ovde treba ključ. To je tako star lift da je
užas i ulaziti.
Iz knjige:
Stanica i druge priče / Ježi Sosnovski. Preveli s poljskog Petar
Bunjak, Ludvika Janković, Agnješka Lasek i Branislava Stojanović. – Vršac:
KOV, 2003. – 55 str. (Biblioteka Nesanica; 46) ISBN 86-7497-062-1
Naslov originala:
Rozmowa z [In:] Linia nocna / Jerzy Sosnowski. -
Warszawa: W.A.B., 2002. - 264 s.