E BRUNO ŠULC
PISMO STANISLAVU IGNACIJU
VITKJEVIČU*
Počeci mog
crtanja iščezavaju u mitološkoj magli. Nisam još umeo ni da govorim, kada sam
sve papire i margine novina prekrivao škrabotinama, koje su privlačile pažnju
okoline. Od početka bejahu to kočije s konjima. Vožnja kočijama mi se činila
puna značaja i tajanstvene simbolike. Oko moje šeste, sedme godine u mojim
crtežima se iznova vraća slika pokrivene kočije s upaljenim fenjerima, koja
izlazi iz noćne šume. Ta slika spada u osnovni kapital moje fantazije i čvorna
tačka mnogih nizova, koji iščezavaju u dubinama. Do danas nisam iscrpao njen
metafizički sadržaj. Izgled fijakerskog konja do danas nije prestao da me
fascinira i snažno uzbuđuje. Njegova šizoidna anatomija, u svim delovima
ispunjena uglovima, čvorovima, grančicama i žlezdama kao da se zaustavila u
razvoju u trenutku kada je želela da se još razvija i grana. I kočija je
šizoidna tvorevina, nastala na istom anatomskom principu – sa bezbroj delova,
fantastična, napravljena od pleha ispresavijanog u vidu peraja, od konjske kože
i ogromnih točkova – čegrtaljki.
Ne znam
otkud u detinjstvu dolazimo do izvesnih slika od presudnog značaja za nas. One
imaju ulogu onih zametaka u rastvoru oko kojih se vrši kristalizacija našeg
smisla sveta. U te slike kod mene još spada slika deteta, koje nosi otac kroz prostore
ogromne noći, koje razgovara s tamom. Otac ga grli, steže u zagrljaj, ograđuje
od stihije, koja govori li govori, ali je za dete taj zagrljaj prozračan, noć
dopire do njega i kroz milovanja oca čuje ona neprestana užasavajuća
nagovaranja. I preplašeno, ispunjeno fatalizmom, odgovara raspitivanjima noći,
s tragičnom spremnošću, potpuno predato velikoj stihiji, od koje ne može
pobeći.
Kao da
postoje sadržaji predodređeni nama, pripremljeni, koji nas čekaju na samom
početku života. Tako sam primao u osmoj godini Geteovu baladu [Erlkönig]
sa svom njenom metafizikom. Na polurazumljivom nemačkom uhvatio sam i
osetio smisao i do srži potresen plakao kada mi je majka čitala.
Takve
slike stvaraju program, gomilaju osnovni kapital duha, koji nam je dat veoma
rano u vidu predosećanja i polusvesnih saznanja. Čini mi se da nam sav ostali
deo života prolazi u tome, da interpretiramo ta znanja, da celovito prelomimo
njihov sadržaj, koji stičemo, da ih propustimo čitavim intelektom onoliko
koliko smo to u stanju. Te rane slike označavaju umetnicima granice njihovog
stvaralaštva. Njihovo stvaralaštvo je dedukcija njegovih osnova. Oni posle toga
ne otkrivaju ništa novo, samo uče da što bolje razumeju tajnu, koja im je na
početku poverena i njihovo stvaralaštvo je neprestana egzegeza, komentar te
jedine pesme, koja im je data. Uostalom, umetnost ne rešava tu tajnu do kraja.
Ona ostaje nerešena. Čvor u koji je vezana duša, nije lažni čvor, koji se
razvezuje kad se povuče kraj. Čak obrnuto, sve se čvršće vezuje. Manipulišemo njim,
pratimo nit, tražimo kraj i od tih manipulacija nastaje umetnost.
Na pitanje
da li se u mojim crtežima ispoljava nit, kao u prozi, odgovoriću potvrdno. To
je ista stvarnost, samo su različiti njeni odsečci. Materijal i tehnika tu
deluju kao princip selekcije. Crtež je ograničeniji svojim materijalom od
proze. Zato mislim da sam se u prozi potpunije izrazio.
Najradije
bih želeo da izbegnem pitanje da li bih uspeo da filozofski interpretiram
stvarnost Prodavnica cimetove boje. Smatram da
je racionalizacija viđenja stvari sadržanog u umetničkom delu jednaka
demaskiranju glumaca, jeste kraj zabave, osiromašivanje problematike dela. Ne
zato da umetnost bude logogrif sa skrivenim ključem a filozofija isti taj rešen
logogrif. Razlika je dublja. U umetničkom delu još uvek nije presečen pupak,
koji ga povezuje sa celinom naše problematike, tamo još uvek kruži krv tajne,
završeci sudova odlaze u noć, koja okružuje i odatle se vraćaju puni tamnog
fluida. U filozofskoj interpretaciji imamo još samo anatomski preparat izdvojen
iz celine problematike. I pored toga zanima me kako bi glasila diskurzivna
forma filozofskog creda Prodavnica cimetove boje.
To će pre biti pokušaj opisa tamo
date stvarnosti nego njeno utvrđivanje.
Prodavnice cimetove boje pružaju određen
recept za stvarnost, statuiraju jednu specijalnu vrstu supstancije. Supstanca
one stvarnosti je u stanju neprestane fermentacije, rašćenja, skrivenog života.
Nema mrtvih, tvrdih, ograničenih predmeta. Sve se difuzno širi van svojih
granica, traje samo trenutak u određenom obliku, da ga prvom prilikom napusti.
U običajima, u načinu života te stvarnosti javlja se svojevrstan princip –
panmaskerada. Stvarnost poprima izvesne oblike samo naizgled, šale radi, zbog
zabave. Neko je čovek, neko bubašvaba, ali taj oblik ne dotiče biće, samo je
trenutno prihvaćena uloga, samo je pokožica, koja će za trenutak biti zbačena.
Ovde je statuiran izvestan krajnji monizam materije, za koju su pojedini
predmeti samo maske. Život supstancije se zasniva na upotrebi neizmernog broja
maski. To putovanje formi je suština života. Zato ta supstanca zrači oreol neke
panironije. Tamo neprestano vlada atmosfera kulisa, zadnje strane scene, gde
glumci posle skidanja kostima ismejavaju patos svojih uloga. U samoj činjenici
pojedinačnog postojanja sadržani su ironija, obmana, klovnovski jezik. (Tu
postoji, čini mi se, izvesna dodirna tačka između Prodavnica...
i sveta Tvojih slikarskih i scenskih kompozicija.)
Kakav je smisao te univerzalne deziluzije stvarnosti – ne mogu reći. Samo tvrdim da se ona ne bi mogla podneti da ne nalazi naknadu u nekoj drugoj dimenziji. Na izvestan način nalazimo duboko zadovoljstvo zbog tog razmekšavanja materijala stvarnosti, zainteresovani smo za to bankrotstvo realnosti.
Govorilo
se o destruktivnoj tendenciji knjige. Možda je tako s tačke gledišta izvesnih
utvrđenih vrednosti. Ali umetnost operiše u predetičkim dubinama, u tački gde
je vrednost tek in statu nascendi.
Umetnost
kao spontan izraz života postavlja zadatak etici a ne obrnuto. Da umetnost ima
samo da potvrdi nešto već utvrđeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga je u tome
da bude sonda spuštena u bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u
dubini, gde se stvara vrednost.
Destrukcija?
Već činjenica da je taj sadržaj postao umetničko delo, označava da je
afirmišemo, da su se naše spontane dubine izrazile preko njega.
U šta
spadaju Prodavnice cimetove boje? Kako ih
klasifikovati? Prodavnice... smatram autobiografskim
romanom. Ne samo zato što su pisane u prvom licu i što se u njima mogu uočiti
izvesni događaji i doživljaji iz autorovog detinjstva. One su autobiografija ili
pre duhovna genealogija, kat'exochen
genealogija, jer pokazuju duhovni rodoslov sve do onih dubina kada on prelazi u
mitologiju, kada se gubi u mitološkom čudu. Uvek sam osećao da korenje
individualnog duha, koje prodire prilično duboko nestaje u nekakvom mitskom
brlogu. To je krajnje dno, koje više nikud ne vodi.
Impozantnu
umetničku realizaciju ove misli kasnije sam našao u »Josifu i njegovoj braći«
Tomasa Mana, gde je izvedena monumentalno. Man pokazuje kako se na dnu svih
ljudskih zbivanja, kada se očiste od pleve vremena i mnogostranosti, pojavljuju
izvesne prasheme, »istorija« kroz koje se ti događaji oblikuju u velikim
ponavljanjima. Kod Mana su to biblijske priče, večni motivi Vavilona i Egipta.
Ja sam se trudio da skromnije otkrijem vlastitu, privatnu mitologiju, vlastite
»istorije«, vlastiti mitski rodoslov. Onako, kao što su stari izvodili svoje
pretke iz mitoloških brakova sa bogovima, tako sam pokušao da za sebe stvorim
neku mitsku generaciju predaka, fiktivnu porodicu, od koje potiče moj pravi
rod.
Na
izvestan način te »istorije« su istinite, reprezentuju moj stil života, moju
posebnu sudbinu. Dominanta te sudbine je duboka usamljenost, odsečenost od
svakodnevnih stvari života.
Usamljenost
je onaj reaktiv koji izaziva fermentaciju stvarnosti, taloženje naslaga figura
i boja.
Bruno Šulc