E www.brunoschulz.org

 

JOVICA AĆIN

 

IZGUBLJENI MESIJA

 

Nemojmo očekivati da će doći Mesija i izbaviti nas od patnje u ovome hudom svetu. Ali, pomišljam da bismo ipak mogli verovati u Mesiju koji bi bio, ako ne spasitelj, barem okrepitelj jezika. Jezik bez pisaca jenjava i lišava nas prilike da imenujemo i tako možda preinačavamo sopstveni udes u raznolikim komplikacijama sveta na kome podjednako rade pravi i jeretički demijurzi. Svaki do kraja predani pisac je u neku ruku takav mali, malecki mesija jezika. Otuda je poljski jezik srećan jezik, jer je na njemu pisao Bruno Šulc, neuporedivi pisac, koji je svoj kratkoveki život od rođenja (1892) do smrti proboravio u zabačenom galicijskom gradiću Drohobiču. Radio je kao nastavnik slikanja u tamošnjoj gimnaziji. Osim sjajne prepiske preostale za njim (svaki post-skriptum je bio neka luda pripovest), mada su mnoga pisma zagonetno iščezla, te nekoliko desetina crteža i grafika koji su umetnička povest za sebe, i nešto proznih fragmenata zatečenih u časopisima, njegovo delo se svodi na pregršt priča smeštenih u dve zbirke, Prodavnice cimetove boje i Sanatorijum pod znakom Peščanika.

Pregršt priča, ali kakvih priča!? U njih se možete zaklinjati. Mitske fantazije u kojima je pripovedač, kaže sam, nazreo mitologizaciju svoje stvarnosti. Niko ne bi smeo sebi da oprosti ako nije makar jednu od njih pročitao. Osim nabrojenog, Šulc više nije stigao. Nasred ulice ga je (1942) ubio nacistički oficir. Poznato je, ipak, da je godinama pre nego što mu je krvnik ispalio dva metka u glavu započeo svoj roman Mesija. Rukopis romana je izgubljen, nestao je tih mračnih godina, od kojih nikako da svane, tako reći u stopu za svojim tvorcem. Da nije reč jedino o neizrecivom gubitku, već i o svojevrsnoj enigmi svedoče potonji istraživači.

Američka profesorka Sintija Ozik, u svome delu Mesija iz Stokholma, otkrila je izvesnog novinara, književnog kritičara u lokalnom listu, po imenu Lars Andemening. Ovaj zanesenjak istočnoevropskom književnošću, i ne baš pouzdani kritičar, duboko u sebi je o svom poreklu znao da je rođeni sin Bruna Šulca, koji se inače nikada nije ženio, ali nije bio i bez prijateljskih, pa i strasnih, nalik Kafkinim, i dvosmislenih veza s dve-tri žene. Kada je paru bliskih osoba, knjižarima i trgovcima retkim starim rukopisima, poverio svoju tajnu, ubrzo mu je upriličeno poznanstvo s devojkom koja je opet, sa svoje strane, tvrdila da je Šulcova ćerka i kao dokaz podnela na uvid izgubljeni rukopis Mesije. Dok u sumrak, pored kamina, čita unikatni rukopis, Lars u jedan mah, pod navalom neobjašnjivog bezumlja, da ne bi prepukao, baca delo u vatru. I tako, po gospođici Ozik, Mesija navodno po drugi put napušta ovaj svet.

David Grosman iz Jerusalima, pak, sledeći Šulcove tragove, ustanovljuje ne samo da je Šulc uspeo da se spase iz Drohobiča, i da je stigao do obale Severnog mora, u blizini Danciga, nego da je poneo i svoj roman. Grosman je na stotinak stranica u knjizi Videti pod: ljubav detaljno opisao to neverovatno bekstvo i njegov ishod. Ukratko, Šulc se bacio u more, pretvorio u lososa i, pošto je priložio Mesiju kao diplomu, bio primljen za vanrednog profesora u visokoj podmorskoj školi lososa. Kako god bilo, i u tom slučaju roman nam je još nedostupan.

Poljski književnik i istoričar Ježi Ficovski se četrdeset godina iscrpno i samopregorno bavio sređivanjem i priređivanjem Šulcovog dela, traganjem za njegovim spisima, crtežima i pismima. I uprkos očajničkom naporu nije dospeo do izgubljenog Mesije. Samo zbog tog romana – za kojim me muči neizreciva nostalgija, jer mi se čini da sam ga nekada, u nekom ranijem životu, svakako čitao, čak naučio naizust – istinski Mesija, koji nikako ne dolazi, morao bi da se smiluje i još jednom podari život Brunu Šulcu. Da ga vaskrsne, da Šulc povrati, da iznova napiše izgubljenog Mesiju. Tada ću verovati da mesijanska istina nije samo još jedna varka o nebeskom spasenju. Roman Mesija bi za to bio nepobitan dokaz.

No, zasad je situacija sledeća. Nikada nećemo saznati koliko je izgubio ne samo poljski jezik, i koji mu je udeo nesreće time dosuđen, nego koliko smo svi mi izgubili s nestankom Šulcovog romana. Međutim, ja znam, i za to dajem ruku kojom vam ovo pišem, i vrag mi jezik osušio: pokradeni smo za neizmerno i nenadoknadivo sleme mnogih budućih svetova.

 

 

“Demokratija”, subota/nedelja, 13-14. 09. 1997 8 Izgubljeni Mesija, str. 85-87 [u:] Duge senke kratkih senki: izabrani mikrohaosi i prinove / Jovica Aćin. – Beograd : Draganić, 1997 (Beograd : Janus). – 202 str.; 20 cm. – (Biblioteka 24)

--------------------------------

 

F        Jovica Aćin: "Omađijani Bruno Šulc", Reč  #38, oktobar 1997 8 NEZEMALJSKE POJAVE / Jovica Aćin, Beograd: Narodna knjiga, 1999.

F        Jovica Aćin: Trnova ruža. – [Ko hoće da voli, mora da umre: priče sa Ružom / Jovica Aćin. - Novi Sad: Stylos, 2002]

F        Јовица Аћин: Месијанија. – Градац (Чачак), год. 29, бр. 148-149, 2003, стр. 194-196.

 

 

www.brunoschulz.org