Dragan
Bošković
–
rođen 1970. u
Beogradu; piše poetske, književnonaučne i
kritičke radove. Za prvu zbirku pesama (Vrtoglavica, laž i Vavilon od kartona,
Beograd 1998) dobio je Brankovu nagradu i »Matićev
šal«. Objavio je još neke knjige – Odisej: kataloška
priča (u koautorstvu sa S. Ilićem, Novi Sad 1998), zbirku pesama U jednom telu (Beograd 2003), studiju o prozi
Danila Kiša pod naslovom Islednik, svedok,
priča (Beograd 2003);
oglašavao se u časopisima Reč, Povelja, Letopis
Matice srpske, Savremenik, Književna reč, Književni magazin.
–
Autopoetički esej Šulc, jedinica za meru raspadanja
napisao je ekskluzivno za www.brunoschulz.prv.pl
i ovde se prvi put publikuje (potom štampan u: "Gradac" 2003, br. 148-149).
–
Citat iz najnovije
zbirke pesama (Isaija, Kraljevo 2006): »Moje ime iz prošlosti piše: /
okusi Šulcovu prozu / i breskve će se topiti u tvojim ustima«
[BS]
§
Šulc, jedinica za meru raspadanja
|
NASELJE
CIMETOVE BOJE [Vrtoglavica, laž i
Vavilon od kartona, 1998] |
OSIEDLE CYNAMONOWE
okiem przysadzistej
kobiety W
oknie przysadzista kobieta apatyczna niczym wrona. Spóźniony
wiatr wkrada się przez dziurkę od klucza piasek
mu w oczy wieje. Czasowniki
w pocie, w szyku śmiertelnicy pod
oficerskim mundurem szklanka wody. Szczyty
wieżowców kroją powojenne dni w
duże kromki na bajeczną ucztę. Ku
słońcu uśmiechnięty zaskroniec ogonem
kreśli imię cynamonowe: BRUNO
SCHULZ. W
oknie przysadzista kobieta apatyczna niczym wrona. [Zawrót głowy,
kłamstwo i Babilon z tektury, 1998] Przekład Agnieszka Łasek |
Iz oblasti svetska
književnost, u srednjoj školi imao sam nekoliko ljubavi: E. A. Po bila je prva,
Babelj druga, J. P. Jakobzen treća, Šulc četvrta. Jakobzen se u
navedenom društvu našao zahvaljujući Rilkeovim preporukama ovog pisca u Pismima
mladom pesniku, i on se tu najkraće zadržao. Po se najbolje kotirao,
njega sam bukvalno gutao, ali je vremenom promenio svoj status, sa jedne strane
ostajući u meni kao uspomena za koju se vezuju različita
osećanja, od mangupske oholosti da se čita Po dok svi čitaju
Kastanedu, Hesea i sl., do dubokog urezivanja u moju svest svake rečenice,
na primer iz priče "Pad kuće Ašer", "Maska crvene
smrti" (čitane u hrvatskom prevodu: "Krabulja..."), ili, sa
druge, formirajući moj pogled na svet. U mojoj svakodnevici Poa više nema,
ili ga možda ima i previše, nevidljivog, zapletenog sa mojim venama i žilama.
Sa Šulcom nikada nisam znao šta da radim. Nešto neslućeno vezivalo me je
za njega ali se to nikada nije u potpunosti iskristalisalo. Babelj mi se
otvorio u prvom čitanju (ljubitelj sam ratne i istorijske proze) i do
današnjeg dana me nezaustavljivo oduševljava: kada bi mi rekli da na pusto
ostrvo smem poneti desetak knjiga, Crvena konjica bi bila jedna od njih.
Šulc je, ponavljam, tražio neki nerv koji nisam imao, koji možda ni dan danas
nemam, ali sam mu se kao tajni stalno vraćao (isti problem imam i sa
Kišovom Baštom, pepelom, jednom totalno šulcovskom knjigom). Mene je
gustina njegovih knjiga zanosila. Tačnije, jedne njegove knjige, Manekeni,
iako u naslovu originala piše SKLEPY CYNAMONOWE, objavljene u Radovoj ediciji Reč
i misao. Tu je sve sočno, gastronomski i erotski sočno, ludo od
zrelosti/zrelo od ludila: civilizacija koja čulno registruje svoje
raspadanje. Ne smrt nego truljenje, u kojem su mirisi i ukusi uvek izrazito
prenaglašeni. Napregnutost metafore do krajnjih granica, preterivanje i
iščašenost, činili su Šulca bliskim mojoj napregnutosti i
preterivanju, kako u životu tako i u metafori. (Ne slučajno, prezrelost
metafore odlikuje i Jens Petera Jakobzena, i Isaka Babelja, i Edgara Alana Poa)
Pošto imam neobičnu
osobinu da svaku "neuspelu", prethodnu verziju pesama ili knjiga
pesama bacam u đubre, tako sada ne mogu tačno da se prisetim koliko
je Šulca bilo ili koliko ga ima po mojim stihovima, kao što tačno znam
koliko i zašto ima, na primer, Eliota, Ničea, Tomasa Venclove. Pre svega
Šulc je tu simbol, ne žrtve, ne ni jevrejstva, ni malograđanštine,
nego poraza civilizacije, njene demencije, preterane gustine njenog raspadanja.
Šulc je tu, dakle, zvuk ili slika koja dolazi iz ničije zemlje, iz
prostora koji postoji u vremenu poluraspada, ili četvrtraspada naših
života, naših tela, naših umova. Između dva temporalna momenta leži
čitav jedan svet koji je Šulc otkrio; između dva momenta, koji se
mogu izmeriti samo nanosekundama, leži začetak, razvoj, uzlet naših
osećaja, čulnih ili duhovnih: ushićenje zavisi od zanemarljivih
međumomenata, naučio nas je Šulc. Još nešto: Šulcova proza je jedna
od prvih, bar u mom svetu, proširila TELO na čitav kosmos, jer telo se
najbolji detektor raspadanja (to je, naravno, avangardna vizija sveta, za mene
posredovana Šulcom i Traklom). Otuda kod njega meso kajsija ili krušaka, žile dana, klavijatura telećih rebara, grba brežuljka, slike oslepele od starosti, itd.
Ako se ne varam, niz
njegovih slika, preobraženih ili doslovnih, leže po mojoj prvoj knjizi. Bilo bi
potrebno opet pročitati Manekene ne bih li pronašao šta tu
korespondira sa Vrtoglavicom. Nasumično listajući Manekene,
mogao bih navesti nizove slika ili sintaksičkih ritmova u kojima
prepoznajem svoje stihove, ili obrnuto, setiti se stihova u koje je utisnut
Šulc. Trešnje, pune vode ispod prozračne kožice; srž dugih popodneva; tišina drhtavih vazdušastih slojeva; kvadrati svetla (u pesmi "Predgrađe – bez
perspektive" piše krugovi svetla; za njih mogu stopostotno da tvrdim
da su bili kvadrati svetla, i to baš Šulcovi, ali kako su na kraju
ispali krugovi, ne znam ni sam; stvaralaštvo je uvek jednim delom
podređeno iracionalnom); vatrena metla
žege, žega dana (da, Šulc me je naučio
šta je srž vrelih letnjih dana, žega, šta je žuto, zlato toplote, vatra
popodneva; stvari kod njega postaju žute od žege
ili imaju grimasu žege); gest bez značenja (mislim da imam
negde sličan stih); itd. Moglo bi se nabrajati beskonačno.
U samoj pesmi "Naselje cimetove boje"
formira se svet ili grad naše epohe. Šulcovo naselje u kome živimo,
ironično se karakteriše činjenicom da ga sa prozora posmatra žena,
jedna od onih uobičajenih žena u kojoj se mogu prepoznati naše majke,
rođake ili komšinice, jedna iz one vrste koja kod nas odlično uspeva:
mešavina seljanke i domaćice. U tom apokaliptičnom svetu nema ljudi,
samo prirodne ili veštačke pojave, vetar, pesak, uniforma, soliteri, itd.
Stvari govore o nama, da smo nekada bili, da nas više nema, da postojimo kao
mrtvi koji su izbrojani, preciznije popisani nego živi. Ljudski rod prepoznaje
još samo dva egzempluma: jednog živog, u vidu pomenute žene, i jednog mrtvog,
u vidu imena koje ispisuje belouška, u vidu imena koje postaje nekrolog svima
nama. Belouška, inače, česta je na obalama Save i Dunava; ona, dakle,
realema je iz mog detinjstva u kojem je vrvelo od žaba, belouški i guštera:
sindrom novobeogradskog deteta. Semantika cimetove boje takođe je
prevrednovana: ona sada označava bezbojnost. Svet ove pesme je svet bez
čula, bez tela, dakle suprotan Šulcovom, svet koji je proživeo svoju
(Šulcovu) apokalipsu i zato su stvari bezbojne, beživotne, lišene sočnosti
Šulcovog sveta. Svet, jednom rečju, bez značenja, dubine, smisla.
Svet koji sebe prepoznaje u očima apatične žene na prozoru. Ili u
cimetu na sutlijašu.
Svedok i mera
raspadanja, Bruno Šulc vidi svet kao deponiju ("Na gomili smeća i
otpadaka, starih lonaca, papuča, krša i starudija...";
"...ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose,
češljeva, bačenih papuča i steznika"; itd) – setimo se ovde
Kiša i Leonida Šejke – koja se, izmenjene konfiguracije, može jasno prepoznati
i u mojoj knjizi. U pesmi "Centar grada", na smetlište sleće
jedan galeb krila poprskanog crvenim autolakom. Na Šulcovo ili naše smetlište,
na kontejnere u bloku 44, sleće galeb ofarbanog krila iz Hermanovog stripa
Džeremaja, i to iz sjajne epizode "Zima klovnova". Šta dodati:
ko ima uši neka čuje.
[27. aprila 2002. godine]