POGOVOR
Pripovetke i odlomci proze Bruna Šulca
koje sačinjavaju knjigu Republika
snova kako one koja spada u beletristiku, tako i one iz domena esejistike – izbor
su iz tekstova koji nisu našli svoje mesto ni u Prodavnicama cimetove boje ni u Sanatorijumu pod
klepsidrom. U pitanju su radovi sačuvani zahvaljujući tome što
je autor stigao da ih štampa na stranicama različitih časopisa pre izbijanja
Drugog svetskog rata. Sačuvano je nešto više tekstova nego što je ovde
objavljeno. Izostavljene su ovde recenzije, skice iz oblasti književne kritike,
radovi posvećeni drugim autorima i njihovim knjigama, a među njima i temeljne i
pronicljive analize Ferdidurke Gombroviča,
Tuđinke Kuncevičove, ili Nestrpljivih Nalkovske.
Ova knjiga sadrži u sebi prvenstveno one priče, skice i eseje u kojima je Šulc posebnu pažnju posvetio centralnim pitanjima svojih autorskih pogleda, svojoj stvaralačkoj praksi i umetničko-filozofskim težnjama: mitizaciji stvarnosti, mitu i njegovoj funkciji u umetnosti.
Veliki broj primedbi koje se odnose na kreativno-magičnu ulogu mita mogu da se nađu i u relativno brojnim radovima iz oblasti književne kritike, pa čak i u pismima, dakle radovima koji nisu zastupljeni u ovoj knjizi. Zadržali smo se, ipak, samo na delima u kojima ta problematika predstavlja isključivu ili dominantnu ideju Šulcovih esejističkih tekstova.
Sugestivan i dragocen izvod iz tih sadržaja često se
odnosi i direktno na njega samog, na njegovo vlastito stvaralaštvo, kao u Duhovnoj genealogiji (pismu St. I. Vitkjeviču), ili u Ekspozeu o “Prodavnicama cimetove boje”,
koji sadrži u ispovednom tonu izražen i objašnjen credo ovog pisca-mitologa.
Na drugim mestima, svojim mitološkim (u jednom posebnom,
ličnom značenju te reči, koje podrazumeva spoj mita i logike) analizama predaje
Šulc dela drugih autora, kao na primer, u odličnom eseju Skeptikova putovanja, gde Muzika
u noći Oldosa Hakslija postaje impuls i pretekst vizionarskoj impresiji na
temu kulture našeg veka i njene dalje sudbine.
Dalje, Mitizacija stvarnosti, tekst za koji se
može reći da je programski, jedan od najboljih poznatih nam Šulcovih eseja, ne
poziva se na konkretna dela, odustaje od konkretnih primera, precizno
stvarajući svoj sui generis mit o mitu. O tom,
za njega fundamentalnom problemu, Šulc razmišlja pomoću velikih uopštavanja,
metaforičnih spojeva, filozofsko-poetskih teza i dijagnoza. Sa diskurzivnim
poletom, sa preciznošću poetske definicije predstavlja kreatorsku funkciju mita
– pradavnog, večnog, koja se po samoj svojoj prirodi neprekidno ponavlja.
To je, na kraju, za Šulca osnovni, sveprisutni element,
koji ničim ne može da bude zamenjen. Javlja se svuda i dopušta Velikom Mitologu
da ga, kao pokretačku silu, otkrije u najrazličitijim pojavnim oblicima
stvarnosti i umetnosti. U eseju Nastaju
legende nalazimo svojevrsnu dokumentaciju mita, procesa njegovog
otelotvorenja – ovaj put urastajućeg u uzvišenu auru koja je za života a i posle
smrti premijera Juzefa Pilsudskog okruživala njegovu ličnost, prenoseći ga u
vanvremensku sferu heroja.
Šulcova razmišljanja o Procesu Franca Kafke nisu glasovi stanovnika njegovih svetova, već
egzegeza dela, koju je izvršio neko doživotno opčinjen njime. Šulc je – a to je
ponovio više puta – u literaturi dvadesetog veka pronašao samo tri autora koji
su uspeli da ga zavedu toliko da se više nikada ne oslobodi njihove fascinantne
prisutnosti. Bili su to: Rajner Marija Rilke, Tomas Man i Franc Kafka.
Teza o gorućoj, katastrofičnoj Kafkinoj religioznosti
koja se manifestovala u obliku transcendentalnog užasa, kao pogonskoj sili i
suštini njegovog stvaralaštva, o njegovom traganju za Bogom, traganju svesnom
svog neizostavnog poraza, nemogućnosti dostizanja cilja – retka među
komentatorima dela velikog Pražanina – vlasništvo je Bruna Šulca,
interpretacija Mitologa, kome metafizički strah izazvan nagonom za
samoodržanjem nije dozvoljavao da se u vlastitom stvaralaštvu zagleda u
čeljusti kafkijanske provalije
bez oslonca u “nadbojama i nadaromama” vidljivog sveta.
Na tekstu pogovora za Proces
završava se suštinski deo našeg izbora sastavljenog iz prozne realizacije
Šulcovskog mita u pet beletrističkih dela i njegovog proklamovanja i
objašnjenja u ostalim tekstovima, esejima i skicama. Naredni tekst – Cveta bagrem – koji
nosi naslov knjige Debore Fogel, Šulcove prijateljice, predstavlja recenziju
koja se pritajila na stranicama teško dostupnog časopisa objavljenog u Lavovu
pre skoro šezdeset godina i nikada do sada nije bila ponovo štampana. Ova
činjenica daje tekstu rang značajnog otkrića i samim tim pravo da se nađe u
ovom izboru.
Debora Fogel je bila jedna od najbližih duhovnih
partnerki Bruna Šulca, još pre njegovog literarnog debija. U pismima koja joj
je pisao od 1930. do 1932. godine kristalisali su se pod perom Bruna Šulca
dragoceni začeci Prodavnica cimetove boje
– koje je njegova prijateljica odmah pravilno procenila, hrabreći pisca da
nastavi rad na tim odlomcima, nitima očaravajuće proze, koja je, u to vreme,
imala samo tog jednog čitaoca.
Sigurno je, kako je to već davno pretpostavljao dole
potpisani, plodnost te korespondencije bila razvijana putem polemike, suprotstavljenih
pogleda partnera u dijalogu, njihovih različitih interpretacija stvarnosti kao
građe za umetnost. Recenzija Bruna Šulca izgleda da potvrđuje takve tvrdnje i
predstavlja mali dodatak izučavanju praistorije Prodavnica cimetove boje, čija je dokumentacija u obliku Brunovih
pisama Debori podlegla uništenju.
Od strane Šulca primećene osobine njene proze, koja je “adekvatna zauvek završenom, nepokretnom svetu”, proze u kome je pokret samo iluzija – predstavljaju antitezu Šulcovoj viziji, gde – kako je to sam najbolje formulisao – “nijedan predmet nije mrtav, tvrd, ograničen”, gde sve “izlazi iz svojih granica, samo na trenutak traje u određenom obliku, da bi ga već pri prvoj mogućnosti napustilo”.
Izbor zatvaramo kratkim tekstom koji smo nazvali Nagoveštaj, poslednjim, koji je Šulc
uspeo da publikuje pre rata, nekoliko meseci pred njegovim izbijanjem. To je
odgovor na anketu “Književnih vesti” koja nas obaveštava o trenutnim radovima
pisca. Iz tog teksta saznajemo da je knjiga sastavljena iz četiri priče skoro
gotova i da će sledeći raspust (Šulc je radio kao profesor u školi) dati autoru
dovoljno vremena da završi svoj rad na njoj. Da li je to neispunjeno obećanje,
neostvaren nagoveštaj? Vratićemo se još na to pitanje.
Knjiga
koja je pred vama sadrži nekoliko
pripovedaka koje nisu našle mesto ni u Prodavnicama
cimetove boje ni u Sanatorijumu pod klepsidrom. Da li je
neka od njih predstavljala deo nagoveštene knjige? Na osnovu pojedinih bledih
nagoveštaja i pretpostavki, mislim da možemo da na to pitanje odgovorimo
negativno. Sigurno je da nam nijedna od pomenute četiri novele nije poznata. Ne
znači to da autorov nagoveštaj nije realizovan, svedoči samo o postojanju
materijala koji smo do skoro svrstavali u kategoriju bespovratno izgubljenih
rukopisa.
Danas se, ipak, takva preterana tvrdnja čini pogrešnom. Da
li je Šulc održao reč datu čitaocima “Književnih vesti”? Možda je završio
knjigu o kojoj danas niko ne zna, a koja nije uništena. Ne odnosi se to samo na
ove četiri priče…
Od 1934. Šulc je – sa naporom i uz brojne prekide – radio
nad romanom nazvanim Mesija, koji je,
prema nameri autora, trebalo da bude njegov opus magnum. Poznato je da
se stvaralačka vatra vratila u njega 1938. godine, da je kriza prošla i, posle dugog razdoblja mirovanja u fioci,
rukopis je ponovo počeo da se razvija, hitajući ka finalu. Da li je završen – u
to možemo da sumnjamo; u svakom slučaju, delo je već bilo daleko odmaklo, i čak je u tom
nedovršenom obliku predstavljalo izvesnu umetničku celinu – kao Kafkin Proces – koji takođe nije od strane
autora doveden do konačnog, punog, zadovoljavajućeg oblika, a ipak predstavlja
sistem zatvoren u sebi, celinu u rangu remek-dela.
Takođe nam je poznato da postoji duža pripovetka – Heimkehr, napisana na
nemačkom jeziku – da bi se stvaralaštvo autora Prodavnica cimetove boje predstavilo širim krugovima Evrope, da bi
se izašlo iz zatvorenog i sa spoljne strane teško dostupnog područja poljskog
jezika. Postoje, takođe, informacije o pripoveci koju je – o sveta nevinosti! –
1940. godine poslao u “Nove vidike”, časopis koji je na poljskom jeziku izlazio
u Lavovu, kao organ sovjetskog soc-realizma. Rukopis je vraćen autoru uz
komentar: “Nama takvi [kao Prust] nisu potrebni”.
Lista neobjavljenih Šulcovih dela je duža, ali ne znamo koliko duža. Nalaze se na njoj lični dnevnici pisca, hiljade pisama prijateljima i poznanicima (među njima oko 200 pisama Juzefini Šelinjskoj, njegovoj verenici u periodu 1933–1936), opširan esej o književnoj kritici, koji je autor iz rukopisa čitao svojoj zaštitnici, Zofji Nalkovskoj, a koja je taj tekst ocenila kao “vrlo istinit i pun misaonih finesa”; dragulji beletrističkih i esejističkih fragmenata, skica, literarnih ideja…
Pomenuo sam deo neprocenjive književne zaostavštine koja
je nestala bez traga. Da li je to lista gubitaka, popis dragulja nestalih
zajedno sa svojim autorom?
Za pisma verenici sa sigurnošću možemo da tvrdimo da su
izgorela zajedno sa domom u kome su bila sakrivena. O pismima mnogim drugim
prijateljima takođe treba govoriti kao o hrani vatre i varvarizma rata. Da li
je takva sudbina zadesila i Mesiju i
druge rukopise?
Posle više od četrdeset godina traganja, tokom kojih sam pronašao
svega stotinak pisama i isto toliko crteža koje je Šulc dao na čuvanje
odabranim ljudima, 1987. godine javio mi se gospodin Aleks Šulc, kako je
tvrdio, Brunov rođak. Doputovao je iz Kalifornije da bi preneo važne
informacije. U SAD-u je sa njim u kontakt stupio izvesni građanin SSSR-a i ponudio mu da nabavi
paket rukopisa Bruna Šulca, o kojima je mogao da kaže samo to da ih ima mnogo,
jer paket teži nešto više od dva kilograma. Do transakcije, koja je trebalo da se održi u Varšavi, nije došlo; Aleks Šulc je dobio
izliv krvi na mozak i umro, ne ostavivši nikakvih putokaza koji bi omogućavali
pronalaženje rukopisa.
Četiri godine kasnije, tadašnji ambasador Švedske u Varšavi,
Jan Kristof Oberg, predložio mi je zajedničku ekspediciju u SSSR po… rukopis Mesije. Informacije koje je dobio od tri
pouzdana i međusobno nezavisna izvora, dovele su do toga da je, sa mnom kao
ekspertom, rešio da otputuje u Ukrajinu. Mesija,
kao i brojni drugi rukopisi Bruna Šulca trebalo je da se nalaze u jednom od
arhiva KGB-a. Taj paket rukopisa, prema dobijenim informacijama, nalazio se u
arhivama Gestapoa, a zatim je, 1947. godine, preuzet od strane KGB-a, zajedno
sa brojnim drugim nemačkim dokumentima. Paket je, kako je tvrdio jedan od
ambasadorovih izvora, sadržavao i “lične papire” (pisma? porodična dokumenta?
uspomene?) pisca, i bio je vrlo obiman.
Informacija je istina nepotpuna, ali zaslužuje da u nju
poverujemo. Godine 1942. Šulc, svakim danom sve ugroženiji stanovnik drohobičkog geta, rešio
je da pre svega spasava svoj spisateljski i likovni rad. Pravio je pakete i
davao ih na čuvanje ljudima van geta. Očigledno je jedan od ovih poverljivih
ljudi kasnije (već posle tragične smrti autora) bio uhapšen od strane Gestapoa,
a papiri nađeni kod njega konfiskovani – da bi kasnije bili pronađeni u
hitlerovskim arhivama.
Planirana ekspedicija nikada nije realizovana. Ambasador
Oberg je posle kratke bolesti umro u štokholmskoj bolnici maja 1992. godine. Otišao je još
jedan čovek koji je trebalo da pronađe skriveno blago, ponovo nikome ne
ostavljajući podatke koji bi omogućili dalja traganja. Ipak, ostaje nada da je
literarna zaostavština Šulca, u svom većem delu, ako ne i u celini, opstala. I
samo je pitanje vremena kada će biti pronađena i publikovana. Sam Šulc se, u
uslovima smrtne opasnosti, pobrinuo da spase ono što je za njega predstavljalo
smisao života, a što će za nas biti neprocenjivo blago.
Ova tanka knjižica, koja obuhvata nekoliko radova koji su
uspeli da prežive van knjiga, u izbeglištvu na stranicama časopisa, neka bude
nagoveštaj Mesije i drugih dela Bruna
Šulca, čije nazive čak i ne znamo. Neka što pre izađu iz poluvekovnog mraka na
svetlost dana.
Ježi Ficovski
sa poljskog preveo Aleksandar
Šaranac