|
|
BRUNO ŠULC
U LUBLINU
Povodom 110 godina od
rođenja i 60 godina od smrti Bruna Šulca (1892-1942) na Katoličkom univerzitetu
u Lublinu od 18. do 21. novembra 2002. godine održana je naučna konferencija
posvećena književnom i likovnom delu ovog velikog poljskog umetnika. Skup je
pozdravnim govorom svečano otvorio rektor tog univerziteta, prof. dr hab.
Andžej Šostek, koji je posebno naglasio značaj ovakvog okupljanja, baš na tom
mestu i baš oko ovog autora, čija nesretna sudbina nastavlja svoj paradoksalni
tok i toliko godina posle njegove tragične smrti u getu. Tokom prvog dana
konferencije pročitan je i telegram koji je stigao iz Drohobiča, iz Šulcovog
rodnog grada koji je danas deo Ukrajine, a na čijem univerzitetu se takođe
održavala nešto skromnija ali slična manifestacija. Lublin je i pre deset godina,
na veliki Šulcov jubilej koji se obeležavao širom sveta, povezao ova dva grada,
a ove godine je konferencija povezala i dva doskora konkurentna univerziteta u
Lublinu. Cela manifestacija je organizovana u saradnji sa drugim naučnim i
kulturnim institucijama iz Poljske, ali najveću zaslugu za uspeh konferencije
ima svakako inicijator ovog skupa i jedan od najvećih poznavalaca Šulcovog
života i dela – prof. Vladislav Panas, upravnik Katedre za teoriju književnosti
na Katoličkom univerzitetu u Lublinu.
Za četiri dana
trajanja konferencije pročitano je ukupno 37 referata, koji svaki za sebe
donosi izvesni pomak u šulcologiji. Osim naučnika iz cele Poljske, učestvovali
su i gosti iz Izraela, Irske, Italije, Mađarske, Nemačke, Srbije, SAD-a i
Ukrajine. Raznovrsnost tema i pristupa predstavlja najveći kvalitet ove
konferencije, što je karakteristično za većinu ovako velikih međunarodnih
manifestacija.
Istorija ezoterije i misticizma
pomogla je nekim autorima da dublje proniknu u Šulcov svet. Nakon što je, u svojoj
najnovijoj knjizi Bruno od Mesije, postavio tezu da se prvobitna Šulcova
mesijanska vizija krije u jednom njegovom ranom ekslibrisu,
V. Panas (Lublin) sada i lik Bjanke iz pripovetke "Proleće" tumači
kao varijantu "ženskog Mesije", što odgovara koncepciji Jakova Franka
poznatoj iz XVIII veka. J. Šulte (Hamburg) je pak pojedine Šulcove pripovetke
tumačio u kontekstu rabinske tradicije, astronomije, jevrejskog i hrišćanskog
kalendara. U diskusijama je ipak najviše reči bilo o naizgled suprotstavljenim
gnostičkim i kabalističkim elementima, pošto su i A. Kalin (Poznanj) i A. Joč
(Poznanj) govorili o gnosticizmu, dok je P. Pruhnjak (Lublin) uz pomoć kabale
analizirao Šulcove "Ptice". Š. Lindenbaum (Ramat Gan) je pak svoj
referat posvetio alegoričnom iščitavanju "Sanatorijuma pod
Klepsidrom" kao svojevrsne vizije pakla, odnosno čistilišta.
Komparativnoj analizi Šulcovih
tekstova i filozofskih savremenika (Hajdeger, Lukač) bili su posvećeni referati
K. Lipinjske-Ilakovič (Njujork) i I. Laurinjeca (Debrecin). Tokom konferencije
mnogi učesnici su u različitom kontekstu pominjali i Ničea, Šopenhauera,
Bergsona, Frojda, Junga, Bubera, pa i Levinasa, Lakana i Deridu, uglavnom
pronalazeći više razlika nego sličnosti sa poznatim filozofskim idejama. V.
Bolecki (Varšava) je govorio o dionizijskoj koncepciji, tvrdeći da se kod Šulca
mogu naći parafraze Ničea, dok A. Čabanovska-Vrubel (Krakov) Šulcove vizije
detinjstva vidi kao antifrojdovske. Još u uvodnom referatu J. Jažembski
(Krakov) je podsetio da kod Šulca na početku nije bila reč nego slika,
izdvajajući tri faze u umetničkom razvoju koji je svoj vrhunac dobio u metafori
slike. U metafizički i ontološki kontekst pokušala je da pronikne i M. Visocka
(Krakov), nadovezujući se na jevrejsku tradiciju dijaloga. O Bahtinu i o ruskim formalistima, koji su
živeli u isto vreme i nedaleko od Šulcovog rodnog grada, ali o čijoj direktnoj
vezi nema istorijskih potvrda, govorio je R. Lubi iz Irske. Komičnim i crnohumornim
elementima u Šulcovoj prozi bavili su se T. Bohenjski (Lođ), B. Griškjevič
(Krakov) i T. Mizerkjevič (Poznanj), dok je najviše pažnje izazvao provokativni
pristup K. Klosinjskog (Katovice), koji je pokušao da neke fragmente Šulcove
proze pročita u pornografskom ključu, što je kasnije u diskusiji sâm opovrgao.
Zanimljive referate o istovetnom opsesivnom motivu manekena kod umetnika tog
vremena (Hans Belmer, Debora Fogel) podneli su M. Sporonj (Katovice) i B.
Sjenkjevič (Poznanj). O odnosu slavnog poljskog reditelja Tadeuša Kantora prema
Šulcovoj prozi govorio je L. Marineli (Rim). Kao što se odmah može uočiti,
učesnici skupa su uglavnom tražili topose koji su danas po Šulcu
prepoznatljivi, analizirajući njihove varijacije u delima drugih umetnika.
Nekoliko referata je bilo posvećeno najnovijoj poljskoj prozi: A. Baglajevski
(Lublin) je Stefana Hvina, Olgu Tokarčuk, Magdalenu Tuli i Pjotra Ševca
predstavio kao manje-više svesne Šulcove epigone, A. Njevjadomski (Lublin) je
govorio o šulcovskoj inspiraciji u galicijskoj trilogiji Andžeja Stasjuka, a A.
Skrendo (Ščećin) je osvetlio pesnikov odnos prema velikom prethodniku kroz
interpretaciju samo jedne Ruževičeve pesme ("Pri svetlosti
lampi koje dime") iz zbirke Uvek fragment. Analizirajući
širi kontekst recepcije na Balkanu, Šulca kao književni lik u srpskoj
književnosti 90-ih predstavila je B. Stojanović (Beograd).
Na ovoj prevashodno polonističkoj
konferenciji najveću senzaciju je pak predstavljao referat jednog germaniste po
obrazovanju, sa susedne Katedre za komparativnu književnost, koji je postavio
hipotezu da je Šulcova "Domovina" (Ojczyzna, 1938) zapravo
prevod njegove – danas izgubljene priče Die Heimkehr – jedine za koju se
pouzdano zna da je Šulc napisao na nemačkom i kao takvu je navodno poslao,
između ostalog, i Tomasu Manu iste te 1938. godine. Filološkom analizom teksta
Jacek Šolc je ustanovio da postoje germanizmi u poljskom "originalu",
kakvih nema u drugim Šulcovim pripovetkama, što je navelo neke diskutante da
kasnije pominju mogućnost da taj tekst nije "preveo" sâm autor, nego
neko drugi. U svakom slučaju, ova zanosna hipoteza će to i ostati, sve dok se
eventualno ne pronađe rukopis te novele na nemačkom.
Nešto više o samom Šulcovom životu i
o nesretnom vremenu i prostoru u kojem je pokušavao da stvara, u samoj
završnici konferencije nadahnuto je govorila Dora Kacnelson, a prof. Panas je
pročitao tekst Ježija Ficovskog koji zbog bolesti nije bio prisutan. Ficovski
je "poslednjom Šulcovom bajkom" nazvao ono što je početkom 2001.
glasovito odjeknulo u celom svetu, kada je u Drohobiču na zidovima dečje sobe u
nekadašnjoj vili naciste za kojeg je morao da radi, konačno otkriveno poslednje
Šulcovo delo: to su "freske", zapravo murali sa motivima iz Grimovih
bajki, a gorčina usled njihovog rasparčavanja od Ukrajine do Izraela ostala je
u senci čitave lublinske konferencije i u redovnoj diskusiji posle pročitanih
referata nije bilo komentara na ono o čemu je donedavno poljska štampa naširoko
pisala.
Iako je u organizaciji konferencije
učestvovala i Katedra za istoriju umetnosti, samo su dva referata bila
isključivo posvećena Šulcovim crtežima. Uz projekciju slajdova, M.
Kitovska-Lisjak (Lublin) je govorila o portretima majke, a M. Šelong (Poznanj)
je analizirao pet varijanata crteža "Verglaš", koji spadaju u Šulcove
ilustracije za "Knjigu".
Za vreme trajanja naučne
konferencije u Lublinu je organizovan i bogat prateći program: gostovalo je
nekoliko pozorišnih predstava rađenih po motivima iz Šulcovih priča, prikazano
više dokumentarnih i animiranih filmova, pa i čuveni igrani film "Sanatorijum pod Klepsidrom" iz 1973. u
režiji Vojćeha Hasa. Nakon nekih projekcija upriličen je i razgovor sa
autorima, između ostalog i sa britanskim rediteljima braćom Kvaj, koji su imali
malu retrospektivu od sedam kratkih filmova, među kojima je dakako
najzanimljivija "Krokodilska ulica" iz
1986. Nekoliko kolektivnih i autorskih izložbi savremenih poljskih likovnih
umetnika koji su inspiraciju našli u Šulcovom životu i delu, prethodilo je
centralnom događaju 19. novembra – tačno na
godišnjicu autorove smrti, kada je u lublinskom muzeju svečano otvorena
postavka od 70 crteža i grafika samog Bruna Šulca, kao i jednog njegovog –
jedinog sačuvanog – ulja na platnu ("Susret" iz 1920). Sličan
festival posvećen Šulcu, sa mnogo više dokumentarnog materijala, održavao se
krajem 2000. godine u Trstu, ali lublinska naučna konferencija po brojnosti
učesnika i po visokom akademskom nivou može se meriti samo sa onom koja je u
junu 1992. godine održana u Krakovu.
Većina genijalnih umetničkih dela ne
prestaju da fasciniraju naučni i umetnički svet, pa i ovo Šulcovo za mnoge
ostaje enigma, iako njegov opus ne premašuje obim jedne knjige i manjeg
izložbenog prostora. Za većinu njegovih crteža se još uvek ne zna, stalno se
novi pojavljuju na poljskim i inostranim aukcijama, a o nekim izgubljenim
rukopisima se već odavno ispredaju legende (navodno izgubljeni roman
"Mesija"). Ukupno 30 za života objavljenih pripovedaka, isto toliko kraćih
kritičkih i autopoetičkih napisa, oko 150 sačuvanih pisama i par stotina crteža
i grafika – to je fizički mali, ali metafizički veliki svet, u kojem će se uvek
naći nešto zanimljivo, novo i nepoznato, zbog čega ne prestaje interesovanje za
Šulcovo delo.
Otud i takav moto lublinske
konferencije: "Dakle, tako ćemo skupljati te aluzije, ta zemaljska
približavanja i etape po putevima našeg života, kao komadiće razbijenog
ogledala." (Bruno Šulc: "Knjiga")
"Filološki pregled" (Beograd) XXX: 2003, br. 1,
str. 195-198.
