www.brunoschulz.org

	BRUNO ŠULC PISMA ROMANI HALPERN Bruno Šulc i žene: Romani Halpern; Ani Plockjer. Prevela Biserka Rajčić. – "Treći program [Radio-Beograda]", br. 71, jesen 1986, str. 236-284.
16. VIII 1936. 19. IX 1936. 30. IX 1936. Bez datuma Bez datuma 15. XI 1936. 29. XI 1936. 5. XII 1936. 30. IV 1937. 24. VII 1937. 3. VIII 1937. 16. VIII 1937. između 20. i 26. VIII 1937. 30. VIII 1937. 29. IX 1937. 13. X 1937. 16. XI 1937.	12. I 1938. 18. I 1938. 23. I 1938. 6. II 1938. Negde oko polovine februara 1938. 21. II 1938. 3. III 1938. 10. III 1938. 20. III 1938. 31. III 1938. 17. IV 1938. 19. V 1938. 28. V 1938. 8. VI 1938. Posle 12. VI 1938. 12. VII 1938. 29. VIII 1938. 13. X 1938. 29. X 1938. 26. XII 1938. 21. I 1939. Jun 1939.
Drohobič, 16. VIII 1936. Osećam strahovitu grižu savesti zbog Vas, iako bih pred sobom mogao da opravdam svoju krivicu rascepkanošću i dezorganizovanošću vremena koje sam proveo u Varšavi. Ne pokušavam da sebe činim nevinim, jer postoje motivacije koje ukoliko više žele da prenesu pravo stanje stvari utoliko više izgledaju izveštačene i nategnute. Dobro je da ste mi ukazali na Rilkea. Kada ste deprimirani zbog sopstvenih neuspeha (o kojima niko ništa ne zna) u stvaralaštvu – pominjanje njegovog imena čini dobro. Postojanje njegovih knjiga je jamstvo da zapetljane, gluve mase neformulisanog u nama mogu izaći na videlo u iskristalisanom vidu. Za nas su preciznost i čistota rilkeovske destilacije uteha. Veoma se mučim pokušavajući da pišem. Pisac (moje sorte) najbednije je stvorenje na zemlji. Mora neprestano da laže, mora uverljivo da prikazuje stvari ostvarivim i realnim, iako su u njemu u stanju jadnog raspada i haosa. Činjenica da nekom predstavljam ono što meni predstavlja Rilke – čini mi se u isti mah uzbudljivim, sramotnim i nezasluženim. A to i ne uzimam sasvim ozbiljno. Kontakt sa Vama biće mi drag. Zanima me kakav će biti tekst tog kontakta. Istovremeno Vam šaljem primerak Prodavnica cim. boje i molim Vas da primite izraze moga poštovanja i simpatija. Bruno Šulc
Drohobič, 19. IX 1936. Oprostite što Vam kasno odgovaram na pismo, što Vam odgovaram u potpuno izmenjenim uslovima, u kojima su problemi dotaknuti u našoj prepisci čudno prevršili meru. Posebne stvari, kojima sam duboko u sebi uvek bio zauzet, veoma su me udaljile od mene. Na ličnom planu dogodile su mi se veoma konkretne i teške stvari. Moja verenica (da li ste znali da postoji?) hoće da me napusti, moj povratak u Drohobič smatra razlogom za raskidanje veze sa mnom. Na žalost, u pravu je. Suviše dugo me je čekala gubeći vreme u samoći i jalovom poslu u Statističkom uredu. U svojoj odvratnosti prema praktičnim stvarima zanemario sam pitanje našeg braka, kada je za to bilo vreme i kada me je molila da to učinim. Tehničke teškoće sada su još veće, ali imam utisak da stvar ne bi sasvim propala ako bi mi pošlo za rukom da obavim te formalnosti. Međutim, da li Vas zanimaju moje privatne stvari? Želeli ste kontakt s pesnikom, a nalazite čoveka ogrezlog u najkonkretnijim životnim pitanjima. Sada sam, na žalost, samo privatan čovek, koji ljudski pati, kome izmiče tlo pod nogama i koji ne nalazi smisao u životu. Preko nje, moje verenice, učestvujem u životu, preko nje sam čovek a ne samo lemur i kobold. Ona me više voli nego ja nju, ali za život ona je meni potrebnija nego ja njoj. Ona me je svojom ljubavlju otkupila u trenutku kada sam tako reći bio izgubljen i potonuo zbog neljudskih zemalja, jalovih Hadova uobrazilje. Vratila me je u život, na zemlju. Ona mi je najbliži čovek na ovoj zemlji. Znate li, pre nego što sam Vas upoznao, na Vas je hteo da me uputi g. Šturm u nadi da ćete mi pomoći nekakvim savetom. Radilo se o mom braku sa J... Ne znam na čemu su se temeljile njegove nade. Da li se razumete u civilne brakove? Da li biste želeli i mogli da uradite nešto za mene? Oprostite što Vam se obraćam zbog toga. Predstaviću Vam svoj slučaj – možda ćete naći spas za mene. Bio bih Vam beskrajno zahvalan. Dopustite da Vam prikažem činjenično stanje: Moja verenica je katolkinja... Ja ne želim da pređem u hrišćanstvo. Jedini ustupak koji sam učinio zbog nje je što sam istupio iz jevrejske opštine. U tim uslovima jedino je moguć brak prema nemačkom zakonu, kakav postoji u nekadašnjem pruskom delu (Poljske), na primer Katovicama. Obavestili su me da se brak može sklopiti samo ako se živi 3 meseca na terenu šljonskog vojvodstva. Taj zakon se može izigrati ako se lažno prijaviš u nekom šljonskom gradu. Da li nešto znate o tome? Da li znate nekog, recimo nekog advokata, koji bi se pozabavio takvom stvari? Ili možda poznajete nekog ko je nedavno sklopio civilni brak prema nemačkom zakonu? Da li ste u stanju da bilo šta za mene uradite? To su problemi oko kojih trenutno kruži moja misao. Moram utvrditi bliskost i vezu sa J... (tako se zove moja verenica), da bih uopšte mogao da funkcionišem. To je nulta tačka, od koje počinjem penjanje na lestvicama mašte. Sada ne mogu ni da pišem ni da crtam. S nestrpljenjem očekujem Vaš ljubazni odgovor. Pre nekoliko dana stigla mi je dopisnica od Vitkacija. Srdačno Vas pozdravljam Bruno Šulc
Drohobič, 30. IX 1936. Draga gospođo, Javljam Vam da je nesporazum između mene i J[une] ovoga puta izglađen – koliko će to potrajati, ne znam. Veoma sam Vam zahvalan za informacije i srdačne, tople reči. Pitam se sa čuđenjem i radošću čime sam stekao Vaše prijateljstvo, čime sam ga zaslužio. Zar nije nezaslužena i nepravedna sreća to da nam knjiga – pored drugih dobara – donosi i prijatelje? Ali to prihvatam sa zahvalnošću. Danas imam dobar dan, jedan od spokojnih i tiših. Imam izvesnu temperaturicu i ležim u krevetu, čak nisam otišao ni u školu. Napolju je hladan, tvrd i negostoljubiv dan, ispunjen prozom i surovošću. Moju postelju su opkolili dobri duhovi, kraj mene leže dva pozajmljena toma Rilkea. S vremena na vreme, na trenutak ulazim u njegov težak i napet svet, ispod njegovih brojnih nebeskih svodova i ponovo se vraćam sebi. Ne znam da li znate Rilkea. Vrhuncem njegovog stvaralaštva smatram Neue Gedichte. Ono što je pisao posle toga: Duinesser Elegien, Sonette an Orpheus – suviše je rafinirano i ezoterično. Pored sebe imam i svoje crteže, katkad mi se čini da su zaista dobri i da bih mogao da pravim još bolje. Moj veliki neprijatelj je nedostatak vere u sebe, nedostatak ljubavi prema sebi. Prolaze meseci i ništa, sve što uradim ne dobija moju saglasnost, ne zadovoljava me nijedna pomisao koja se pojavi, ništa mi se ne dopada. To stanje nezadovoljstva sobom osuđuje me na nerad. Ali, s vremena na vreme smatram da je ta strogost opravdana i da s pravom nedorađene i nedovršene stvari osuđujem na propast. Zaista, postoji jedna mana, tj. u početku bi se trebalo pomiriti sa nesavršenim stvarima da bi se dobilo u zamahu, da bi se imao podsticaj, da bi se postigla ošamućenost i na granici svih tih mogućnosti naći savršene stvari. Vaša bojazan da bi me život udvoje mogao izbaciti iz prave klime moga stvaralaštva – naterala me je da se zamislim. Možda je usamljenost bila izvor mojih nadahnuća, možda život udvoje doista narušava tu usamljenost? Da li i pored toga ne ostajem sam? I, zbog čega svi pisci menjaju na kraju svoju usamljenost za život udvoje? Osećam ljudski strah od usamljenosti, od jalovosti nepotrebnog i marginalnog života, koji sam želeo da prikažem u »Penzioneru«. Otud moje bekstvo u brak. Uostalom, ona mi je najbliže biće i draga osoba, mnogo joj značim – zar nije velika stvar – nekom značiti sve? Da li ste u septembarskom »Skamandru« čitali moje »Proleće«? U oktobru će se pojaviti drugi deo »Proleća«, koji mi se čini bolji. Želeo bih da znam nešto više o Vama, Vašem životu i Vašoj prošlosti. Da li ćete mi napisati nešto o Sebi? Još jednom srdačno zahvaljujem – veoma odan i zahvalan. Bruno Šulc
Draga Gospođo! Da Vas u svom poslednjem pismu nisam nečim dotakao ili uvredio? Zašto ste se ućutali? A možda niste dobili to pismo? Uostalom, imali ste najbolje želje da uspostavite istinsku prepisku sa mnom! Da Vas nije nešto razočaralo? Često mislim na Vas i pri tom mi smeta što se ne sećam kako izgledate. Jedino znam da ste imali jutarnje papučice na veoma malim nožicama i da ste kasnije, kada ste stavili šešir – iznenada postali drugačiji i mlađi. Šta radite? Nedavno sam čitao Židove Podrume Vatikana. Izvrstan roman! Molim Vas da ga obavezno pročitate. Da li ste čitali moje »Proleće« u poslednjem »Skamandru«? Bojim se da Vaše ćutanje označuje potištenost ili razočaranje. Radovalo bi me ako bi se ispostavilo da su u pitanju nekakvi ozbiljniji razlozi. Moji odnosi sa J... su se popravili, iako je realna situacija ista – tj. i dalje ima problema sa sklapanjem braka – kao i naša prinudna razdvojenost. S vremena na vreme dobijam kraće vesti od Stašja Vitkjeviča. Da li viđate Šturma? Želeo bih da započnete ozbiljniju prepisku – da inicirate neku diskusiju, pokrenete nekakav problem. Nisam siguran: da li mi se učinilo da ste pričali o svojoj ćerkici. Gde se nalazi? Da li je već velika? Molim Vas, odgovorite mi sa par reči, pozdravljam Vas srdačno Bruno Šulc Nameravam da 1. XI otputujem na dva dana u Katovice i proučim teren u vezi sa sklapanjem moga braka. Da li mi možete nešto savetovati?
Draga gospođo Romana! Rastužila me vest o vašoj zabrinutosti zbog sina. Ali, da pomalo ne preterujete u svom očajavanju, za koje, čini mi se, nemate razloga? Koliko mi je poznato, natekle žlezde i niska ili visoka temperatura – spadaju u uobičajene dečje bolesti. U našoj porodici bilo je nekoliko sličnih slučajeva. Od te dece postali su kasnije zdravi mladići. Smatram da se suviše uzbuđujete i zbog toga što dete leži. Ležanje je nužno i dete ga ne oseća onako bolno kako se to Vama čini. Sam sam preležao 6 meseci – tada sam imao 22 godine – i to vreme u mom sećanju mi ne izgleda najgorim vremenom mog života. Ne očajavajte, draga gospođo Romana, videćete da će ta upala žlezda proći i da će se dečak izvući bez posledica. Ne znam zbog čega sam mislio da imate devojčicu. Isto tako zabrinulo me je ono što pišete o J... Uveren sam da stvar prosuđujete na osnovu površnih simptoma i da ne poznajete J... – iako mi je palo u deo nešto od užasa koji mi predviđate. Reći ću Vam istinu, strah od usamljenosti nije najdublji motiv koji me vezuje za J... Nećete poverovati, ali takvim osećanjima i takvom vatrenom ljubavlju nije me obasula nijedna žena i po svoj prilici u životu drugi put neću sresti biće do te mere ispunjeno mnome. Njena duboka osećanja me sputavaju i obavezuju. Ne mogu da uništim osećanje koje se u životu sreće samo jednom. To prevazilazi moje snage. Osim toga, veoma sam vezan za nju, volim je i sa njom mi je dobro. Ne mogu da zamislim da će naš brak biti filisterski i malograđanski – kako ga Vi vidite u svojoj mašti. J... veoma voli moje stvaralaštvo i svaka moja nova stvar je neizmerno raduje. Da li zaista u toj vezi vidite toliku opasnost po moje stvaralaštvo? Zanima me šta o tome misli Šturm? Da li ste o tome ikada razgovarali? Srdačno Vam zahvaljujem na svemu što ste preduzeli u vezi sa mnom. Uzbuđen sam i veoma zahvalan. Radujem se prijateljstvu sa Vama, iako sam ga dobio nezasluženo. Nisam bio u Katovicama. Imam odatle vesti. Fiktivna prijava boravka u Katovicama je nemoguća, jer su vlasti upoznate sa zloupotrebom, međutim, u šljonskoj provinciji to se da izvesti. Jako bih želeo da to već jednom obavim. Nikako ne volim da imam posla s vlastima, niti umem takve stvari da rešim. U tome sam krajnje nemoćan. Ne žalim se, ali živim u teskobi i uslovima koji me sputavaju. Živim u dve sobe sa sestrom udovicom, veoma dragom, ali bolesnom i tužnom osobom, sa starijom rođakom, koja nam vodi domaćinstvo i sa dvadesetšestogodišnjim sestrićem koji je neka vrsta melanholika. Zbog toga mi se čini da bi brak predstavljao promenu nabolje. Jedino ne znam da li ću uspevati da izdržavam dve kuće, jer je moja porodica bez ikakvih sredstava za život. Gospodin Šturm i ostali trudili su se da mi nađu posao u Varšavi, ali zasad to nije urodilo plodom. Veoma sam umoran, škola mi je dosadila – sada predajem u osnovnoj školi – želeo bih da ne radim i živim samo zbog stvaralaštva. Možda bi trebalo da se potpuno izolujem, kao Rilke, da stanujem sam i živim bez igde ikoga. Onda kada ste mi pisali o svojoj usamljenosti – bilo mi Vas je žao – takođe sam žalio što nisam slobodan. Nemojte se smejati. Imate i prijatelja kao što je Šturm, čudesnog i neobičnog čoveka. O čemu razgovarate s njim? Molim Vas, napišite mi da li je Vašem sinčiću bolje, da li ima još temperaturu i šta kažu lekari. Neka Vas to ne brine. To nije opasno, uvek prođe. Koliko mu je godina? Još jednom Vam hvala, srdačno Vas pozdravljam. Bruno Šulc Molim Vas pozdravite g. Šturma.
15. XI 1936. Draga gospođo! Hvala za vesti i uvek zanimljivo mišljenje o mojim problemima, jer ljudi vape da čuju o sebi. Od onda otkad sam Vam pisao dogodilo mi se nešto veoma loše, ali ne spolja, već iznutra, moja unutrašnja situacija veoma se pogoršala. Duhovno sam se potpuno slomio. Sebi sam rekao da nisam slikar, ni pisac, čak ni dobar nastavnik. Čini mi se da sam obmanuo svet nekakvim sjajem, ali da u meni nema ničeg. Pokušao sam da se odreknem stvaralaštva i živim kao prosečan čovek, ali mi se to čini veoma tužnim. Osim toga, moj svakodnevni život zavisi od moje umetnosti, jer su vrednosti pozajmljene iz umetnosti potpora mom učiteljevanju. U mislima sam već bio bez posla i u krajnjoj bedi. Gledajući seoske lude i prosjake u ritama mislio sam: uskoro ću možda i ja ovako izgledati. Znate li da nisam ni za kakav pošten rad. Ne mogu da pobedim sebe i nađem bilo kakve draži u nastavi. Time se izrazito razlikujem od svojih kolega nastavnika. Hteo bih da lenčarim, da ništa ne radim, da tumaram – da se radujem pejzažu, nebeskom svodu, večernjim oblačićima prema onom svetu otvorenim. Tada bi mi se možda vratila melodija, dovaljao se talas proze. Obaveze na poslu ispunjavaju me užasom, odbojnošću, pomućuju mi životnu radost. Usred opšte nezaposlenosti čuju se samo pretnje i upozorenja. Obaveza dobija apokaliptičke razmere. Svakom preti opasnost od redukcije. Još samo pre nekoliko godina u našoj profesiji se osećalo spokojstvo sigurne luke, nekakvog životnog pristaništa. Bilo je bar malo vedrine i radosti. Sada je radost prognana iz našeg života, a bez radosti, bez malog viška radosti – ne umem da stvaram. Ali, ne govorite Šturmu o mojoj odbojnosti prema radu, jer on to kod ljudi ne voli, iako je pun razumevanja prema drugima. Smatram da grešite tvrdeći da je za stvaranje potrebna patnja. To su stare, uhodane sheme – koje su ponekad na mestu – ali u mom slučaju nisu. Potrebna mi je dobra tišina, malčice tajne, hranljive radosti, kontemplativne pohlepe na tišinu, na vedrinu. Ne umem da patim. Patnja pojačava nemir u meni. A možda se varam? Ne dopisujem se ni s jednom ženom osim sa J... Šteta što se nismo upoznali pre nekoliko godina. Tada sam umeo da pišem lepa pisma. Od mojih pisama postepeno su nastajale Prodavnice cimetove boje. Ta pisma su u većini slučajeva bila upućena gospođi Debori Fogel, autorki dela Bagremovi cvetaju. Veći deo tih pisama je propao. Nervira me čitanje tekućih književnih časopisa. Vidim koliko ljudi pišu, a ja ništa. Veliko Vam hvala, ali se ne trudite da mi šaljete »Vesti«, ne znam da li ću ih čitati. Ne znam šta da pišem g. Šturmu. Deprimiran sam – bezrazložno – u tom slučaju sam egoista, zatvoren u svoje probleme. Kako će to Šturm shvatiti – on, koji je sav predat ljudima – koji je bez privatnog života, koji je antiteza egoizma? Ne brinite za Stefa. To mora malčice da potraje, ali će proći. Videćete. Srdačno Vas pozdravljam Bruno Šulc Da li Vam se zaista dopadaju Prodavnice cimetove boje? Da li verujete u moje stvaralaštvo? Pozdravljam srdačno Vitkacija. Da li nešto možete uraditi u vezi sa mojom fiktivnom prijavom mesta boravka u Šljonsku? U Šljonsku, u provinciji, dovoljan je dokaz o prijavi na nekoliko nedelja – tako me je obavestio jedan advokat iz Katovica. Kako to uraditi? No, neka Vas to ne uzbuđuje. Imate dovoljno vlatitih briga a i Stef je bolestan. Pričekaću dok mu ne bude bolje.
29. XI 1936. Draga gospođo Romana! Uzgred me obaveštavate da ste izgubili posao, kao da je to sitnica! Uostalom, morali ste to od izvesnog vremena znati. Da li imate drugi u izgledu? Da li Šturm može nešto da savetuje, da iskoristi svoje veze? Čudno je da se oboljenje žlezda Vašeg dečaka toliko oteglo! A možda je u pitanju nešto drugo? Obavestite me kako je sada i šta lekari kažu. Da li viđate nekog od zajedničkih poznanika na književnim večerima? Koga tamo poznajete? Nisam Vam pisao u vezi prepiske sa Gombrom, jer je u suštini to beznačajno – ne znam zbog čega se o tome toliko priča. Gombrovič je veoma zanimljiv pisac, jedan od najzanimljivijih. Da li znate njegova Sećanja iz perioda sazrevanja? Molim Vas da ih obavezno pročitate – ta knjiga je otkrovenje. Nisam pisao u vezi s dolaskom u Varšavu, jer nisam znao kako će se stvari odvijati. Sada stvar stoji ovako: neću dolaziti ili ću doći nakratko. J... putuje u Janov blizu Lavova. Videćemo se u Lavovu. Možda ću doputovati sam, zbog objavljivanja mojih novela. Najpre želim da sredim stvar sa sklapanjem braka i otputujem u Katovice. Upravo tražim nekog u Šljonsku ko bi pristao da me prijavi kod sebe. Ne poznajem nikoga. Čak ne znam ni kako se ta mesta zovu. Možete li mi dati neki savet? Nisam pisao Šturmu, jer mi se čini da ga opterećujem nepotrebno time da mi odgovara na pisma – čoveka koji je toliko zauzet – smatram grehom da mu oduzimam ono malo vremena koje mu drugi nisu oteli. Otkud Vam pada na pamet da osećam odbojnost prema njemu? Otkud da on tako misli? Kako se Šturmu išta može uzeti za zlo? Pun sam poštovanja i nežnosti prema tom čoveku, uskoro ću mu pisati. Dolazim do uverenja da je osnovni uzrok moje depresije neaktivnost, neproduktivnost. Razlog moje neaktivnosti je predrasuda da mogu da radim kada je sve u redu, kada sam zadovoljan i kada posedujem bar malo vedrine u duši. Međutim, pri svakom raspoloženju treba se prelomiti i raditi. Osamostaliti se u odnosu na raspoloženje i kaprice raspoloženja. Ne pitati za zadovoljstvo, sreću – zasnovati svoj život na radu, naporu, rezultatima. Bio bih srećan, ako bi mi to pošlo za rukom. Bio sam prošle nedelje u Lavovu i posetio svoju staru prijateljicu Deboru Fogel, veoma dragu, plemenitu i mudru osobu, kao i moje rođake. Prijavio sam u umetničkoj književnoj kasini predavanje o T. Manu. Još nisam počeo da radim na njemu. Ne ljutite se zbog današnjeg suvoparnog pisma, brzo mi odgovorite. Vaša pisma čitam s velikim zadovoljstvom i... lakoćom. Srdačno Vas pozdravljam Bruno Šulc
Drohobič, 5. XII 1936. Draga gospođo Romana! Vaše pismo me je rastužilo. Sa zaprepašćenjem prepoznajem, u detalje, vlastita depresivna stanja. Koliko su u suštini ljudi slični. Kao što imaju iste udove i organe, tako dospevaju u ista stanja. Da li bi u suprotnom postojale knjige i umetnička dela i opštenje među njima? Međutim, to što pokušavate da se ogledate u prozi za mene je velika novost! Pišete savršeno! Jedino je pitanje da li imate dovoljno materijala i da li biste uspeli da napišete veću stvar. Pokušajte! Iznenađuje me izrazit narcizam tog kratkog dela. Ja Vam ga ne pripisujem. To svojstvo, koje me kod žena uvek fascinira, kao izraz potpune različitosti, za mene je izraz nedostižne harmonije i sklada sa sobom. To je nešto što će mi ostati zauvek strano, a zbog toga privlačno i poželjno. Sâm sam daleko od narcizma, čini mi se metafizičkom privilegijom da mu se bezbrižno i beskrupulozno predajem. Pišite dalje! Završna poenta veoma dobra. Šta da Vam savetujem zbog Vaših stanja? Nekakav rad! To je najbolja droga. Govorim kao moralista, iako sam daleko od tih otrcanih opštih mesta. Govorim sa stanovišta unutrašnje higijene i tehnike života. To je naš jedini spas. Pitajte Vitkacija da li bi kada ne bi radio bar trenutak mogao da živi a da ne poludi ili izvrši samoubistvo. Sada čitam Zegadlovičeve Košmare. Veoma me interesuju i uzbuđuju. Iza te knjige vidim obrise druge knjige koju bih želeo da napišem sam. Zapravo ne znam da li čitam tu ili onu potencijalnu, neostvarenu knjigu. Najbolje se čita kada između redova čitaš sebe, vlastitu knjigu. Tako smo čitali u detinjstvu, zbog toga su iste knjige kasnije, iako svojevremeno bogate i sočne, u zrelo doba delovale kao drveće bez lišća, jer su bile bez naših dorečenosti, kojim smo gitovali njihove praznine. Nema više onih knjiga koje smo čitali u detinjstvu, rasule su se, od njih su ostali goli skeleti. Onaj ko je sačuvao sećanje i sočnost detinjstva morao bi ih napisati iznova, onakve kave su postojale onda. U tom slučaju nastao bi pravi Robinzon Kruso i pravi Guliver. Radujem se što je Vašem sinčiću tako dobro. Vidite da je prošlo. Pa ipak, Vi se ne radujete, jer imate drugih briga. Šta će biti s Vašim poslom? Možda ćete početi da radite u Glavnom statističkom uredu? Šta radi Staš? Zamolite ga za savet kako da prijavim mesto boravka na Šljonsku. On ima tamo poznanike. A možda bi Šturm mogao nešto da uradi? Moralo bi to da se uradi brzo, jer 20-og želim da otputujem u Katovice. Pozabavite se tim. Sada se trudim da se preselim u Lavov. A za Praznike nameravam da doputujem u Varšavu na nekoliko dana. Svakako ću se videti sa Vama. Srdačno Vas pozdravljam. Bruno Šulc
30. IV 1937. Srdačno Vam zahvaljujem za pismo. Upravo sam imao grižu savesti i zamerao sebi što sam Vam ubio volju za život. Više puta sam se u pismima raspitivao kod Liberverta šta radite i kako je Vaš sinčić. Nekako mi se nije pisalo. Dobro je što ste smogli snage da prekinete to ćutanje. Šta bih imao da Vam zameram? S obzirom na to da znate o onome, sigurno Vam je poznato da sam raskinuo ili odložio (kako se zavaravam) stvar na neodređeno vreme sa J... Veoma mi je žao, ne znam šta radi posle svega što je preživela, jer ne odgovara na moja pisma. Žao mi nas je oboje i cele naše prošlosti osuđene na propast. Drugu kao što je ona neću naći. Sada živim bedno, ništa ne pišem. Gajim nadu da ću možda nekoliko nedelja raspusta uspeti da budem sâm – sâm sa sobom – mada ne znam da li ću sada izdržati sa sobom. Hteo bih da se uvučem negde u potpunu samoću. U maju će izaći moja knjiga, ali me to ne raduje, već, naprotiv, ispunjuje me tremom i bojazni. Šta radite? Da li Vam nešto polazi za rukom? Kako je Vaš sinčić? Napišite mi opširnije o sebi. Još jednom Vam srdačno zahvaljujem na sećanju. Danas više ne mogu da pišem. Bruno Šulc
Drohobič, 24. VII 1937. Draga gospođo Romana! Ne znam da li će Vam ovo pismo stići. Velika je šteta što mi niste pisali ranije, jer sam se donedavno nalazio blizu Vas, u Boberci blizu Lomne, te smo se mogli videti. Nedavno sam se vratio odande, gde mi je bilo jako dosadno, uprkos tome što sam mislio da će samoća blagotvorno uticati na mene. Žao mi je što se i Vama događaju neprijatnosti. Što se mene tiče, sada je to na opštem, filozofskom planu, a manje na ličnom. Naravno da bih se rado video sa Vama, ali moja pokretljivost je veoma ograničena zbog nedostatka novca. Morali biste biti veoma blizu, npr. u Truskavcu – gde je uostalom veoma lepo. Šta onaj Hatlinberg piše o ljubavi? Kada je reč o meni, pre tražim lek za nesposobnost da volim, nego za ljubav. Zavidim ljudima koji umeju da vole. Srdačno Vam zahvaljujem na spremnosti da mi pomognete, koju ispoljavate prema meni. Da li biste možda mogli da mi nađete u Varšavi mesto u redakciji? Neću puno da pišem, možda Vas pismo više neće zateći. Moje prezime je uvek glasilo onako kako ste ga napisali. Srdačno Vas pozdravljam i želim sve najbolje Bruno Šulc
Drohobič, 3. VIII 1937. Draga gospođo Romana! Čini se da bih Vaše pitanje koje se odnosi na moj dolazak mogao lako, jasno i odlučno da odgovorim. Međutim, nije tako. Moja reakcija na Vaš poziv je mešana: sastoji se od impulsa i kočenja, naizmenično. Bojim se da naše poznanstvo stavim na probu posetom od nekoliko dana, u uslovima koji su za mene deprimirajući. Analiziram otkud moji otpori, šta me u toj predstavi – uostalom prijatnoj – deprimira. Smešno je kojoj vrsti depresija podleže nervozna osoba moga tipa: najpre misao da preduzimam tako neobičnu stvar, kao što je putovanje iz zadovoljstva – dakle, nemanje sankcija za neki ozbiljniji cilj, zatim rizik zbog neuspeha, razočaranje koje bih mogao da Vam priredim ili da ga sam doživm, ograničena novčana sredstva, obavezno prebrojavanje novca, vanredni izdaci za Vas. Možda je trebalo da sve to prećutim, jer sam se tako reći odlučio da doputujem. Ali, s obzirom da zahtevate iskrenost, imate je - za mene je ta iskrenost neka vrsta obezbeđenja u slučaju da predstava ne uspe, skidanje odgovornosti sa sebe. Ovo nije džentlmenska crta, ali ja sam takav. Zbog toga, ostavljam Vama da odlučite da li ćete me primiti i pored mojih otpora i da li ćete deliti odgovornost za rizik tog čina. Što se tiče impulsa koji me navode da Vas podsetim ograničavam se na konstataciju da su jaki, mada se ne upuštam u njihovu bližu analizu. Ako poželite da dođem, molim Vas odmah mi pišite koliko ćete još tamo ostati i da li Vam odgovara da doputujem u četvrtak ili petak. Držim kod kuće već više od tri nedelje korekturu svoje nove knjige, i zbog odbojnosti prema knjizi korekturu još nisam uradio. Moram to završiti pre puta, jer će mi u suprotnom to predstavljati teret na srcu. Takođe bih želeo da napišem recenziju o knjizi K. Mihaelisa koju su mi naručile »Vesti«. Srdačni pozdravi Bruno Šulc
16. VIII 1937. Želim da Vam se zahvalim za onih nekoliko dana koje smo proveli zajedno. Bojim se da ste malčice razočarani mnome, a što se tiče mene, vratio sam se kući prilično oživljen, ojačao, duhovno aktivan. To je trajalo cele nedelje. Za to vreme sam razmišljao, čitao, beležio. Bio sam, da tako kažem, u dobroj formi. Nedostajao mi je »dokaz«, neki rezultat da bih se osećao sasvim dobro. Razmišljao sam i o Vama, o razlozima Vaše neproduktivnosti – tako bogatog i od prirode višestrano obdarenog bića. Međutim, dužni ste da koncentrišete sve snage i da primorate sebe na produktivnost. Za ljude određene vrste život bez stvaralaštva je – bez ikakvih čari. Razmišljao sam o svojoj, tako dugoj neproduktivnosti. Opravdavam je i obezgrešujem – iako mi je to teško da objasnim. U pismu Riharda Vagnera pronašao sam mesto ispod koga bih se mogao potpisati (si parva cum magnis...) Pismo glasi: »Uprežem se u jaram rada – svaki put – s očajanjem: kada to dovršim i kad opet moram da vodim život u znoju i neizrecivim naporima, kada uranjam u svet fantazije gde nalazim obeštećenje za odricanja u ovom svetu – zahtevam u tome pomoć. Ne mogu tada da živim kao pas, da spavam na slami i pijem slab čaj; tada moram da osećam uzbuđenja duha, da nailazim na potvrdu i mir sa svih strana – ako treba da stvorim nadljudski teško delo o nepostojećem svetu...« Što se mene tiče, da imam in continuo – mesecima slobodno vreme za razmišljanje, čitanje, intelektualni rad. Trebalo bi tolike stvari promisliti, sistematizovati. I pitanje moje duhovne hrane loše stoji. Osećam glad za idejama, knjigama, novim misaonim sistemima. Samo da se ne povrate periodi depresija – koji me paralizuju! Možda bi trebalo da se lečim kod nekog psihijatra. Te depresije me dezorganizuju, onemogućuju mi kontinuiran rad. Od sedam dana nedelje truju mi šest. Možda ću narednih dana doputovati u Varšavu. Kisterova (iz »Roja«) poziva me u vezi sa odlukama vezanim za moju knjigu. U tom slučaju, prirodno, najpre ću doći kod Vas. Da li ste bili u Kazimježu? Da li ste možda videli Liberverta? Da li ste videli g. Šturma? Prenesite mu moje srdačne pozdrave. Odavno se spremam da mu pišem, ali mi to nekako ne ide od ruke. Za njegovu ličnost vezane su brojne tužne uspomene. A sada Vam se obraćam u vezi s još jednom stvari. Obratili su mi se roditelji izvesnog mladića, koji je bio moj učenik, a sada je u Ljubljani u Jugoslaviji na studijama uhapšen zbog tobožnje subverzivne delatnosti. Radi se o intervenciji u Ministarstvu spoljnih poslova, u kome se nalazi molba porodice – bivšeg zatvorenika. Taj mladić je teško bolestan na plućima. U beogradskom zatvoru bio je gotovo na samrti, ali se nekakvim čudom povratio i posle tri i po godine je oslobođen. Ne čekajući na sređivanje pasoša policija ga je prebacila na mađarsku granicu. Pošto nije posedovao dokumente, u Mađarskoj je uhapšen i zadržan u tzv. Šubhausu u Budimpešti, dok ne dobije dokumente. Poljski konzulat u Beogradu je obavestio porodicu da je poslao pasoš mađarskoj policiji. Od tog vremena proteklo je nekoliko nedelja, tokom kojih nije bilo nikakvih vesti ni od zatvorenika, ni od poljskog konzulata u Budimpešti, niti od Policije u Budimpešti, iako su se nekoliko puta interesovali. Porodica je uputila molbu Ministru spoljnih poslova da interveniše u poljskom konzulatu u Budimpešti. Ali nikakvog odgovora. Radi se o pospešivanju intervencije, jer je oslobođeni zatvorenik bolestan i nahodi se u najgorim mogućim uslovima. Da li poznajete nekoga ko bi mogao da interveniše u Ministarstvu i podrži molbu porodice? Zove se Isak Fojerberg. Molim Vas, obavestite me da li se nešto može uraditi. Srdačno Vas pozdravljam, moj naklon Stefaneku Bruno Šulc
Drohobič, između 20. i 26. VIII 1937. Draga gospođo Roma! Hvala na brzom odgovoru i lepim rečima. Kada ti samom nedostaje sigurnost u sebe i vera – tuđa je dobrodošla, iako u potpunosti ne može da zameni vlastitu. Ne samo što ne verujem u sopstvene sposobnosti, već mi nedostaje i nešto opštije: poverenje u život, sigurno prebivanje u svojoj sudbini, vera u potpunu naklonost života. To sam i ne znajući nekada imao. Ta vera, to poverenje otkriva u nama rezerve stvaralaštva, predstavlja onu plodonosnu, životvornu i toplu klimu, u kojoj dozrevaju oni kasni plodovi, koji teško sazrevaju. Nerazumljivi su mi slučajevi u kojima su životni nedostaci i tragizmi stvaralački. Ta vrsta produktivnosti mora da je sasvim drugačija od moje. Ako bi trebalo da odredim svoje trenutno stanje, nameće mi se slika buđenja iz dubokog sna. Onaj ko se budi i prelazi u javu još uvek vidi svet snova koji tone u zaborav, u očima mu još uvek iščezavaju boje, pod kapcima još uvek oseća mekoću sna – a u susret mu dolazi nov, trezan i rezak svet jave i još uvek ispunjen lenjošću dopušta da bude uvučen – uz izvesno odugovlačenje – u njegova pitanja i procese. I tako moja osobenost, moja izuzetnost, ne razdvajajući se, kao da tone u zaborav. Ona, koja me je branila od napada sveta, odlazi lagodno u dubinu, a ja, kao tek izašao iz larve insekta, prepušten buri tuđeg svetla i vetrovima neba, tako reći prvi put poveravam se stihijama. Ne znam kuda će me to odvesti. Ne znam ni da li je ta nova trezvenost samo praznina nastala posle stvaralačkih maglina, ili je to nova glad za svetom, novo konfrontiranje sa spoljašnjom stihijom. Osobenost i neobičnost mojih unutrašnjih tokova hermetički me je zatvarala, činila neosetljivim, odbojnim prema invaziji sveta. Sada kao da se ponovo otvaram prema svetu i bilo bi veoma dobro da nema onog straha i unutrašnjeg drhtanja kao uoči rizične predstave koja Bog te pita kuda vodi. Šta ima novo kod Vas? Kako stoji stvar s unutrašnjom situacijom? Da li Vam je nešto pisao Vitkaci? Ne znam da li ću sada doputovati, očekujem u vezi s tim vesti iz »Roja«. U Varšavi imam bratanca, inžinjera, Vilhelma Šulca, veoma vrednog i pametnog mladića (uz to i veoma lepog), koji bi mi od srca pomogao da se iščupam iz Drohobiča. Da li mogu da ga uputim na Vas, da kod Vas potraži inspiraciju i uputstva za delanje? Srdačno Vam zahvaljujem što ste se toliko zauzeli za sirotog F. On mi nije nikakav rođak, već samo bivši učenik i nesrećan mladić. Ima veoma siromašne roditelje, koji ništa ne mogu da učine za njega. Reći ću im šta treba da rade, a sam ću čekati ishod. Ne ljutite se što sam Vas opterećivao tom stvari. Srdačno Vas pozdravljam i molim za što češće vesti Bruno Šulc
30. VIII 1937. Draga gospođo Romana! Ne ljutite se što sam Vaš trud i brige nagradio – odbijanjem. Ako biste se bliže upoznali sa mojom situacijom, shvatili biste da nisam mogao da prihvatim taj predlog. Već sam Vam rekao da izdržavam tri osobe (sestru, rođaku i sestrića), koje ne mogu da ostavim na milost i nemilost sudbini. Sada zarađujem oko 300 zlota mesečno. Kada bih mogao da u Varšavi dobijem posao pod sličnim uslovima – otputovao bih, pod uslovom da izađem na kraj sa 200 zlota, a 100 da šaljem porodici. Kod g. Ramberga radio bih od 2 do 6 sati, a najviše bih zarađivao 100 zlota. Zbog tih nekoliko sati ne mogu da napustim državnu službu (VII platni razred) koja mi osigurava penziju. Nemam dovoljno hrabrosti, ni dovoljno impulsa ili podsticaja da učinim taj rizičan korak. Gajim nadu da se ipak može naći nešto bolje, ako bih se time više bavio. To nije aluzija koja bi Vas navela na veće napore! Dobro znam u kakvim teškim uslovima radite i da Vam život nije lak. Ne očekujem da uza sve to nađete vremena i poželite da mislite na mene. Ne vidim načina da više radite za mene, mada se ne odričem nade. Molim Vas, oprostite što sam preporučujući Vam svog bratanca sebi dopustio šalu dodajući da je zgodan (mada je u suštini to njegova izrazita crta). Pri tom nisam imao nikakve skrivene misli. Uostalom – razmislivši, odrekao sam se ideje da Vas povežem, jer se bojim da je moj bratanac suviše nezavisna priroda da bi mogao da radi sa bilo kim u zajednici. Svojevremeno je razvio veliku akciju u moju korist i zbog mene oduševljeno posetio Vježinskog, Šturma i Čarskog. Sada, međutim, suviše je obuzet vlastitom karijerom da bi se mogao intenzivno baviti time. Što se tiče Gombroviča, potrudiću se da vas upoznam, jer bi vredelo da ga upoznate. Da li jednostavno mogu da mu napišem da biste želeli da ga upoznate? To bi bilo najjednostavnije. Više se ne sećam o čemu sam Vam pisao u poslednjem pismu. Moja dijagnoza vlastitog psihičkog stanja neprekidno se menja i preobličuje. Čini mi se da su mi svet i život uvek važni samo kao materijal za stvaralaštvo. U trenutku kada ne mogu da život učinim stvaralački korisnim postaje mi strašan i opasan ili ubistveno-jalov. Najznačajnijim i najhitnijim zadatkom smatram – očuvanje zainteresovanosti, stvaralačkog impulsa, opiranje procesu izjavljovljavanja i dosade. Bez tog začina života još za života dospeo bih u stanje letargije-smrti. Umetnost me je navikla na svoje podstreke i oštre senzacije. Moj nervni sistem poseduje eleganciju i finoću, koje nisu dorasle zahtevima života lišenog sankcija umetnosti. Bojim se da će me ova školska godina ubiti. To sam nekako podnosio dok sam bio mlađi i životniji. Sada mi je dogorelo do noktiju. Kao protutežu tom uništavajućem valceru škole mogao bih uzeti – razvrat! Već mi je to padalo na pamet. Ali me to nervno suviše potresa i iscrpljuje – (u tako teškim i opasnim uslovima, kakve imam ovde – mali grad – nastavnik). Da bih mogao da stvaram, morao bih da imam posebno dobru i pogodnu klimu oko sebe – snažnu veru u sebe, tišinu, sigurnost... Sada sam zreliji i bogatiji, nego onda kada sam pisao Prodavnice cimetove boje. Jedino što nemam onu naivnost i bezbrižnost. Tada nisam osećao nikakvu odgovornost, nikakvu težinu, pisao sam zbog sebe. To veoma olakšava stvar. Posebno razumem što neko kao Berent ne čita nikakve kritike o sebi, izbegava štampu. Stvara sebi veštačku samoću i prazninu u kojoj stvara. To je potrebno. Međutim, činjenica je da u Varšavi ne bih imao stvaralačku usamljenost. A isto tako ne bi mi pretila smrt zbog dosade, užasavajuće povraćanje zbog jalovosti života. Nakon izvesnog vremena povukao bih se u tišinu da pišem. U ovome što govorim možete naći mnoge protivurečnosti, ali ćete me razumeti ako se udubite u moju situaciju. Možda biste mi mogli pozajmiti Huserla (nemački filozof)? Da li da se možda obratim Vitkjeviču? Uopšte, želeo bih da se učlanim u neku veću varšavsku biblioteku koja pozajmljuje knjige i onima iz provincije. Ili je možda bolje da to uradim u Lavovu? Da li ste razočarani u mene? Možda ne želite više bilo šta da radite za mene? Osećam, znam i nije potrebno da me uveravate da želite da mi pomognete. Sada ste jedini kome je istinski do toga stalo. Mislite na mene i uskoro mi pišite. Srdačni pozdravi Bruno Šulc
Drohobič, 29. IX 1937. Draga gospođo Roma! Posle povratka iz Varšave imao sam celo vreme mir. To što sam se video sa J..., umesto da me razdražuje i nervira, nekako me smirilo. Našao sam je potpuno smirenu, pomirenu sa rastankom i to me je otreznilo. Njena vrednost u mojim očima raste ili se smanjuje, u skladu sa mojim kolebanjima zbog njene vezanosti za mene. Kako se ta stvar ne može lako rešiti i stalno je vidim sa raznih aspekata – u skladu sa sećanjima koja mi padaju na pamet – depresija i žaljenje su stalno pritajene i spremne za skok. Npr. sada mi pada na pamet da se pretvara da je spokojna, da je to pitanja ponosa ili vladanja sobom. Ali to nije bitno. Mom dobrom samoosećanju doprinela je – molim Vas, ne smejte mi se – Vaša vidovitost i intuicija, na osnovu kojih ste predvideli produktivan period u mom stvaralaštvu. Da li se toga sećate? To je dopunjeno i izvesnim unutrašnjim osećanjem punoće i potencije, raspolaganjem dovoljnim količinama i rezervama. Budući da sada stalno mislim o prevođenju na neki evropski jezik – palo mi je na um da nešto napišem na nemačkom. To sam ostvario delimično, počeo sam da pišem nemačko delo (već imam 20 stranica u svesci). Do danas sam bio njime zadovoljan, ali je danas naišao prvi talas sumnje koji preti onemogućavanjem mog poduhvata. Pa ipak, možda ću ga spasti. Jezik mi ne pričinjava veće teškoće, u njemu se krećem tako reći sasvim slobodno, ali sam nesposoban za krajnji napor, za otkrivalačke poduhvate – to je osnovna bolest od koje pati moje sadašnje stvaralaštvo. Kada stvar prepišem, znaću da li nešto vredi. Na moj ekspoze o Prodavnicama cimetove boje u Italiji nema nikakvog odgovora. To me čudi i brine. Predlog, i to veoma topao, došao je sa italijanske strane. Zbog čega sada nema odgovora na dva pisma? (Valjda sam Vam pričao o tom predlogu?) Šta ima novo kod Vas? Da li još uvek imate puno posla? Da li je ukidanje Vašeg biroa, o čemu ste mi pričali, neopozivo? Da li imate nekakve planove ili izglede? Kako se osećate? Da li se sa nekim viđate? Da li ste videli Šturma? Istovremeno, pišem Gombroviču o Vama. Nadam se da će mi poći za rukom da aranžiram zbližavanje među vama. Međutim, on sada nije zdrav a ni u najboljoj formi. Hteo bih da mi uskoro pišete kako ste spolja i iznutra. Da li ćete mi pisati? Primite srdačne pozdrave Bruno Šulc
Drohobič, 13. X 1937. Draga gospođo Roma! Imam peh s Gombrovičem. Sada je u depresiji i izbegava ljude. Obećao mi je da će Vam telefonirati čim mu bude bolje. I Vitkaci mi je pisao. Raskinuo je s Gombrovičem, ali se pomirio sa Marusjom Kasprovičovom, kod koje je često. Savetuje mi da sasvim promenim temu, tj. da »napregnem jaja i svršim«. Ali mu ne citirajte tu rečenicu, jer će me optužiti za indiskreciju, iako je tu reč o mojoj, a ne njegovoj potenciji. Odavno sam završio svoju nemačku novelu, ali mi prepisivanje ide sporo, zbog drugih poslova i neuverenosti u napisanu stvar. Biće prilično duga, a tematski bliska Sanatorijumu pod Klepsidrom. Zasad, na žalost, od italijanskog predloga ništa, nikakvog odgovora na moj ekspoze o Prodavnicama... na dva jezika. Do toga je došlo zahvaljujući g. M. Hazin, pijanistkinji, koju sam upoznao u Zakopanu i koja ima luda poznanstva širom sveta. Zbog čega se tako užasno osećate? Šta bi Vam moglo doneti bar malo mira i unutrašnji oslonac? Kako Vam stoji kratka kosa? Radujem se što ste prestali da zamenjujete. Ah, kada biste mogli da zaradite bar malo para i otputujete u inostranstvo na nekoliko nedelja. I sam sanjam o tome. U poslednje vreme ne mislim na J... Poslednje nedelje porodica me je toliko iznervirala da sam mislio da ću se ovoga puta odvojiti i naći poseban stan. Stvar je ponovo izglađena, ali nije isključeno da ću se odseliti. Šta mi savetujete da radim? Porodica će biti oštećena u slučaju da moram da plaćam za sobu i izdržavanje. Ne ljutite se što ovoliko malo pišem, ali sam veoma zauzet školom i drugim stvarima. Uskoro ću Vam opet pisati. Zasad mi ništa nije palo u ruke što bi zasluživalo da bude prevedeno za Vas. Srdačno Vas pozdravljam Bruno Šulc
16. XI 1937. Draga gospođo Romana! Molio bih Vas da ne mislite da sam Vas zaboravio, ali zbog neprestane tuge i depresije ne uspevam da te misli odenem u obličje pisma. Međutim, duga ćutnja, do koje je došlo među nama, počinje da me uznemiruje. Šta radite? Kako je Vaš sinčić? Da li još uvek imate puno posla? Kako raspoloženje? Moji poslednji dani protekli su pod gromovitim, ošamućujućim utiskom, koji je na mene ostavila Gombrovičeva knjiga. Svi pokušaji klasifikacije te knjige izneveravaju. Ta knjiga je potpuno otkrovenje. Kao duhovni čin stavljam je pored pojava kao što su Frojd ili Prust. Pisao mi je da će Vam poslati primerak svoje knjige. Siguran sam da će Vas uzdrmati. Želim da pišem o toj knjizi, iako još uvek ne mogu da se usredsredim, iako me podriva i uzburkava. Ispunjen sam njom. Čudno je da je sâm Gombrovič deprimiraniji i zabrinutiji za sudbinu svoje knjige. Kada se sa nekim opšti tako prisno, čudno je da se iznenada ispostavlja da je on genije. Gombrovič je genijalan. O toj knjizi dobio sam pismo od Kuncevičove, u superlativima. Moja knjiga se još nije pojavila, ali mi Gombr javlja da će izaći u najskorije vreme. Ne pišem ništa. Završio sam nemačku novelu (30 kucanih str.) i dao je Bermanu na ocenu, on je Vitlinov prevodilac na nemački. Kod mene nema ničeg novog. S nemirom očekujem vesti od Vas. Primite srdačne pozdrave Bruno Šulc
12. I 1938. Draga gospođo Roma! Upravo sam doputovao kući i konačno ležim u krevetu, želim da Vam srdačno zahvalim za dobrotu i prijateljstvo. U gomili ljudi nisam se mogao baviti Vama onoliko koliko zaslužujete – čak i kao inicijator one večeri. Činilo mi se da se osećate pomalo kao siroče. Molim Vas, oprostite ako se niste osećali dobro kao što je trebalo. Ne znam zašto – s one večeri izašao sam obeshrabren sjajnim istupanjem diskutanata, osećajući odbojnost prema svom izlaganju, ali me to polako prolazi. Želim da Vam napišem samo par reči, da ne biste izgubili veru u naše prijateljstvo koje će biti veoma trajno. Kakav je bio dalji tok večeri? Da li se još puno govorilo? Da li ste upoznali Kuncevičovu? Da li ste čuli da je Brohvič, onaj visoki plavi tip, predlagao da interveniše u vezi sa prevodom Prodavnica... na nemački? Mnogo Vam hvala za sve, obećavam da ću u budućnosti biti manje rasejan i izgubljen. Srdačno Vas pozdravljam i primite moj rukoljub Bruno Šulc Molim Vas, zahvalite srdačno gđi Kragen za njeno oduševljenje mnome kao moje izvinjenje što nisam mogao da joj priđem i zahvalim joj. Da li ste Gridzu dali Kometu? Mnogo Vam hvala! Oprostite za papir – nemam drugi. Sutra šaljem knjigu!
18. I 1938. Draga i dobra gospođo Roma! Vaše pismo, draga gospođo Roma, veoma me je uzbudilo. Nedovoljno cenite sebe i značaj svog prijateljstva za mene. Ne prestajem da zameram sebi što sam Vas zanemario za vreme predavanja, jedino nalazim opravdanje u tome što sam neotporan na osobe koje mi se nameću, a tamo se na mene bacila masa lica i jednostavno me odvojila od Vas. Isto tako mi je žao što nisam mogao da provedem sa Vama poslednje minute uoči odlaska, jer je moj bratanac težak i agresivan čovek, bojao sam se da se zajednička vožnja ne pretvori u izvesnu disonancu. Precenjujete moju osetljivost i moj šok izazvan Ajgerovim izlaganjem. Ne pravim od toga nikakav problem, niti mi je palo na pamet da Vam zameram što ste inicirali ono veče. Gombrovič mi piše da smo mu učinili ogromnu uslugu, da je postignut savršen efekat, o čemu ga odasvud informišu i da nam je zbog toga veoma zahvalan. »Bilo kako bilo to je od ogromnog značaja za knjigu, pobuđuje, stvara senzacije, ohrabruje one koji imaju slično mišljenje, pokreće stvari« – ovo su Gombrovičeve reči. Nadam se isto tako da će Gombrovič dobiti nagradu mladih, što je od velikog moralnog značaja. Zabrinula me vest o Vašoj bolesti. Ne treba se s tim šaliti, već se lečiti savesno. Pribojavam se da će to potrajati duže od nedelju dana. Ne omalovažavajte te stvari, potražite savet dobrog lekara, to se ne sme zanemarivati, ako želite da izbegnete neprijatne komplikacije. Obećajte mi da ćete se savesno pridržavati lekarskih saveta. Naravno da se ne ljutim što ste otvorili Gombrovičevo pismo, nemamo nikakvih tajni. I ja od petka ležim bolestan od lakog gripa, sutra bih već hteo u školu. Dobio sam pismo od profesora Hvisteka koji mi nudi pomoć oko prelaska u Lavov, ali u okviru osnovnih škola. Nekako mi to ne ide baš od ruke. Srodio sam se sa Drohobičem i bojim se da će mi posao u osnovnim, prepunim školama biti veoma naporan. Šta mi savetujete? Hvala Vam za upozorenje na Brohviča. Neću mu pisati. Očekujem da li će nešto napisati. Dao mi je adresu u Beču, reč je o prevodiocu, mojoj staroj poznanici. Pisao sam joj. Ega Hart veoma se dopala Gombroviču, namerava da to poznanstvo nastavi u Varšavi, jer je ostavila jak utisak na njega. Uzbuđuju me dokazi duboke vezanosti i ogromna želja da mi pomognete. Želeo bih da možete iznajmiti veliki stan u kome biste me gostili za vreme mog boravka u Varšavi. Prihvatam Vaše prijateljsko »Ti«, ali za razliku od Vas želeo bih da počnem od usmenog »Ti«. Više se stidim da pišem, nego da govorim. Uostalom, počnite – ja ću pokušati. Hvala Vam što ste moj rukopis predali u »Vesti«. Da li ste ga stavili u koverat i adresirali? Budite dobri i jednoga dana telefonirajte mi između 4h i 6h, da li je rukopis primljen? Za predavanje sam dobio 50 zlota, međutim, Melcer mi je kasnije zamerila što je bilo suviše kratko. Priključujem pismo za Vandu Kragen s molbom da joj ga uručite. Nemam njenu adresu. Nisam se mogao pozdraviti s njom i zahvaliti joj za blagonaklono mišljenje o meni. Osim toga, imala je razne neprijatnosti. Želim Vam brzo ozdravljenje, sve najbolje i još jednom Vam zahvaljujem za sve, srdačno Vas pozdavljam. Bruno Šulc
23. I 1938. Draga gospođo Roma! Bojim se da me precenjujete, da dospevate u stanje egzaltacije. To je nezdravo stanje i za onog koji se u njemu nalazi i za onog ko je predmet egzaltacije. Izvesna raspusnost osećanja mi veoma prija, ali se toga i bojim. Ne vidim povoda da se ne odužim Vandi Kragen zbog neprijatnosti koje je imala zbog svog oduševljenja prema meni. Osim toga, trebalo bi je kao recenzenta pripremiti za budućnost. Smatram da joj možete predati ovo pismo. Radujem se što Vam je bolje. Mora da je to bio samo nadražaj žučne kesice, ali treba paziti: dijeta! Što se tiče Ege Hart – nisam angažovan, niti mi opasnost od angažovanja uopšte preti. Jedina opasnost za mene su snažne emocije neke žene. Ja sam pasivna priroda i to me hvata, ali i to retko. I pored toga pisaću Gombroviču da mi ne smeta. Lepo je od njega što je u tim stvarima lojalan. Vaš sud o knjizi pričinio mi je veliko zadovoljstvo. Vrlo je dobro što Vam se sviđa. Malo je falilo pa da prestanem da verujem u nju. Niko mi osim Vas nije rekao ništa dobro o njoj. Poslao sam novac u Poznanj, ali je čudno da nema ni potvrde, ni zahvalnosti. Nije zgodno da se raspitujem o tome. Tek sada sam shvatio Vaš naslov. Dakle, to je prelazak na »ti«? Zato, ne budimo sitničari, pređimo na »ti«, draga Roma. Prema tome, učini s pismom za V. Kragen što god želiš. Što se tiče objavljivanja predavanja o Gombroviču, Gridzevski ga je već primio za »Skamander«, jedino moram da mu ga pošaljem. Hvala ti što si predala Kometu. Sandauer, koji piše u »Pionu« o Gombroviču, moj je dobar poznanik, to je veoma inteligentan dvadesttrogodišnji mladić. Taj članak odavno znam na osnovu rukopisa. On živi u Krakovu. Ne ljuti se zbog ovog današnjeg kratkog pisma. Neka si mi zdrava, srdačno Te pozdravljam Tvoj Bruno Šulc
6. II 1938. Draga i Voljena prijateljice! Uznemiren sam Tvojim ćutanjem. Da li sam Te nečim uvredio, da li Te je nešto rastužilo ili izazvalo u Tebi odbojnost? Kako stoji stvar s Tvojom žučnom kesicom, da li se još ljutiš? Kakvo je Tvoje raspoloženje? Proveo sam tri dana u Lavovu – nepotrebno. Tamo sam izgubio slobodno vreme, koje sam mogao bolje da iskoristim i vratio sam se bolestan. Ležim od srede zbog upale dušnika, ali već nemam temperaturu i nekakve smetnje. Mogao bih nešto da radim, ali više volim da mislim. Nekako mi mišljenje i koncipiranje ide od ruke. Možda će od toga nešto biti. U Lavovu sam se video sa J... Još uvek je bez posla i veoma loše raspoložena, ali je veoma elegantna i dopadljiva. Bio sam sa njom kod Hvistekovih i u nju se zaljubila Hvistkuvna, devetnaestogodišnja, predivna devojka, neobično talentovana. Da li možda znaš kako bi se mogao naći posao za J...? Šta misliš o mojoj kandidaturi za nagradu »Vesti«? Da li si upoznata bliže s tim? Pretpostavljam da me je predložio samo Vitlin. Da li bi ga možda neko podržao u tome? Brohvič mi je poslao svoju knjigu s molbom da napišem recenziju o njoj. Odgovorio sam mu da sam prestao da se bavim pisanjem recenzija i neka mi ne uzme to za zlo. Imam utisak da je to grafomanska knjiga, premda se Gombrovič odušeljavao njom (ne znam da li iskreno). U »Hoholu«, novom satiričnom časopisu, Korabjovski je objavio užasnu, mada tačnu parodiju na moju prozu. U »Pionu« pojavio se Sandauerov članak u vidu recenzije: »O stvaralaštvu mitologa ili o Gombroviču i Šulcu«. Osim ovih, nikakve druge recenzije nisu mi poznate, jer se nisam pretplatio na isečke iz štampe. Da li si se videla sa Vitkacijem? Kako živiš? Da li se s nekim viđaš? Zatekao sam pismo od Vande Kragen u kome me obaveštava o člancima Skivskog i Pjaseckog u kojima napadaju Ferdidurke. Bojim se da problem Ferdidurke ne doživi kao psihički šok. Ega je već napravila ilustracije za Kometu. Mislim da će se uskoro pojaviti. Još nisam pisao Tomasu Manu. Imam veliku tremu od toga. Biću veoma uznemiren ako uskoro ne dobijem vesti od tebe. Srdačno Te pozdravljam i molim za vesti Bruno Šulc
Negde oko polovine februara 1938. Draga Roma! Brine me vest o Tvojoj bolesti. Nadam se će rentgen pokazati neosnovanost Tvoje bojazni. Dosta si se u životu nabolovala i to nekako ne ide s Tobom. Ja sam već ustao, ali ne izlazim, jako kašljem i imam bolovanje do ponedeljka. Veoma me interesuju vesti i spletke koje prikupljaš za mene. Da li zaista postoji mogućnost da dobijem nagradu »Vesti«? Odbacujem tu pretpostavku da se kasnije ne bih razočarao. Uostalom, čini mi se da prilikom dodele obziri i uticaji igraju određenu ulogu, a ja u svojoj dalekoj provinciji ne raspolažem njima. Mislim da će je dobiti Gombrovič. Hvala Ti što želiš da me obavestiš o rezultatu, ali to nije potrebno, jer će radio to odmah preneti. Prestao sam da pišem recenzije za »Vesti«, jer me to ne raduje a i košta me silnog prevazilaženja otpora. Čudim se što je Gombrovič napisao onako dobru recenziju o Brohviču. Nisam mogao da čitam tu knjigu, ali Te molim da o tome nikome ne govoriš, jer sam mu pisao da mi se knjiga dopada. Ako možeš pošalji mi članke Skivskog i Pjaseckog. Hvala Ti za savet u vezi sa J..., možda će mi koristiti. Mada Vitkaci nije uopšte za takve misije. On nije u stanju da bilo šta praktično za bilo koga uradi. Ne uzimam mu to za zlo. Zahvalan sam mu što me je upoznao sa Šturmom. Ega je ilustrovala Kometu koja će se uskoro pojaviti. Otprilike pre dve nedelje molio sam Kistera (»Roj«) da mi pošalje primerak Prodavnica..., koji mi je potreban za prevodioca u Beču. Verovatno su ignorisali i tu molbu i navedene kritičare koji su tražili Sanatorijum... Oni me strašno omalovažavaju. Ne želim neprijatan odgovor, ali možda bi mogla da pitaš telefonom? Zašto nisi pisala tako dugo? Da li viđaš nekog od poznanika? Šturma, Liberverta? Molim Te, javi mi o dijagnozi na osnovu rentgenskog snimka. Srdačno Te pozdravljam i zahvaljujem za vesti. Bruno Čitao sam I deo Monterlanovih Devojaka. Izvrsno. Obavezno pročitaj!
Drohobič, 20. III 1938. Draga Roma! Ne ljuti se što ti nisam odmah odgovorio na pismo. Prostorna razdaljina čini da je pisana reč suviše slaba, neefikasna, da ne postiže svoj cilj. A cilj, osoba koja se nalazi na kraju tog prostora i prima naše reči jeste polustvarna, kao ličnost iz romana, nesigurne egzistencije. To ogađuje pisanje, oduzima mu aktuelnost, čini je u odnosu na konkretnu stvarnost problematičnom, magijom, gestom sumnjive uspešnosti. Takve stvari možda ne bi trebalo govoriti, već tu slabost uobrazilje savlađivati, jer ona ne želi da veruje u realnost udaljenih stvari. Uzbuđuje me što tako slaba i iscrpljena uspevaš da misliš na mene, čak na pisma, da se interesuješ za moje stvari. Dosta je lepo da postoje žene, da postoji nešto bez računice, da postoje takvi kontakti. Da li bar možeš da čitaš? Da li imaš nekakve tegobe? Nadam se da će se ti kamenovi raspasti i nestati iz organizma. Za to je jako dobar Truskavjec (četvrt sata od Drohobiča), ali si suviše slaba za to. Nadam se da ćeš možda u maju doputovati u Truskavjec. Tada je tamo divno. Nastanićeš se među belim višnjama, a Truskavjec je pun njih. To je moje omiljeno mesto, jednom ću napisati roman o njemu. U maju je tamo čudesno tužno i svečano. Slavuji pevaju a sve drveće je u belom. U toj situaciji Korostuf nije preporučljiv za Tebe. Mislim da bi kod Rejtmana mogla obezbediti izvrstan boravak za 5-6 zlota dnevno. U međuvremenu dogodile su se istorijski depresivne stvari. Kurs je sve gori. To me jako deprimira. U izvesnim trenucima bio sam krajnje očajan, kao uoči prave katastrofe. Proleće je tako lepo – trebalo bi živeti i gutati svet. A ja dane i noći provodim bez žene, bez Muze, jalovo propadam. Jednom sam se iznenada probudio iz sna duboko očajan što mi život prolazi, da ništa od njega ne uzimam. Može se poludeti ako bi takvo očajanje potrajalo duže. A možda će jednom to očajanje doći i zauvek se nastaniti i tada će biti kasno za život. Ozdravi brzo i živi, jer je najveća nesreća – ne proživeti život. Da li si još uvek u Šrudborovu? Da li je tamo lepo? Da li si bar malo ozdravila i ojačala? Čini mi se da je to bila unutrašnja operacija, bez ožiljka spolja. Čitao sam izvrsnu Hakslijevu knjigu Slepac u Gazi. Čitao sam je iskreno se diveći bestijalnoj mudrosti tog čoveka. Osim toga ne mogu ništa drugo da čitam. Ništa me ne interesuje. Mislim da je to zbog toga što mi nedostaje žena. Piši mi detaljno o sebi. Koga si srela u Šrudborovu? Da li Te neko posećuje? Da li kod Tebe dolazi Vanda Kragen? Da li smatraš da bi trebalo da zahvalim Vitlinu, Kuncevičovoj i Dombrovskoj zbog podrške mojoj kandidaturi? Gombroviča nema u Varšavi. Ništa mi ne piše. Sada ne dobijam nikakva pisma. Srdačno Te pozdravljam i želim ozdravljenje i odmor Bruno Šulc
Drohobič, 31. III 1938. Draga Roma! Već dugo ne znam ništa o Tebi. Da li si dobila moje pismo? Da li Ti se zbog nečeg ne piše ili si još uvek slaba da bi pisala? Da li si u Šrudborovu? Da li te Stefan posećuje? Teško mi je da pišem kad ne znam ništa o Tvojoj zdravstvenoj, psihičkoj situaciji, raspoloženju. Ne znam šte Te interesuje danas, šta Te tangira? Da li ti lekari preporučuju lečenje u Truskavcu? Bilo bi jako dobro da možeš da doputuješ u Truskavjec (15 minuta od Drohobiča). Sada sam puno usamljen. Već nekoliko meseci ništa ne znam o J... Nedavno je Gombrovič došao u Varšavu i pisao mi posle duže pauze. Uostalom, nemam nikakav kontakt. I Ega Hart se umirila. Sada sam zauzetiji školom nego ranije. Trudim se da svojim vlastima ne pružim priliku da me udalje, ali je izgleda uzaludno, jer u slučaju da u zakon uđu struje koje usmeravaju našu zemlju – preteksti neće biti potrebni. Sređujem sebi stan u krajnje nevreme. Imam veoma lepu sobu 6 x 6 i drugu manju. Naručio sam kauč. To činim bez uverenja i volje. Trebalo je još pre nekoliko godina da se osamostalim od škole i pozabavim novinarstvom. Tada je to bilo moguće a i navikao bih se da radim po porudžbini, čak bih u prinudi možda našao izvestan podsticaj za pisanje i podnošljiviju, svakodnevniju formu pisanja. Da li smatraš da bi trebalo da zahvalim Kuncevičovoj i Vitlinu na forsiranju za nagradu? Napiši mi koju reč o sebi, u kakvom si stanju, šta radiš. Da li ti je malo bolje, da li Ti mogu pisati, da li Te to sada interesuje? Da li imaš društvo u Šrudborovu? Da li Te posećuju prijatelji iz Varšave? Brine me što se ne javljaš. Ako ne odgovaraš na moja pisma – mora da se ne osećaš dobro. Da li možeš da me umiriš sa par reči? Srdačno Te pozdravljam i želim ozdravljenje i uspehe Bruno
17. IV 1938. Draga Roma! Oprosti što Te je moje ćutanje uznemirilo. Dobio sam jedno Tvoje pismo, ali, kako se to obično događa, kada se odugovlači s odgovorom – izgubila se aktuelnost kontakta i nisam na njega odgovorio. Nisam dobio drugo pismo, o kome pišeš. Veoma me raduje mogućnost da se vidim s Tobom. Dođi u Traskavjec. To bi mi najviše odgovaralo, je je vrlo blizu i lepo. Mada mislim da će Te lekari možda uputiti u Moršin, koji je nešto udaljeniji. Mada je Truskavjec prijatniji, lepši i blagotvorniji. Na osnovu Tvojih intimnih »ljubavnih i ostalih« preživljavanja zaključujem da si u pogledu zdravlja bolje i to me veoma raduje. Moja pauza u pisanju objašnjava se dolaskom školskog nadzornika, putovanjem u Lavov, gde sam proveo nedelju dana u društvu Debore Fogel, Prominjskog i slikara Janiša. Mada se ništa zanimljivo nije dogodilo. Gombrovič je napisao o meni članak koji je poslao u »Jutarnji vesnik«. Osim toga, izveštava me da će o meni pisati i Otvinovski u »Vremenu« – a Lašovski, moj dosadašnji protivnik – napisaće pozitivnu recenziju u »Pravo s mosta«. I Breza takođe piše nešto o meni. Gombrovič je izneo brojne komplimente o mojoj knjizi. Veoma me raduje što ću se susresti s Tobom. Veoma volim prolećne susrete. Namestio sam sebi sobu, što je povuklo velike izdatke – i to nepotrebne, jer mi u suštini nije stalo do luksuza i ugodnosti. Sada ću osim Tebe imati i niz drugih gostiju: slikara Janiša, Sandauera, izvesnu gospođu Herman, ali je najviše radujem Tebi. Ne ljuti se što retko pišem, treba da odgovorim na brojna pisma, javi se što pre – srdačno Te pozdravljam. Bruno Šulc
Drohobič, 19. V 1938. Draga Roma! Bilo mi je žao što tako dugo nisi reagovala na moj alarm, mislio sam da se dogodilo nešto loše. Ali, već je dobro, jer me nisi zaboravila. Od pre nekoliko dana osećam se dobro. Želim da krajem juna otputujem u Pariz na 2-3 nedelje. Dobiću od »Vremena« novinarsku legitimaciju, biću u svojstvu dopisnika tog časopisa. Jedino ne znam kako da dobijem što pre pasoš. Čini mi se da imaš u Ministarstvu spoljnih poslova nekakvu vezu. Da li možeš saznati kako da za što kraće vreme dobijem pasoš za putovanje u inostranstvo? Da li je potrebna dozvola za crteže koje bih poneo sa sobom? Zahvaljujući Savezu profesionalnih pisaca dobiću 66% popusta na železnici. Isto tako valjalo bi se postarati za popust na francuskoj železnici u francuskoj ambasadi, ali ne znam kako se to radi. Mislim da ću morati da dođem u Varšavu 25. juna (nakon završetka školske godine). Veoma računam na Tvoju sposobnost i želju da mi pomogneš i na Tvoju uvek vernu i dobru spremnost. Želim da se učlanim u Pen klub i u vezi s tim molio sam Gombroviča da mi pomogne. Da li možeš naći adrese poznatijih osoba u Parizu, slikara, pisaca? Oprosti što Ti pišem jedino o tehničkim stvarima, ali sam sav u groznici, obuzeo me je strah da ću zakasniti s raznim stvarima i da neću sve završiti do kraja juna. Odmah bih Ti odgovorio, ali mi nisi poslala novu adresu. Da li ćeš imati bar malo vremena za mene? Gotovo sam siguran da mi to putovanje neće doneti ništa realno, ali želim da probam. Pisaću Ti o svojim ostalim planovima, a možda i ispričati usmeno, jer se bojim da ih poverim pismu pre ostvarenja. Želim da ponesem u Pariz oko 100 crteža. Možda ću napraviti izložbu. Izvesna Gospođa želi da me upozna sa Žilom Romenom. Draga, šta ima kod Tebe novog? Na koja preživljavanja praviš aluzije govoreći da su užasnija od briga praktičnog života? Da li su u pitanju depresivna stanja? Zbog čega mi o tome ne napišeš nešto više? Da li je u pitanju ljubav? Piši mi o tome! Ovih dana konačno će se pojaviti Kometa. Marjan Ejle treba sledeće nedelje da uredi izlog u znaku Prodavnica cimetove boje. Ne dobijam nikakve recenzije o sebi. Molio sam Gombroviča da mi pošalje svoju. Oprosti što pišem ovako telegrafski. Uskoro više i o bitnijim stvarima. Srdačno Te pozdravljam Bruno Šulc
Drohobič, 28. V 1938. Draga Roma! Srdačno Ti zahvaljujem na svim naporima koje si učinila zbog mene. Gombrovič mi je savetovao da izvadim pasoš na licu mesta. Ne bih želeo da putujem u Nemačku, jer bi me to deprimiralo. I pored većih izdataka više bih voleo preko Italije, možda bih se zadržao dva dana u Veneciji. Ne mogu da dođem za Duhove u Varšavu. Imao bih samo dva dana i to praznična. Bio bih veoma zahvalan Stasju V. [Vitkaciju] za adrese i preporuke. Kako je on? Da li mu je bar malo bolje? Sigurno si čitala Brajterovu recenziju o meni. Sadrži na kraju pasus o Gombroviču, koji me je primorao da napišem pismo Gridzevskom i da u finoj formi pobijem tu tvrdnju, tj. da se Gombrovič može vezivati za mene. Gombrovič je objavio prvu knjigu maja 1933, plod iskristalisanog i zrelog talenta, a Prodavnice... su se pojavile 1934. godine. Kako se onda može govoriti o mojoj »školi«? Bilo mi je neprijatno zbog Brajtera, ali sam to smatrao izrazom lojalnosti prema Gombroviču. Da li sam uradio loše? To pismo Gridzevski je sigurno objavio u »Vestima«, ali o tome ne govori nikome. Gridzevski mi je u vezi s tom recenzijom dao izlog »Književnih vesti«, koji je mojim crtežima aranžirao Ejle, autor Ceduljice, veoma drag mladić. Kako to izgleda? Lepo od Gridzevskog. Pisao sam Natansonu koji će mi poslati legitimaciju dopisnika »Vremena«. I to pruža izvesne olakšice. Još bih te molio da saznaš u Savezu profesionalnih pisaca: šta treba uraditi da bi se dobila povlastica od 66% za poljsku železnicu, mada je putovanje preko Italije – preko Poljske – Lavočne-Budimpešta – kratko. Možda se u vezi s tim i ne bi trebalo obaveštavati? Pisala mi je Marija Hazin, pijanistkinja, da će po svoj prilici biti u junu u Parizu, što bi za mene bilo od velikog značaja, jer poznaje mnoge francuske pisce i intelektualce, čak veoma poznate. Kako se sada osećaš? Da li Ti se zdravlje normalizovalo? Da se ne premaraš radom? Da li imaš prijatan stan? Moja garsonjera izgleda veoma lepo, ali još uvek nemam kauč, taj izdatak ostavljam za kasnije, jer se bojim da neću imati dovoljno novca za Pariz. Ako Ti vreme dopušta, piši mi često. Da li si nečim zauzeta? Zbog čega mi ne pišeš o tome? Kakav je Tvoj odnos prema Stasju V.? Srdačno Te pozdravljam Bruno Šulc
8. VI 1938. Draga Roma! Ponovo sam veoma deprimiran. Od mog putovanja u Pariz neće biti ništa, zbog nagomilanih teškoća. Te teškoće ću Ti navesti, možda mi možeš dati savet. 1) Turistički pasoš (40 zl.) izdaje se na osnovu kupljenih deviza. Devizna centrala je ove godine obustavila individualnu prodaju deviza i bankama nije dala nikakve devize. Preko Opšte savezne banke u Drohobiču poslao sam molbu da mi se dodele devize, br. Molbe 1175, datum 4. VI. Devizna centrala je u ulici Sloga 11. Načelnik odeljenja je Mikucki. Imaš li koga ko bi mi pomogao? 2) Turistički pasoš može se dobiti na osnovu kupljene karte za brod na liniji Gdinja-Šerbur. U tom slučaju devize nisu potrebne, ali se sa sobom može poneti samo 200 zlota. 3) Službeni pasoš se može dobiti preko Ministarstva unutrašnjih poslova (kao književnik) – na dva meseca, ali treba imati nekakve alegate iz Saveza profesionalnih pisaca ili podršku Saveza. 4) Možeš se uključiti u ekskurziju, koja sama brine za pasoš i devize. Postoje ekskurzije koje obuhvataju samo putovanje u oba pravca. Jako Te molim, učini šta možeš u vezi s tim, vreme leti, u drugoj polovini jula u Parizu je već mrtva sezona. Savetuj mi šta da radim. Da li možeš saznati u »Orbisu« ili »Kuku« ima li kakvih ekskurzija za Francusku, eventualno mi pošalji prospekte. Za mene bi to bio najjednostavniji izlaz, tj. ekskurzija koja obuhvata samo putovanje, jer za mene vezanost za nekakvu grupu nema smisla. Imaš li možda nekog u Deviznoj centrali ko bi se zauzeo za mene, jer tamo niko ne zna za mene. Možda bi to mogao da uradi Savez pisaca? Gombrovič će mi srediti Pen klub i novinarsku legitimaciju nekog časopisa. Da li Ti možeš da mi pribaviš nekakvu legitimaciju? Da li si čitala Brajtera i da li si videla izlog posvećen meni? Zašto ništa ne pišeš? Da li si nečim zauzeta? Šta radi Vitkaci? Kako se oseća? Molim Te, odgovori mi brzo šta je najkorisnije da uradim, kao i šta misliš da treba da uradim. Ne ljuti se što Te opterećujem time. Srdačno Te pozdravljam Bruno
Posle 12. VI 1938. Draga Roma! Mnogo Ti hvala za informacije i napore. Pisao sam Savezu pisaca da me podrže u Deviznoj centrali i pouče kako da najkraćim putem dođem do pasoša za inostranstvo. Čini mi se da nisam odgovarajuće pripremljen za putovanje. Nedostaje mi plan, odgovarajuće preporuke, mada mislim da ću ih dobiti na licu mesta. Čuo sam da je L. u Varšavi. To nije dobro, jer sam računao s njim. Ovde je bila Kazimjera Rihteruvna, tetka Marjana Ejlea i donela mi fotografije izloga »Vesti«, kojima je ovaj uredio izlog. M. Ejle intervenisaće u Zahenti/Savezu(?) [nečitko, nap. J. Ficovski] da mi tamo prirede izložbu crteža i grafika, da bih nešto prodao i sakupio para za put. Ovde je Menaše Zajdenbojtel, koji veli da mi takva izložba može doneti finanskijski uspeh. Obojica Zajdenbojtela smestiće se na par meseci u [nečitko]... Pojavila se nepovoljna recenzija o meni u »Pravo s mosta«. Šta ima novog kod Tebe? Zbog čega su vesti tako kratke? Kuda ćeš letos? Da li ćemo se sresti? Još jednom Ti hvala za sve, srdačno Te pozdravljam Bruno Da li mi možeš dati nekakve preporuke za Pariz?
Drohobič, 12. VII 1938. Draga Roma! Srdačno Ti zahvaljujem na sećanju. Dobio sam Lesmjanovu Livadu, ali užasno zapakovanu, da su se korice polomile na nekoliko mesta. Međutim, ne vredi reklamirati. Pišu mi da se T. Man ne može dobiti. Moje staranje oko deviza čini mi se da će uroditi plodom, što mi sada ne ide baš naruku. U Parizu je mrtva sezona, svi odlaze na odmor. Ako otputujem to će biti zbog doslednosti i da brige ne ostanu uzaludne. Počeo sam da pišem. Ide mi veoma teško i sporo. Da imam četiri meseca slobodnog vremena završio bih knjigu. I to je razlog zbog koga mi se ne putuje. Da li si se videla sa Stronjćom? Žao mi je što se nisam video sa njim. Čim sam se vratio pisao sam mu, ali mi nije odgovorio. Želeo bih da svoju studiju o meni objavi u »Ilustrovanom nedeljniku«, u kome piše. Da li si videla još nekog od tih ljudi? Ejlija? Šta radiš? Kada putuješ? Pisao mi je Šturm da je Vitkaci otputovao potpuno slomljen. Morala si da mu bar malo pomogneš, jer imaš uticaj na njega. Da li putuješ u Zakopane? Srdačno Te pozdravljam i želim sve najbolje Tvoj Bruno
29. VIII 1938. Draga Roma! Grize me savest, jer ti celo vreme nisam pisao. Računam s Tvojim proverenim razumevanjem i dobrotom. Želeo sam nekoliko puta da Ti pišem, mada nisam znao gde si, a i bojao sam se da Ti dopisnica neće stići (odande sam pisao samo dopisnice). Takođe ne znam da li si u Varšavi, eventualno da li je tamo Stefanek koji prima Tvoju poštu. U Parizu sam izdržao više od tri nedelje, iako sam već posle prve nedelje bio svestan da neću ostvariti svoj ovdašnji program. Bilo je naivno krenuti na taj način u osvajanje Pariza, koji je najekskluzivniji, najsamovoljniji i najzatvoreniji grad na svetu. Sa svojim poznavanjem jezika nisam mogao ni da sanjam o nekakvom uspostavljanju kontakata s Francuzima. Ambasada se uopšte nije pozabavila mnome, niti u budućnosti mogu da računam s njom. Osim toga, Pariz je bio pust – svi bolji umetnički saloni bili su zatvoreni. Uspostavio sam vezu s jednim galeristom u ul. Fob. Sen Onore, koji je hteo da mi organizuje izložbu, ali sam kasnije odustao od toga. I pored toga, zadovoljan sam što sam bio u Parizu, što sam video tolike šokantne stvari, što sam jednom video izbliza, a ne posredstvom reprodukcija – umetnost velikih epoha – i na kraju, što sam se oslobodio izvesnih iluzija u vezi svetske karijere. Video sam lepe, potresne i strašne stvari. Čudesne pariske žene – iz visokog društva, kokote, sloboda običaja, tempo života ostavili su na mene ogroman utisak. Više Ti neću pisati dok ne saznam gde si i kako Ti je. Da li si bila u Krinjici? Kako se osećaš? Kako je Stefan? Čekam vesti od Tebe, srdačno Te pozdravljam Bruno
Drohobič, 13. X 1938. Draga Roma! Sigurno se ljutiš zbog mog ćutanja, možda i zbog toga što Te prilikom svog poslednjeg dolaska u Varšavu nisam posetio. Ne uzimaj mi to za zlo, bio sam veoma kratko (jedan i po dan) i ni sa kim se osim s Tobom nisam video. »Vesti« su me naterale da napišem nekakvu reportažu. Zbog čega je kasnije nisam napisao? Ni sam ne znam. Veoma sam smanjio svoju prepisku. Ne dobijam ni od koga pisma osim od Gombroviča – sasvim sam napušten. Šta Ti radiš? Kako je Tvoje zdravlje? Kako je Stefan? Veoma bi me radovalo da mi nešto napišeš. U poslednje vreme imao sam velike neprijatnosti zbog Ege Hart, ispostavilo se da je obična pustolovka, ucenjivačica i varalica. Verovatno su ti skrenuli pažnju na moj članak o njoj u »Ilustrovanom nedeljniku« br. 40. Taj članak ona je polupreradila. Svojevremeno sam joj dao rukopis radi uvida i dopustio joj da izvesna suviše lična mesta izostavi. Ta osoba je iskoristila moje ime i uključila odlomke iz svog krajnje neukusnog i skandaloznog elaborata. Borim se s odlukom da li da objavim ispravku, međutim, ne mogu to da uradim drugačije nego da je uništim, a bojim se nje, jer je to osoba spremna na sve. Napiši mi šta se govori o tome i da li znaju da je to falsifikat. Ovo pismo šaljem Ti po g. Zigfridu Binštoku, mladom i talentovanom muzičaru, koji je nedavno osvojio I nagradu na muzičkom konkursu za svoje džez kompozicije. Gospodin Binštok je prvi put u Varšavi i traži kontakte. Radovalo bi me ako bi otkrila u njemu srodnu dušu i uvela ga u varšavski svet. Gospodin B. je veoma drag i simpatičan mladi čovek velike duhovne svežine i izvesne naivnosti koja nagoveštava dobar razvoj. Srdačno Te pozdravljam i očekujem vesti od Tebe Bruno
29. X 1938. Draga Roma! Za ovo vreme napisao sam Ti dva pisma koja sam poslao po mladim ljudima koji su putovali u Varšavu. Verovatno nisu obavili svoju misiju. I pored toga ne smatram to opravdanjem. Moja prepiska je potpuno smanjena i osim Gombroviča ni sa kim ne komuniciram. Vodim život koji ni najmanje ne odgovara mom nivou. Osim knjiga koje retko stižu (moram da čitam ono što imam, a ne ono što bih želeo), nemam nikakvu podršku u ličnom životu, sve unaokolo odiše neopisivom prozom, koja me brutalno pritiska. Nijedna šetnja s drugom osobom, ni časak spokojne i lagodne kontemplacije – sve pokvareno svakodnevnim brigama i prozom. Mislim da se plodni stvaraoci ograđuju od svoje okoline određenim pravilima života, određenom organizacijom svoje svakodnevice koja ih štiti od proze svakodnevice, profesije i sl. Veoma mi nedostaju takva pravila, nisam u stanju da se ogradim takvom disciplinom. Npr. treba ograditi svoj unutrašnji život i ne dopuštati da se u njemu ugnezde crvi običnih briga. Nekada me je štitilo izvesno slepilo, imao sam kao upregnut konj klapne na očima. Stvarnost me je sada savladala provalivši u moju unutrašnjost. Moraću ozbiljno da razmislim o obezbeđenju svog intimnog unutrašnjeg života, o stvaranju izvesnih utvrđenja u vidu pravilnog intelektualnog rada. Nikud ne putujem za četvorodnevne ferije. Po svoj prilici provešću ih veoma tužno – kod kuće. Šta ima novog kod Tebe? Kako je Tvoje zdravlje? Kako se zabavljaš? U kojoj meri održavaš veze s piscima? Da li znaš da se Vitkaci pomirio sa svojom prijateljicom? Da li si nešto čula o skandalu koji mi je napravila Ega Hart objavljujući pod mojim imenom članak koji je njen polufabrikat? Jednom prilikom ispričaću Ti šta me je navelo da propustim tu laž i da stvar ne obelodanim. Napiši mi o sebi i svemu što se oko Tebe zbiva. Srdačno Te pozdravljam Bruno
Drohobič, 26. XII 1938. Draga Roma! Imam već odavno grižu savesti što Ti ne odgovaram. To nije, ni u kom slučaju, sa razloga koje navodiš. Zbog čega bi me vređala Tvoja reakcija na odnose? Zar ja to ne osećam i da li je bilo ko iznad toga? Ne pravi od mene nekakvu kulu od slonovače i ne pripisuj mi bilo kakav kult moje ličnosti, mog artizma koji mi je stran. Smatraš umetnike nekavim posebnim zverkama, koji se ljute ni zbog čega i sa kojima se ne možeš ponašati [dovoljno] oprezno. U svakodnevnom životu sam potpuno normalan čovek. Srdačno zahvaljujem za prijatnu i požrtvovanu gostoljubivost. Sada je neću iskoristiti, jer sam došao do toga da mi putovanja ne daju ništa osim umora. U poslednje vreme bio sam bolestan – od srca. Mislim da je to već prošlo, ali mi je ostala užasna nervoza i depresija – posebno izjutra. Šta da se radi. Libervert putuje ovih dana na duže u Pariz. Da li ga povremeno viđaš? Kako živiš? Kako je tvoj erotski život? Da li se nepotrebno upetljavaš u to? S kim se viđaš? Srdačno Te pozdravljam, želim Srećnu novu godinu i sve najbolje Bruno Šulc
Drohobič, 21. I 1939. Draga Roma! Tvoje pismo me je zabrinulo i deprimiralo. Nisam mogao odmah da ti odgovorim, jer sam u velikoj depresiji i to ne samo moralnoj: radi se o padu celokupnog mog bića. Već šest nedelja sam bolestan, tj. osećam se bolesnim, dok lekari ne nalaze osnova za moje loše samoosećanje. Međutim, uveren sam da se u mom organizmu događa nešto loše, što lekari još uvek ne uočavaju. Bojim se neke teške bolesti. I pored stalne zabrinutosti i tuge Tvoje pismo je ostavilo na mene utisak težine. Mislim da si ga pisala u trenutku velike odbojnosti. Tada nam se ceo život čini promašenim, kao lanac grešaka i promašaja. Smatram da je svako imao život kakav mu pripada i na koji je jedino imao pravo. Nismo mogli živeti drugačije nego što smo živeli. S tim što je bilans celokupnog života, ako ga u izvesnom trenutku svodimo, uvek na nuli. Takvo pravljenje bilansa u svakom slučaju svedoči o dubokoj depresiji. Što se tiče Tvoga posla, stvar je doista tužna. Možda bi taj momenat mogao biti prekretnica u Tvom životu, možda bi se mogla pomiriti s mužem i vratiti mu se? Da li je to nemoguće? Imala bi uvek svog Stefana kraj sebe i bila bi srećna. Prirodno da Ti ne mogu davati savete u vezi s poslom. Bolje znaš kome se treba obratiti i šta probati. Samo da stekneš sigurnost i da se Tvoja životna snaga uravnoteži. Uostalom, imaš prilično situiranu porodicu, morali bi da urade nešto za Tebe. Želeo bih da uskoro dobijem od Tebe pismo s prijatnijim vestima. I pored bolesti, depresije i škole koja me muči i iscrpljuje, prilično sam duhovno aktivan i bodar. Sada ne pišem. Crtam. Pre dve nedelje pisao sam Mortkoviču, da li je objavljena nekakva monografija o nemačkom slikaru Karlu Hoferu koju bih želeo da naručim. Nisam dobio nikakav odgovor. Da li bi nekom prilikom mogla da pitaš mogu li mi je poslati i po kojoj ceni. Uglavnom mi je stalo do ilustrativnog materijala (koliko ilustracija?). To mi je potrebno. Bruno Čuo sam da je u »Peru« izašao Frideov članak, u kome me napada. Da li je suviše preteći? Ako jeste ne bih ga čitao. U biti, sada me se to malo tiče.
Jun 1939. Draga Roma! Činilo mi se da si me zaboravila. Dogodilo se da se krug mojih brojnih prijatelja prilično smanjio, kontakti oslabili i da se bližim partijama i sferama sudbine u kojima vlada usamljenost. Kao nekad. Katkad me to ispunjava tugom i strahom od praznine, a onda opet privlači nekakvim pouzdanim, odavno poznatim iskušenjima. Šta se dogodilo kad si posle dužeg vremena opet pisala? Nekako se bojim da doputujem u Varšavu. Bojim se kontakata i ljudi. Najradije bih se povukao s jednim jedinim čovekom u potpunu tišinu i, kao Prust, pozabavio se konačnom formulacijom svega sveta. Neko vreme zanosio sam se mišlju da ću iduće godine otići u penziju (40 procenata plate). Sada sam se okanio te misli, s obzirom na porodicu koju ne bih mogao da hranim. Imam problema s izborom mesta za odmor. Sredstva su mi krajnje ograničena – (pozajmiću, jer u ovom trenutku nemam prebijene pare). Želeo bih tišinu i usamljenost, ali ne potpunu. Jedan ili dva čoveka, ali koji ne sputavaju. Šta ćeš Ti uraditi s odmorom? Molio me Gombrovič da ga opravdam pred Tobom, jer Te nije pozdravio. To se dogodilo zbog toga što često fatalno vizuelno brka stvari. Da li poznaješ u Varšavi dobrog neurologa koji bi me džabe lečio? Apsolutno sam bolestan – nekakvo rastrojstvo, početak melanholije, očajanje, tuga, osećanje neizbežnog neuspeha, nenadoknadivog gubitka... Trebao bi mi savet. Međutim, ne verujem lekarima. Ne pišem, niti mogu pisati o svojim planovima i poslu. To me suviše nervira i ne mogu o tome mirno da govorim. Ne zanemaruj me tako dugo. Napiši nešto ponekad. Srdačno Te pozdravljam Bruno Šulc