IZGUBLJENI MESIJA
Nemojmo očekivati da će doći Mesija i izbaviti nas od patnje
u ovome hudom svetu. Ali, pomišljam da bismo ipak mogli verovati u Mesiju koji
bi bio, ako ne spasitelj, barem okrepitelj jezika. Jezik bez pisaca jenjava i
lišava nas prilike da imenujemo i tako možda preinačavamo sopstveni udes u
raznolikim komplikacijama sveta na kome podjednako rade pravi i jeretički
demijurzi. Svaki do kraja predani pisac je u neku ruku takav mali, malecki
mesija jezika. Otuda je poljski jezik srećan jezik, jer je na njemu pisao Bruno
Šulc, neuporedivi pisac, koji je svoj kratkoveki život od rođenja (1892) do
smrti proboravio u zabačenom galicijskom gradiću Drohobiču. Radio je kao
nastavnik slikanja u tamošnjoj gimnaziji. Osim sjajne prepiske preostale za
njim (svaki post-skriptum je bio neka luda pripovest), mada su mnoga pisma zagonetno
iščezla, te nekoliko desetina crteža i grafika koji su umetnička povest za
sebe, i nešto proznih fragmenata zatečenih u časopisima, njegovo delo se svodi
na pregršt priča smeštenih u dve zbirke, Prodavnice cimetove boje i Sanatorijum
pod znakom Peščanika.
Pregršt priča, ali kakvih priča!? U njih se možete
zaklinjati. Mitske fantazije u kojima je pripovedač, kaže sam, nazreo
mitologizaciju svoje stvarnosti. Niko ne bi smeo sebi da oprosti ako nije makar
jednu od njih pročitao. Osim nabrojenog, Šulc više nije stigao. Nasred ulice ga
je (1942) ubio nacistički oficir. Poznato je, ipak, da je godinama pre nego što
mu je krvnik ispalio dva metka u glavu započeo svoj roman Mesija. Rukopis
romana je izgubljen, nestao je tih mračnih godina, od kojih nikako da svane,
tako reći u stopu za svojim tvorcem. Da nije reč jedino o neizrecivom gubitku,
već i o svojevrsnoj enigmi svedoče potonji istraživači.
Američka profesorka Sintija Ozik, u svome delu Mesija
iz Stokholma, otkrila je izvesnog novinara, književnog kritičara u lokalnom
listu, po imenu Lars Andemening. Ovaj zanesenjak istočnoevropskom književnošću,
i ne baš pouzdani kritičar, duboko u sebi je o svom poreklu znao da je rođeni
sin Bruna Šulca, koji se inače nikada nije ženio, ali nije bio i bez prijateljskih,
pa i strasnih, nalik Kafkinim, i dvosmislenih veza s dve-tri žene. Kada je paru
bliskih osoba, knjižarima i trgovcima retkim starim rukopisima, poverio svoju
tajnu, ubrzo mu je upriličeno poznanstvo s devojkom koja je opet, sa svoje
strane, tvrdila da je Šulcova ćerka i kao dokaz podnela na uvid izgubljeni
rukopis Mesije. Dok u sumrak, pored kamina, čita unikatni rukopis, Lars
u jedan mah, pod navalom neobjašnjivog bezumlja, da ne bi prepukao, baca delo u
vatru. I tako, po gospođici Ozik, Mesija navodno po drugi put napušta
ovaj svet.
David Grosman iz Jerusalima, pak, sledeći Šulcove
tragove, ustanovljuje ne samo da je Šulc uspeo da se spase iz Drohobiča, i da
je stigao do obale Severnog mora, u blizini Danciga, nego da je poneo i svoj
roman. Grosman je na stotinak stranica u knjizi Videti pod: ljubav
detaljno opisao to neverovatno bekstvo i njegov ishod. Ukratko, Šulc se bacio u
more, pretvorio u lososa i, pošto je priložio Mesiju kao diplomu, bio
primljen za vanrednog profesora u visokoj podmorskoj školi lososa. Kako god
bilo, i u tom slučaju roman nam je još nedostupan.
Poljski književnik i istoričar Ježi Ficovski se četrdeset
godina iscrpno i samopregorno bavio sređivanjem i priređivanjem Šulcovog dela,
traganjem za njegovim spisima, crtežima i pismima. I uprkos očajničkom naporu
nije dospeo do izgubljenog Mesije. Samo zbog tog romana – za kojim me
muči neizreciva nostalgija, jer mi se čini da sam ga nekada, u nekom ranijem
životu, svakako čitao, čak naučio naizust – istinski Mesija, koji nikako ne dolazi,
morao bi da se smiluje i još jednom podari život Brunu Šulcu. Da ga vaskrsne,
da Šulc povrati, da iznova napiše izgubljenog Mesiju. Tada ću verovati
da mesijanska istina nije samo još jedna varka o nebeskom spasenju. Roman Mesija
bi za to bio nepobitan dokaz.
No, zasad je situacija sledeća. Nikada nećemo saznati
koliko je izgubio ne samo poljski jezik, i koji mu je udeo nesreće time
dosuđen, nego koliko smo svi mi izgubili s nestankom Šulcovog romana. Međutim,
ja znam, i za to dajem ruku kojom vam ovo pišem, i vrag mi jezik osušio:
pokradeni smo za neizmerno i nenadoknadivo sleme mnogih budućih svetova.
“Demokratija”, subota/nedelja, 13-14. 09. 1997 8 Izgubljeni
Mesija, str. 85-87 [u:] Duge senke kratkih senki:
izabrani mikrohaosi i prinove / Jovica Aćin. – Beograd : Draganić, 1997
(Beograd : Janus). – 202 str.; 20 cm. – (Biblioteka 24)
--------------------------------
F
Jovica Aćin: "Omađijani
Bruno Šulc", Reč #38, oktobar
1997 8 NEZEMALJSKE POJAVE / Jovica Aćin, Beograd: Narodna knjiga, 1999.
F
Jovica Aćin: Trnova ruža. – [Ko
hoće da voli, mora da umre: priče sa Ružom / Jovica Aćin. -
Novi Sad: Stylos, 2002]
F
Јовица
Аћин: Месијанија.
– Градац
(Чачак), год. 29,
бр. 148-149, 2003, стр. 194-196.