E

  www.brunoschulz.prv.pl

 

 

BOHUMIL HRABAL

 

RAZGOVOR SA SAMIM SOBOM

 

(...)

 

A koji su to gradovi u kojima se osećate kao da ste kod kuće?

 

– Beč, Budimpešta, Lavov, Pšibor, Buđejovice, Mikulov, ali se, u stvari, najviše osećam kod kuće tamo gde još nikada nisam bio, kamo me je odveo Bruno Šulc u svojim Prodavnicama cimeta. To je najlepša varoš na svetu koje više nema, a možda i upravo zato. Bruno Šulc, koga je nekakav nemački vojnik za vreme drugog svetskog rata ubio na trgu jedino stoga što je bio Jevrejin...

 

Gde biste želeli danas da živite?

 

– Kako sam već rekao: u Drohobišu. Onoga dana kada sam pročitao Prodavnice cimeta odselio sam se tamo i stanujem tamo i danas iako tamo nikada nisam ni bio, ali zar je to važno? Fikcija je, ponekad, savršenija i realističnija od same stvarnosti. Ali ne... ja tako putujem po varošicama i varošima, tako sastavljam panorame od komadića pogleda u ulice, seckam te kuće i te ulice i te trgove i te potočiće i reke, one koje odgovaraju onome što sam doživeo kao momak i kao student, kao dete, to je kombinacija isečaka od kojih ja, kao dete kada sastavlja slagalicu, sastavljam svoju varošicu u kojoj se odista zaustavilo moje vreme...

 

(...)

 

<str. 182-183>

 

DOMAĆI ZADACI IZ MARLJIVOSTI / Bohumil Hrabal, s češkog preveo Milan Čolić. – Gornji Milanovac : Dečje novine, 1988. – 189 str.

 

 

 

 

 

 

JAN KOT

 

VLASTELIN IZ MALOŠICA I NASTAVNIK IZ DROHOBIČA

 

 

 (...) Iza Šulca nije ostalo ništa. Ništa od stvari. Međutim, postoji ili je do nedavno postojala kuća u kojoj je stanovao u Drohobiču u Florijanjskoj ulici, sada Bednarskoj. I, može se pronaći ugao Čackog i Mickjevičeve, gde je ubijen 19. novembra 1942, za vreme "akcije". U ono vreme to se dogodilo usred geta, kraj koga se nalazio Judenrat. Na fotografiji iz dvadesetih godina, na istom uglu nalazila se galanterijska radnja, a odmah pored nje restoran Marila. Sliku Šulcove kuće i fotografiju od pre pedesetak godina Ježi Ficovski je stavio na kraj svoje poslednje knjige o Šulcu, Okolina prodavnica cimetaste boje.

Posle Regiona velike jeresi i Knjige pisama, kao i posle Pisama, fragmenata, uspomena na pisca, ovo je četvrta knjiga otkopavanja tragova. "Otkopavanje" tu nije metafora; to što Ficovski uporno, već skoro četrdeset godina traži Šulcova pisma, jedino se može uporediti sa sejanjem peska koje arheolozi vrše na ruševinama Vavilona, u pustinji Negev ili grobnicama Maja, da bi ponovo našli ostatke vaza, ponekad minđušu ili samo kosti umrlih. "U leto 1966. započeo sam istraživanja; grupa radnika arheološkog muzeja u Lođu lopatama je prekopala u mom prisustvu dvorište – piše Ficovski u Okolini prodavnica cimetaste boje – koje se u pismima Marije Hazen zove 'vrt', u kome više nema nijednog drveta. Pisma Bruna Šulca nisu nađena."

Marija Hazen, koja je pre rata živela u Lođu, bila je pijanistkinja. Za Šulca je vezivalo, kako je pisala Ficovskom, "neobično, dugo i intenzivno prijateljstvo". J., Šulcova verenica, čije ime nikada nije objavljeno, napuštajući Janov kod Lavova, sva Brunova pisma "vezala je u jedan paket i sakrila ga na krovu roditeljske kuće. Saznavši od repatrijanata da je ta kuća preživela sve ratne operacije, uputio sam se tamo 1965. godine, da bih na krovu našao skriveni paket..." Međutim, kuće više nije bilo. Posle rata spalili su je benderovci. Najličnija i najbrojnija, jer ih je bilo preko dvesta, zbirka Šulcovih pisama izgorela je.

Šulc mora da je pisao veoma intenzivna pisma Debori Fogel, autoru jedine, zaboravljene knjige Bagremovi cvetaju, kad su "od njih postepeno – kako je priznao – nastajale Prodavnice cimetaste boje." Debora Fogel je sa mužem, majkom i četvorogodišnjim sinom ubijena u velikoj akciji "likvidacije" lavovskih Jevreja. Godine 1945. inženjer Šrajer, bivši piščev učenik, našao je na krovu njihove kuće nekoliko stranica Deborinih pisama Brunu. U tu kuću kasnije je stigao i Ficovski da bi saznao da je prethodne godine "podrum pun hartijetina", koje su ostale od prethodnih stanara, za vreme prazničnog spremanja spaljen.

Anu Plockjer, poslednju lirsku prijateljicu i ženu u koju je Šulc bio zagledan, ubile su ukrajinske bande u Borislavu. Pisma njoj pronašao je njihov zajednički prijatelj, Marjan Jahimovič, razbacana po podu opustošenog stana. "Tužno mi je da pomislim da u Mazepinoj 30 – gde je stanovala Ana u Borislavu – gde sam tliko lepih stvari doživeo, više nikog neće biti i da je sve to legenda. Ne znam zbog čega imam osećanje krivice prema samom sebi, kao da nešto zbog vlastite krivice gubim." Bilo je to poslednje pronađeno Šulcovo pismo Ani. Datum pisma, 19. XI 1941, prethodi tačno godinu dana datumu ubistva pisma Sanatorijuma kod peščanika u obližnjem Drohobiču.

Šulcovog groba nema. Ficovski slavi zadušnice na nepostojećem spomeniku. Međutim, da su pobijeni tamo i sahranjeni, spomenika odavno tamo ne bi bilo. U svom Žmutu Rimkjevič je izvlačio iz zaborava filomatske Johase, Rozalku, koja je u Tuhanovicama zakopčavala Marilinu belu haljinu, čak seosku devojku koja je prala pod na stanici kod Mickjeviča i kada je zadigla suknju, čudila se što je nije čak ni pogledao. U poređenju sa Žmutom Šulcov svet: porodica, prijatelji, žene, učenici – izgleda da su prekriveni debljim slojem peska. Šulcova biografija sastoji se od belih mrlja, kao slike od kojih su ostali samo ramovi. A ako su izbledele fotografije i sačuvane, na njima nema potpisa.

Na fotografiji od avgusta 1938, koja se nalazi u Knjizi pisama, Šulc kleči na travi u vrtu. Kraj njega dve nasmejane mlade žene. Iza njih sedi na naslonjači, raskopčane košulje, Marijan Jahimovič. Šulc je u beloj košulji i tamnoj kravati, kao i na svim drugim fotografijama. Jedna od onih mladih žena, u haljini na tačkice, otkrivenih kolena, je Ana Plockjer. Drugu, koja sedi pored Bruna, Ficovski zna samo po imenu. Gospođica Laura često se pominje u pismima Jahimoviču. Njene pesme ili prozu Bruno je preporučivao za objavljivanje. Čini se da su bili u prisnijim odnosima. Njeno ime je iznenada, 1979. godine, vraćeno iz zaborava u pismu koje je pisano poluruskim, polupoljski i došlo iz Gruzije. "Dobila sam od Vas pismo i fotografiju... Na slici pored Bruna Šulca nalazi se moja sestra, Laura Vircberg. Ne samo što sam odmah prepoznala sestru već i zlatnu narukvicu na njenoj levoj ruci koja predstavlja porodičnu uspomenu..." Laura Vircberg ubijena je za vreme likvidacije Jevreja u Drohobiču.

Bogohulna knjiga Šulcovih grafika, rađenih na "staklenim klišeima", nastaje dvadesetih godina, pre nego što je bio nastavnik crtanja u Drohobiču i pre nego što je počeo da piše. Neke od tih grafika, za koje je Vitkjevič rekao "da su na granici genijalnosti" i upoređivao ih sa Gojinim Kapričosima, Ficovski je uneo u Knjigu pisama i Okolinu prodavnica cimetaste boje. Potpuna Knjiga pojavila se pre nekoliko godina na francuskom, dok je poljsko izdanje još uvek u pripremi. Predstavlja šokantan ciklus seksualnih opsesija i mitologije, u kojima je fetiš bogohulnika, mešanaca koji puze, uvek s Šulcovim licem, iskrivljenim u grimasu ushićenja i poniženja – visoko otkrivena crna čarapa, damska cipelica i korbač. Te scene mitskog kulta, stihije pola, najčešće su crtane u pozadini drohobičke većnice, uličica gradića i upaljenih gasnih fenjera. Preteća i raskošna Šulcova ženska božanstva crtana su nepogrešivom hladnom linijom, fascinirana poniženjem koje je istovremeno i najveća požuda, imaju lica i tela drohobičkih devojaka. Bogohulna knjiga kao i Sanatorijum kod peščanika i Prodavnice cimetaste boje su i knjige o pobijenima, trag koji je ostao. Često jedini.

"...u panorami senki bezimeni dobija ime. Među Šulcovim grafikama i crtežima prepoznajemo njega samog... Među predstavama despotskih i obnaženih žena su lica Drohobičanki koje je Šulc obožavao: Mili Lustig, koja sedi u kočijama ili hoda začaranim gradom Bogohulne knjige, Tinka Kipferberg, koja ne zaostaje za njom na pomenutim putevima, gospođica Kuza, Ukrajinka, prćastog nosa i uzbudljivo vulgarnog lica; Friderika Vegner, koja je imala najlepše noge u Drohobiču, zbog čega je bila posebno obožavana i prikazivana kao Undula, na bogohulnim slikama..."

U Prodavnicama cimetaste boje mitologija Oca, koja potiče još iz Starog zaveta, neraskidivo je, skoro telesno povezana s privatnom mitologijom i njenim opsesijama, često identična s Kafkinom, u kojoj je otac ptičjeg roda: paunovi, tetrebi i pelikani – vodi večnu borbu s plemenskom bubašvabom. Međutim, ta "mitska istorija izvesne porodice" – kako ju je Šulc nazvao u Prodavnicama cimetaste boje – prikazana je kroz realije svakodnevice i u tom spletu postoji još jedna sličnost između Šulca i Kafke. "U središtu radnje – piše on – vidimo 'oca', zagonetni lik, po profesiji trgovca koji se, predvodeći grupu tamnih i riđokosih subjekata, nalazi na čelu prodavnice s tekstilnim materijalima..."

Ficovski je osetljiviji od bilo koga na mitologiju Šulclandije, međutim, u njegovoj poslednjoj knjizi, izrazitije nego u prethodnim, otkopana su stvarna mesta i lica. Prazne okvire iza umrlih ispunjavaju njihove senke. "Prodavnica je vođena pod firmom Henriette Schulz i nalazila se na početku Mickjevičeve ulice, odmah pored juvelirske radnje Juzefa Hamermana. Često sam viđao Jakuba Šulca – seća se jedan koji više nije među živima – kako sedi ispred radnje, obično leti, najčešće u nedelju pre podne, kada je radnja zvanično bila zatvorena, i pozdravlja se s mušterijama koje su dolazile iz Borislava..."

Tri Šulcova pisma Andžeju Plešnjeviču našla su se kod Ficovskog još u vreme okupacije, njima je započela višegodišnja potraga. Plešnjeviča sam poznavao od pre rata. Imao je na desnom obrazu tamni lišaj: porodično obeležje. Poginuo je februara 1945. vraćajući se u Varšavu nakon postustaničkog potucanja. Bio je stalni gost za Gombrovičevim stolom u Zodijaku. Tamo su najčešće dolazili Andžej Novicki i Zuzana Ginčaka, Giza Važikova, Stanislav Pjentak, Eva i Stefan Otvinovski. Od društva za stolom u Zodijaku, za kojim sam imao pravo da sedim, još je živa Eva Otvinovska. Dve pomenute knjige uspomena, tako prolaznih kao da su zapisane na vodi, čitao sam kao vlastitu preistoriju nepostojećeg sveta.

 

Santa Monika, novembar 1987.

 

<str. 93-96>

 

KAMENI POTOK : (eseji) / Jan Kot, izbor i prevod Biserka Rajčić. – Beograd : Književne novine, 1990. – VI + 201 str. (Plus biblioteka Savremenika)

 

 

 

 

 

RIŠARD KAPUŠĆINJSKI

 

IMPERIJA

 

Iz ptičje perspektive (1989-1991)

 

Pomona gradića Drohobič

 

(...)

 

                  U Lavovu ustajem u zoru. Kada sam izašao na ulicu još je bila pomrčina. Ali, eno, u daljini njiše se svetlašce: približava se prvi tramvaj. Tramvajem se vozim na železničku stanicu, gde kupujem kartu za prigradsku železnicu za Drohobič. Kada sam stigao već se razdanjivalo, čak se između proređenih oblaka pojavilo bledo sunce (jer je februar). Na peronu me čekaju Lešek Galas i Alfred Šrejer. Gospodin Galas žuri na posao, ali je gospodin Šrejer penzioner i može mi posvetiti svoj dan.

                  U Drohobič stižu hodočasnici, jer je to grad u kome je živeo i poginuo Bruno Šulc. Upravo je gospodin Šrejer bio Šulcov učenik, jer je ovaj pored pisanja i slikanja u Gimnaziji Vladislava Jagela predavao ručni rad i crtanje. Kada nam se na času nije ništa radilo, molili smo ga da nam priča bajke. Prekidao je čas i pričao, vrlo je to voleo.

                  Šulc je stanovao u prizemnoj kući u Florijanjskoj ulici br. 12, odakle je do gimnazije u Zelenoj ulici bilo veoma blizu, možda nekoliko stotina metara, bilo je dovoljno preći dve male ulice i lep, stari skver. Nedaleko je crkva i opet skver. Iza te crkve, na kraju skvera, danas se nalazi pekara. Na tom mestu je 1942. godine, na ulici – gestapovac Karl Ginter ubio Bruna Šulca, malim, damskim revolverom.

                  Život velikog Šulca protekao je u tome gradiću, u malom trouglu između Florijanske, Zelene i skvera kraj pekare. Tu trasu ljudi danas mogu preći za nekoliko minuta, razmišljajući o zagonetnosti Šulcove neobične mašte. Ali, sumnjam da bilo šta jasno i razumno mogu zaključiti. Jedan jedini put taj lepi gradić otkrio je svoje nesvakidašnje tajne. Jedan jedini put i to Brunu Šulcu, koji je bio njegov budni i osetljivi delić, njegov diskretni duh, koji je ćutke promicao.

                  Zbog toga je krajnje neumesno moje pitanje: Gospodine Alfrede, na kom mestu su se nalazile prodavnice cimetove boje? Šrejer zastaje, u njegovom pogledu je mešavina iznenađenosti, ironije, čak prekora. Gde su se nalazile prodavnice cimetove boje? – ponavlja on. Ta one su se nalazile u Šulcovoj mašti! Tamo su blistale. Tamo su na neponovljiv način mirisale!

                  Gospodin Šrejer hoće da mi pokaže svoj imetak, ili tačnije ono što je nekada pripadalo njegovoj porodici: Ova apoteka je pripadala mom dedi, a ova kuća bila je očeva, doktorirao je iz hemije u Cirihu i rukovodio laboratorijom rafinerije nafte u Jaslu.

                  Njegova porodica je stradala u getu, spasli su se oni koji žive u Argentini.

                  Sam gospodin Alfred je posle rata šesnaest godina svirao na violini i pevao u bioskopskom orkestru, najpre pri bioskopu "Kirov" (ranije "Vanda"), a kasnije u bioskopu "Komsomolac" (ranije – "Umetnost"). A još kasnije predavao je u muzičkoj školi.

                  Ovde je, kaže gospodin Alfred, jer već dugo hodamo po gradiću, bila sinagoga, sada je – magacin nameštaja. A ove suve stabljike koje vidite? Leti tu raste ogromna biljka. Da li se tu mogao nalaziti krevet one sulude devojke Tluje? Možda je i mogao.

                  Sve je tako nejasno i tako neshvatljivo. Šulc je pisao Prodavnice cimetove boje 1933. godine. Bila je to najstrašnija godina Velike gladi u Ukrajini, prema tome nedaleko od Drohobiča. Šulc za tu veliku tragediju, dobro skrivanu od sveta, sigurno nije znao. Kakve su sile, kakve struje ovde delovale, kakve nama nepoznate asocijacije, odnosi i opozicije, koje čine da njegova knjiga počinje preuveličanom, odurnom vizijom sitosti?

                  "Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz ognja užarenog dana, prosipajući iz kotarice šaroliku lepotu sunca – presijavajuće trešnje pune vode ispod prozračne opne, tajanstvene, crvene višnje, čiji je miris prekoračivao ono što se potvrđivalo ukusom; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazio koren dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća, istovarene, nabrekle od snage i hranljivosti polutke mesa, s klavijaturom telećih rebara, vodenog bilja, kao ubijeni glavonošci i meduze – sirov materijal obeda, još neuobličenog i jalovog ukusa, vegetativne i telurične komponente ručka divljeg i poljskog mirisa."

 

<str. 222-223>

 

IMPERIJA / Rišard Kapušćinjski, s poljskog prevela Biserka Rajčić. – Beograd : Radio B92, 1997. – 263 str. (Edicija Rat i mir)