BEDA ZAROBLJENE MATERIJE
O, zar misliš da bih krao i pravio hiljadu ludosti, da se svet nije tako istrošio i propao,
da stvari u njemu nisu izgubile svoju pozlatu – daleki odsjaj Božijih ruku?
Postoji svedočanstvo da je Bruno Šulc još kao šestogodišnjak prekršio strogu judaističku zabranu likovnog predstavljanja Boga, nacrtavši pogrbljenog starca sa veoma dugačkom bradom kako sedi pod drvetom, ispod koga je napisao: Gospod Bog.
Zato, kao da se iskupljuje od tog prvotnog greha, u svojim skicama iz ciklusa Dolazak Mesije, nastalom između 1930. i 1936. godine, po gestama gomile vernika sve ukazuje na prisustvo Božjeg pomazanika, ali Njega nigde nema. Odgonetku zašto Ga nema nije mogao da pruži kroz crtež; učinio je to u jednoj svojoj priči: „Jer ima stvari koje se sasvim do kraja ne mogu dogoditi [...] One samo pokušavaju da se dogode, isprobavaju tle stvarnosti, da li ih možemo izdržati.” U Šulcovoj slutnji da je vreme u kojem živimo pretesno za neke događaje, krije se možda i odgonetka njegovog dugo najavljivanog i nikad napisanog romana Mesija.
*
U jednom autopoetičkom tekstu Šulc priznaje da se počeci njegovog crtanja „gube u mitološkoj magli”. U njegovom slučaju, crtanje prethodi Reči, kao i njenom otelotvorenju kroz slova. Crtanje je za njega prvobitno stanje, rajsko utočište i pribežište od svake jalovosti.
Njegovi crteži, međutim, nisu mogli da izraze i pokažu sve životne pulsacije, prelive i tananosti metamorfoza ljudi i životinja, svu dinamiku večnih mena koje čine život. Crtež je ostao nemoćan pred invazijama sjaja, pred orgijama zvukova i boja, trepetima fantastične fermentacije materije, pred kadencama ritmova i lepezama zvučnih intonacija, pred mlečnim refleksima, opalnim nijansama, emaljnim prosevima.
Svest o nemoći i kratkom dometu crteža nalazimo u njegovoj prozi. On priznaje kako crteže olovkom samo prikiva za papir, ostavljajući na njemu tek leševe čudovišta koje je uspevao da probode.
A fascinirale
su ga i opsedale prevashodno granične forme, neispitani predeli i nesigurne
egzistencije. Usmeravao je svoje mesečarenje ka sporednim krakovima vremena, u
neispitane rejone maski i praznih gesta.
Zato je njegova proza prepuna likova satkanih od samih
metafizičkih drhtaja, koji ošamućeni svetlom i zvukom, bauljaju predelima mašte
i sna sa bolnim grimasama straha i udivljenja.
Iako svestan svoje bogohulne strasti i iskušenja davanja formi, on ne bez
gorčine shvata da je materija najpasivnije, pa otuda i najnezaštićenije biće u
Kosmosu, da vrije i talasa od beskrajnih mogućnosti i neiscrpnih nijansi.
Shvata da će njegovi likovi, kao i njihova dela, biti napravljana
samo provizorno, za jednokratnu upotrebu. Ne usuđuje se da zaranja u dubine tih
likova, jer na početku vidi kako su im se lica već udaljila, zaboravila na
sebe, razišla se. („Naše kreature neće biti junaci romana u mnogo tomova.
Njihove uloge će biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri – bez daljih
planova.”)
Piše, a
nastavlja da crta.
*
Kada oseti nemoć i odsustvo snage za eksperimentisanje u neisprobanim registrima
života, on se vraća crtanju.
Da je to istina možemo se uveriti u nekim od sačuvanih
pisama upućenim prijateljima. U jednom pismu Zenonu Vasnjevskom Šulc priznaje:
„...Sve ovo vreme ništa nisam pisao. Sada me više zanima slikarstvo”, dok u
drugom, kao da pojašnjava: „Shvatio sam da naš jedini oslonac može biti u radu,
bilo kakvom, čak nižem od našeg nivoa, makar mehaničkom. Inače će nas tuga
pojesti.” A prijateljici Romani Halpern: „Osećao bih se sad mnogo bolje kad me
ne bi okruživali ljudi koji me deprimiraju svojom udaljenošću od intelektualne
sfere. Sad me zanima crtanje”.
Međutim, to ne znači da on manje ceni slikarstvo. Na
jednom mestu nedvosmisleno kaže: „Slika je, takođe, potomak prvobitne reči,
reči koja još nije bila znak, već mit, priča, smisao”.
*
Šulc kao da se večno dvoumi između Reči i Crteža, a
kad se, za trenutak, odluči – već se pokajao.
Jedan od najboljih tumača Brunovog dela, Ježi
Jažembski, s pravom konstatuje kako likovno stvaralaštvo predstavlja „mračniju
stranu njegove bogate ličnosti”, u kojima je slikao svoje strasti i žudnje, kao
i to da je za njega „crtež bio sredstvo prvobitne ekspresije više nego reč”. To
se pomalo kosi sa stavovima po kojima je za Šulca slikarstvo bilo profesija, „a
literatura – stvaralaštvo više svečano i istovremeno lično”, odnosno da je „kao
crtač ostao u okvirima vlastitog sveta, ali je kao pisac stvorio viziju
univerzalnih dometa.”
*
Šulcovo likovno
stvaralaštvo može se podeliti na više segmenata. Onaj deo koji je radio kao
puki zanatlija, po narudžbini i iz nužde, ne treba uzimati u razmatranje.
Pogotovo to ne treba da bude povod za umanjivanje njegovog slikarskog učinka.
Čak i onda kad Šulc ilustruje svoje knjige i pripovetke, on nas dovodi u
iskušenje da konstatujemo kako tim crtežima desakralizuje svoju prozu, ogoljuje
je i sužava, lišava poezije.
*
Tamo gde je on likovno najdublji i najzagonetniji
jeste njegov ciklus grafika pod nazivom Idolopoklonička knjiga, nastala između
1920. i 1922. godine, dakle, mnogo pre nego što su pojavile Šulcove proze (iako
se može reći da taj ciklus nikad nije završen, kao što nije završen ni njegov
roman Mesija). Tu su, kao i u
literaturi, rodni Drohobič i njegovi stanovnici jedini izvor inspiracije. I tu
se potvrđuje, zapaža Jažembski, kako u Šulcovom svetu „svako osećanje i svaka
aktivnost višeg reda ima svoje nisko naličje”.
U tom ciklusu grafika, dakle, Šulc je maestralno
izrazio onaj deo svoje prirode „željne poniznosti i utapanja u obožavanju”,
kako kaže njegova korespodentkinja Zofja Nalkovska, koja će u svojim Dnevnicima uzdahnuti: „A njegove
grafike! Nije to velika radost, nego neka tiha, tužna sreća.”
Tu je Šulc uspeo da umetnički transponuje svoju „tešku
gromadu divljenja” koju je nosio po „strmoj padini zanosa” (iz pisma Julijanu
Tuvimu), nastojeći da se oslobodi „svoje plačljive nemuževnosti”.
*
Na
tim grafikama Šulc je pustio da u neraskidivom zagrljaju orgijaju ženski
sadizam i muški mazohizam, gde je, kako kaže
Stanislav Ignaci Vitkjevič, „obe te psihičke kombinacije doveo do krajnjih
granica napetosti i užasnog patosa”, ustoličujući žensku nogu, „taj najstrašniji deo ženskog tela” (Vitkaci), u
najmoćnije sredstvo ženinog ugnjetavanja muškarca.
Pored ženske noge roje se muške kreature, patuljaste
nakaze sa velikim glavama, muškarci-robovi, lutke. Ponekad se čini da još samo
fizionomije glava ne dozvoljavaju potpuno posrnuće u životinjstvo, a ponekad,
da upravo ta glava prva podleže animalnosti i poniženju. Na svim tim grafikama
postoji još jedna konstanta – lik sa fizionomijom samog autora.
Šulcove grafike ne igraju na poetičnu kartu. One su
nužno metafizičke, tamne i zagonetne, predstavljajući ideje, ili bolje, začetke
ideja, demonstrirajući neraskidivu vezu između putenosti i metafizike, koje se
međusobno pokreću, osporavaju, destabilizuju i obnavljaju, istovremeno
podvlačeći uslovnost u ljudskoj komunikaciji između oholosti i ponižavanja.
Tako se i kroz crteže potvrđuje autorovo ubeđenje da
se „sve preliva preko svojih granica, samo na trenutak traje u određenom
obliku, da bi ga već pri prvoj mogućnosti napustilo”.
*
Odsustvo romana Mesija
nadoknađuje ciklus skica koji tematizuje Njegov dolazak, a idolopoklonike
zamenjuju hasidi. Na skicama Dolazak
Mesije, kako zapaža Vladislav Panas, „nema nijedne žene i ničeg ženskog”,
kao što na njima nema do tad nezaobilaznog lajt-motiva – Šulcovih autoportreta.
Panas to dovodi u vezu sa tumačenjima Talmuda prema kojem će spasitelj doći
„kad se svet oslobodi greha”.
Da zaključimo, veza između Šulcove proze i crteža je
složena i neraskidiva. Tamo gde tekst usahnjuje i slabi – nastaje crtež, dok na
mestima gde crtež iscrpljuje svoje mogućnosti – počinje tekst. („Na pitanje da
li se kroz moje crteže provlači ona ista nit koja je vidljiva u prozi,
odgovaram potvrdno. To je ta ista stvarnost, samo njeni različiti oblici...
Crtež svojim materijalom obavija tešnje granice od onih koje obavijaju prozu.”)
*
Okolnost da
je Šulcovo delo stvarano u dubokoj provinciji, krajnje nesklonoj tako smelim
kreativnim eksursima, može zahvaliti umetniku koji je duboko verovao da je „u
samom faktu pojedinačnog postojanja sadržana ironija”, odnosno da svaka
istinska umetnost „operiše u premoralnim dubinama”. Otuda ono toliko zrači,
golicajući naš um i naša čula.
Mirko Demić: Beda zarobljene
materije ili Tužna sreća Bruna Šulca. – Art 032 [Čačak], br. 14
(2006) 75-77: ill. (Fokus:
istom rukom)